Tek kada bunar presuši, zna se koliko vena zemlje – voda, vredi. Bez nje se ne živi. Zato onaj koji je vičan da bunare gradi čoveku život daje.
Deda Kostadin Marković, iz rekovačkog sela Siljevice, ima 91 godinu, ali bunare gradi kao da mu je 19. Zakoračio je u desetu deceniju života, najstariji je u selu, ali i najstariji bunardžija u ovoj pomoravskoj opštini, jedan od malobrojnih majstora veštih ovom starom zanatu.
Prvih jesenjih dana, obasjanih suncem, uveliko je radio u dvorištu svog prezimenjaka Branivoja (78), u selu Bare. Zidao je bunar dubok oko tri i po metra. Slagao je red po red kamena, znalački, sve “mereći” pogledom bolje nego metrom, sa iskustvom koje se odmah uočava. Osvajao bunar od dna prema vrhu. Kaže da ne voli da ih kopa, jer je to radio njegov otac Bogomir, već samo zida one koje je iskopala mašina.
-Malo koristim tuđu radnu snagu, jer je kamen težak – šali se deda Kostadin dok mu Branivoje dodaje kamenje.
Kada je ozidao ovaj bunar, u istom dvorištu počeo je da zida još jedan. Pomoćnik mu je bio Branivojev sin, u Levču poznat kao Neša Barac.
Govorljiv, vedar, pun neke čudesne pozitivne energije, pričao nam je deda Kostadin, sve dok je usput zidao red po red novi bunar, da je davnih godina od oca naučio bunardžijski zanat i pravljenje drvenice za zaprežna kola. Ali, veli da je vičan i drugim zanatima. Sam je ih je naučio: stolarski, pinterski, kovački, zidarski i tesarski. Zanate je, kaže, “krao”. Gledao bi kako neko radi i odmah bi otišao da ih i sam isproba. Pa je svaki osvajao malo-pomalo. I sve mu je, tvrdi, išlo od ruke. Nekoliko meseci je radio i kao rudar, gde je hleb stvarno sa sedam kora, pa se bavio i poljoprivredom ali i kalemarstvom. Imao je i vodenicu sa kamenim mlinom u koju je uložio mnogo truda i rada, ali, kako su se pojavile vodenice na struju, bilo je sve manje posla, pa je prestao da melje brašno.
-Kuće znam da “skrojim” od temelja do krova i to radim veoma pedantno. Krov znam da ukrojim majstorski. Napravio sam više od stotinu krovova. Bio bih još jači da nisam doživeo velike tragedije. Sin Ilija doživeo je srčani udar dok je frezirao luk, a kćerka Milica je od neke boljke umrla za dva meseca. Supruga Slavka bila je bolešljiva, kalaj rabota. Kad nam je sin preminuo, batalila je terapiju i odlučila je da umre. Nosim to breme, ali se nekako borim – kaže nam deda Kostadin.
Za život veruje da je čudo. Veliko čudo. Ali istovremeno smatra da sudbina svakome određuje i lepe ili trnovite dane na životnom putu. Čovek, veli, mora da prođe i jednim i drugim putem. Iako je radio u rudarskoj jami, na velikim visinama, ali i dubinama, srećom, nikada se nije povredio. Zdravlje ga, veli, dobro služi. Tako je, veruje, “propisao” onaj gore. Jedino, kaže, koristi “medicinske karamele” protiv povišenog krvnog pritiska i imao je problem sa vidom na jednom oku.
-Opravio sam se, međutim, oko marta ove godine. Očni lekar koji mi je operisao oko kao da me je vratio deset godina u rikverc. Osećam se toliko mlađe. Imam elan za posao, a dobio sam i neku snagu. Nije mi zapelo da moram da radim, ali se rado odazovem kad god me neko pozove, jer volim da se družim, da ćaskam i šalim se sa ljudima. Volim da, što bi se u ovom našem kraju reklo, tandaram. Najteže mi je kad sam sam, jer ne znam na koju ću stranu da krenem. Najteže je čoveku kad je sam. Eto, skoro sam radio divlije na jednom krovu, jer nema majstora koji to ume da uradi. Svašta nešto znam, a eto, da budem iskren, jedino mi je žao što nikako nisam naučio da plivam. E, to bih baš voleo da znam – priča nam deda Kostadin.
Otkriva nam i da niko u njegovoj bližoj familiji nije bio dugovečan, ali on veruje da su za njegovu 91. najzaslužnija njegova umerenost u jelu i piću, to što je neprestano u pokretu i što uvek nešto radi.
-Radiću dokle god budem mogao. Volim da se našalim pa često kažem da ću da radim do stote, onda ću da proslavim vek života i tada ću da se penzionišem. Tako sam rešio. Poljoprivrednu penziju primam već 26 godina, ali bih da ostvarim malo veću – šali se deda Kostadin, koji ima dva unuka i unuku.
Mladima poručuje da se vrate prirodi, da nauče stare zanate i da “batale” kompjutere, jer gube vreme, krive kičmu, oštećuju vid i zrače se…
PROČITAJTE VIŠE:
Izvor: Novosti
Foto: Z. Gligorijević
