MEDIJI MU SUDILI, SABLJE MU PRESUDILE! Kako se 1903. svetska štampa zgražavala, a srpska opravdala ubistvo poslednjeg kralja dinastije Obrenović (FOTO)

U noći između 28. i 29. maja 1903. godine odigrao se Majski prevrat, a zaverenici iz redova srpske vojske fizički su istrebilie dinastiju Obrenović i njima lojalne ljude na svim važnim položajima, te nasilno vraćatili na presto dinastiju Karađorđevića.

Srbija je zakoračila u 20. vek sa stravičnim pokoljem koji se nije sveo samo na ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, već su i njihova tela bila unakažena do neprepoznavanja a onda bačena sa dvorskog balkona. Obdukcijom su, naime, utvrđene dvadeset i tri rane na kraljevom i dvadeset na kraljičinom telu.

Te noći nisu pali samo kralj i kraljica, već i njena braća Lunjevice (Nikola i Nikodije). Predsednik vlade, đeneral Dimitrije Cincar-Marković, ubijen je na kućnom pragu u Resavskoj, a ministar vojni, đeneral Milovan Pavlović, u svom stanu na Cvetnom trgu; dok je ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović teško ranjen u svom stanu preko puta „Londona“, verovalo se smrtno (kasnije se ipak oporavio).

Egzekutori kraljevskog para i dvorske kamarile su bili uglavnom budući pripadnici tajne oficirske organizacije Crna ruka, predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i Vojom Tankosićem.

ZAVERENICI: Dragitin Dimitrijević Apis i oficiri, pripadnici organizacije „Crna ruka“

I tu se nije stalo…

Usledile su pojedinačne likvidacije širom Srbije; procene kažu da je stradalo ukupno oko 300 ljudi, i to sve je proteklo bez građanskih nemira i nereda, što ukazuje na revolucionarnu proračunatost zaverenika, mada treba uzeti u obzir i to da se u nekim slučajevima radilo o privatnim odmazdama.

Strani novinari preplavili Srbiju

Dan posle ubistva, u Beograd je pristiglo oko dve stotine stranih novinara, dopisnika. Umesto da prikrije tragove bestijalnog zločina koji je bio na sramotu Srbije kao civilizovane zemlje, novoformirana vlast ih je pustila da švrljaju po mesto ubistva, da preturaju po ličnim kraljičinim stvarima i postelji, i da sve to beleže fotografskim aparatima i šalju u matične redakcije.

Prestonica je bila okićena zastavama kao da se slavi neki državni praznik i u njoj je vladalo vašarsko raspoloženje, koje se graničilo sa euforijom. Strani posmatrači u svojim izveštajima govorili su da je Beograd ličio na „ogromnu ludnicu“.“

EVROPA SE BAVILA UBISTVOM SRPSKOG KRALJA: Isečak iz francuske štampe

Svetska štampa je u glavnom sa zgražavanjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa (Gardijan) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira.

Velike sile su zbog brutalnog čina ubistva zahladnele svoje odnose s Kraljevinom Srbijom, tako da je neka vrsta izolacije trajala nekoliko godina, sve dok novi kralj, Petar Karađorđević, nije obećao da će atentatori i pučisti biti kažnjeni.

Reagujući na atentat Rusija i Austro-Ugarska su izrazili najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukli svoje ambasadore iz Srbije, efektivno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz adekvatne premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za njihov akt.

Reakcija ondašnje srpske javnosti na Majski prevrat često se posmatra kao jednoobrazna, jer je narod reagovao uglavnom odobravajući i slaveći, zbog Aleksandrove „ludosti“ i tiranije, te male podrške koju je uživao pred smrt, kako on tako i njegov režim.

U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, budući vojvoda Živojin Mišić je 1904. penzionisan.

Glasine da će brat Drage Mašin postati kralj

Treba istaći ovde da je srpska vojska, pre svega oficirski kadar, bio lojalan dinastiji Obrenović, ali istovremeno i ozlojeđen na Aleksandra zbog, kako su to oni videli – ugrožavanja dinastije jednim besmislenim brakom, ali i zbog ponižavanja vojske od strane kraljičine braće, kojima su se čak i stariji oficiri morali klanjati.

Vojska, koja je te noći dovedena pred Stari konak kao zaštita od Žandarmerije, potpuno odane Aleksandru, dovedena je pod izgovorom da su kraljica i njena braća napala kralja. U banjičkoj kasarni umalo nije izbio oružani sukob između pristalica i protivnika Aleksandra. Znatan broj starijih oficira, među njima i pukovnik Živojin Mišić, kasniji vojvoda, penzionisan je zbog obrenovićevstva.

NEPODOBAN: Vojvoda Živojin Mišić je smenjen zbog lojalnosti dinastiji Obrenović

Kamen spoticanja, vezano za kralja Aleksandra Obrenovića, bila je njegova supruga Draga Mašin, koja nije bila „kraljevskog roda“, nego tek dvorska dama nižeg ranga. U to vreme široko prihvaćena spekulacija bila je da ako bi njih dvoje dobili sina, naslednik na prestolu ne bi bio punopravni kralj, jer mu majka nije „plave krvi“. Ako ne bi imali dece, situacija bi bila još gora, jer bi se onda kandidat za srpskog kralja morao tražiti po evropskim dvorovima, što je za srpski narod koji se uz teške muke tek oslobodio Turaka bilo nezamislivo.

Vrhunac, koji je i prelio čašu nezadovoljstva, je bila glasine da bi jedan od Dragine braće mogao biti imenovan naslednikom prestola, neposredno posle afere sa lažnom kraljičinom trudnoćom.

Naime, javnost se dugo bavila informacijom koja je plasirana sa dvora – da je Draga trudna i da čeka potomka, ali se ovo pokazalo kao neistina. Prvi je reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine.

Naravno, Srbija je tada imala svakakvih problema, od socijalnih prilika, preko teških političkih razmirica između radikala, liberala i demokrata, do pitanja teritorijalne celovitosti države i dileme kako privući sebi Srbe u drugim krajevima, naročito u Bosni i Hercegovini.

U tom smislu, u zemlji nejake demokratije, koja je i posle oslobođenja od Turaka neprestano ratovala, najveće povjerenje u narodu imala je vojska. Od oko hiljadu tadašnjih oficira u Srbiji, njih 115 su bili urotnici protiv kralja Aleksandra Obrenovića.

No raspoloženje u vojsci, policiji i žandarmeriji, ne oslikava raspoloženje u narodu; ne prikazuje ga najbolje ni štampa, jer štampa, jednako danas kao i u to doba, prečesto uzima funkciju kreatora raspoloženja, umesto da prenosi činjenice.

Šta otkriva knjiga Dragiše Vasića

Za svoju knjigu „Devetsto treća“ iz 1925. godine, Dragiša Vasić, koji je u vreme Majskog prevrata imao sedamnaest i po godina, na raspolaganju je imao ne samo arhivsku građu, onu koja je preživela Veliki rat, već i pregršt živih učesnika i svedoka ovih događaja, između ostalih i samog sebe.

Naime, njega je njegov zet, potporučnik Mijušković, već poslepodne 28. maja obavestio o onome što će se odigrati te noći. Do toga je došlo posle njihovog susreta s Lunjevicama na ulici (negde na potezu od Terazijama do Kolarca), koje njegov zet nije pozdravio, a braća nekarakteristično odlučila da ne reaguju — Vasić, ubeđen da će ovaj nagrabusiti, tražio je i dobio objašnjenje, uz obećanje da neće izlaziti iz kuće.

Prenosimo odlomak u kojem se Vasić u „Devetsto trećoj“ bavi pisanjem i reakcijom ondašnje štampe o tim sudbonosnim događajima.

Kako je štampa „sahranila“ kralja

„Već sutradan iza događaja, osula je štampa, svom žestinom, napadati bivšega kralja, slaveći, u isti mah, svršeni čin i njegove izvršioce. Nezadovoljstvo — pisala je ona — bilo je opšte i cela politička atmosfera bila je puna mržnje na razvratni režim. I tako je moralo biti.

REAKCIJA SRPSKE ŠTAMPE: Kraljica Draga je svima bila trn u oku

Tako je moralo biti kad su njegove kreature govorile o razbacivanju mesa opozicionara, kad se na završetku XIX veka zavodi inkvizitorsko mučenje nevinih ljudi u državnim zatvorima, kad se po naredbi samoga vladaoca ubijaju nevina deca zbog jedne obične manifestacije, kad kralj stvara veštačke zavere i sprema lažne atentate kako bi stavio pod mač najviđenije prvake opozicije.

On, koji je s balkona svoje kuće govorio sokačke besede pune uvreda i kleveta, bio je polulud, pobesneo kralj, čija je kraljica bila cinična i razvratna žena“, navodi Dragiša Vasić u svojoj knjizi, pa nastravlja:

„Ovaj kralj, pola ajduk, pola anarhist, neprestano je mislio o prolivanju srpske krvi, politički razbojnik, neka blaža i modernisana vrsta Nerona, jedan zlikovac s komendijaškim manirima, koji je na glavi nosio šarenu pajacku kapu a u rukama razbojničku sikiru, jedna degenerisana priroda, zlikovac po krvi, nezajažljiv, neukrotljiv, razjarena zver i pokvareni prepredenjak koji je političare preobraćao u lakeje, svoju rođenu majku nazivao bludnicom, a svoga oca nečistom krpom.

„Osloboditi zemlju od krunisanog hajduka!“

U narodu, u kome je kipilo uzbuđenje jedne hrabre rase, sve je bilo u nekoj prećutnoj zaveri i govorilo o bliskom padu nesnosnoga režima. I ta uzburkanost duhova, ta opšta želja za oslobođenjem ma i po cenu krvi, ta zapaljiva atmosfera i to razdraženje javnoga mnjenja, učinili su da u zaveru uđu mladi oficiri, slobodoumni ljudi, čija su braća, očevi i prijatelji bili predstavnici slobodoumne struje.

I vršeći svoje hrabro delo, oni su smatrali da nisu ništa drugo do mandatori naroda, ovlašćeni od njega da na ovaj način oslobode zemlju jednoga krunisanog hajduka, a posle toga i po svršenom delu predadu vlast u ruke političkim prvacima…“

Vasić u fusnotama donosi i priču druge strane, koja osporava nekoliko navoda štampe iz ovog citata.

Prvo, obaveštava nas o državnoj istrazi koja je utvrdila da tokom studentskih Martovskih demonstracija (u citatu: „manifestacije“), dva meseca pre sloma dinastije, niko od uhapšenih nije bio mučen, da su navodno bili u najboljim sobama, da im je čak bilo dozvoljeno da igraju „krajcarice“ (bacanje novčića s ciljem da padne što bliže zidu, pobednik uzima sve novčiće).

Ne navodi, međutim, kada je vršena istraga, pre ili posle Majskog prevrata; malo vrede njeni nalazi ako je do istrage došlo pre tog događaja.

Istine i laži o poslednjem kralju Obrenovića

Takođe kaže i da je Pavle Denić, ministar građevina u vladi Cincar-Markovića, tvrdio da kralj nije izdao naređenje o pucanju na demonstrante (poginulo ih je četvoro, povređeno sedam), te da je tražio da se oni samo rasteraju šmrkovima, kao i da ga je uznemirilo kada je čuo pucnjavu na ulici.

Policijski činovnik Milan F. Aleksandrić za pucnjavu je krivio inspektora ministarstva unutrašnjih poslova Ljubu Kamenčića, koji je navodno naredio: „Neka pucaju u meso i neka razjure tu mangupariju“.

TRAGIČNI VLADAR: Aleksandar Obrenović sa ministrom policije Velimirom Todorovićem

Na tom mestu Vasić nas upoznaje s važnom činjenicom: to je onaj isti Kamenčić koji je tokom događaja u Goračiću 20. februara 1893. bio načelnik Okruga rudničkog. Ondašnjem čitaocu nije bilo potrebno dalje objašnjavati, ali današnjem jeste: Tog dana vojska je pucala u seljake, usmrtila 18, a ranila sedam, i uhapsila 70 domaćina, zato što nisu hteli pred izbore da pristanu na prinudnu liberalsku upravu u svojoj opštini.

To što je Kamenčić posle toga bio inspektor ministarstva, Aleksandra čini barem posredno odgovornim za martovski masakr; njegovu direktnu odgovornost nemoguće je utvrditi, ali treba ipak s rezervom uzimati kasnije tvrdnje njegovih pristalica o njegovoj nevinosti, prenosi utiske Vasić u svojoj knjizi „Devetsto treća“ koja je objavljena 1925.godine.

Piše: Marko Božić Foto: Wikipedia