Moderno doba donelo nam je puno stresa, nedoumica i probleme sa kojima se do sada nismo suočavali. Realni život se pomešao sa onim virtuelnim koji nas zapljuskuje sa medija i društvenih mreža, pa često nismo u stanjmu da razlučimo šta je san a šta je java.
Maja Rueger je doktor medicine, licencirani psihoterapeut i lajf kouč iz Niša koja se sa navedenim problemima susreće svakodnevno već više od decenije, kroz rad sa svojim klijentima i pacijentima.
Pokušali smo uz njenu pomoć da dođemo do nekih odgovora na pitanja koja muče mnoge od nas…
Koji su najveći psihološki i emotivni problemi sa kojima se suočavaju ljudi u poslednje vreme?
-Rekla bih da to, između ostalog, zavisi i od toga šta podrazumevate pod tim „poslednje vreme“. Imali smo pandemiju, sve više smo u virtuelnom svetu i na društvenim mrežama, život je sve brži, pa to donosi nove izazove. Suštinski, najveći broj ljudi se suočava sa problemima vezanim za partnerske odnose i sa problemima vezanim za posao. Svi ti problemi su sada mnogo komplikovaniji i mnogo je teže ustanoviti uzrično-posledičnu vezu među njima. To ljudi doživljavaju kao intenzivniji stres.
Npr. ranije su članovi porodice imali više vremena da provode zajedno, da rade na bliskosti. Sada su zbog uslova koje određuju poslovno okruženje, prinuđeni da više rade, sa dužim radnim vremenom, što znači manje vremena za opuštanje i više stresa. To se opet preliva na porodicu, partnersku vezu… I nastupa začarani krug: profesionalni kontekst ima sve manje izvesnosti, dinamičniji su uslovi, oni traže brže prilagođavanje. Traži da ljudi budu agilniji i fleksibilniji, da se stalno usavršavaju, a to zahteva vreme, donosi stres i reflektuje se na privatni život.
Da rezimiram, rekla bih da se ljudi na psihoterapiju ili koučing najčešće javljaju zbog stresa i napetosti vezanih za posao, partnerske veze i roditeljstvo, jer to zahteva unapređenje psiholoških veština kako bi adekvatno odgovorili na te izazove.
Koliko su otuđenost i nedostatak direktne komunikacije uzročnici stanja u koja ljudi zapadaju?
-Pretpostavljam da se ovo pitanje odnosi i na ljude koji žive i rade u inostranstvu. Oni se svakako više osećaju usamljeno kad nisu u okruženju svojih bliskih i kad ne mogu da računaju na podršku kao što bi među svojima. Svako ne pomaže ni kulturološki stres sa kojima se mnogi suočavaju kad se nađu u uslovima koji se u kulturološkom i socijalnom smislu razlikuju od onih gde su odrastali. Zato su za nas psihoterapeute važne teme na kojima radimo razvoj emocionalne, socijalne i kulturološke inteligencije.
Međutim, ja uvek u radu sa takvim klijentima ističem onu drugu stranu koju oni najčešće ne uviđaju: To da su mnogo samostalniji, da bi sebi trebalo da daju i dodatni kredit jer se snalaze u novim okolnostima, da to preuokvire i prepoznaju priliku i prednost u odnosu na druge koji se nisu susretali sa takvim izazovima. Naravno, ne smemo izgubiti iz vida da se svako od nas razlikuje i po tome koje kompetence poseduje da može da reguliše svoje emocije i koliki su mu kapaciteti za upravljanje različitim vrstama stresa.
Mnogi ljudi imaju poteškoće da zasnuju ili da očuvaju emotivni odnos… zašto?
-Kad bismo tražili sve potencijalne razloge, bojim se da to ne bi imalo kraja. U osnovi je to da ljudi, jednostavno rečeno, nisu izgradili bazične emocionalne sposobnosti ili još jednostavnije, ne umeju da vole i imaju pogrešne predstave o tome šta je ljubav. Sa klijentima radim na tome da shvate šta je zrela ljubav. Mnogi misle da je ljubav kad ne mogu da žive bez nekoga. Ako bez nekoga ne možeš da živiš, javi se potreba za kontrolom, opsesivnost i ljubomora koju proglašavaju jakom ljubavlju… Mnogi misle da je potrebno samo da naiđu na „pravu osobu“.
Ljubav jeste kompleksna emocija, ali i sposobnost. Zrela ljubav zahteva mnoštvo psiholoških sposobnosti da bi mogla da traje. Jedno je naći partnera i zaljubiti se, a drugo ostati u dobrom odnosu koji ne podrazumeva bilo kakvu manipulaciju. Često klijentima zvuči čudno kad govorimo o tome da se sposobnost za ljubav uči, i to od najranijih dana života. Ako niste ovladali psihološkim sposobnostima koje vas čine sposobnim za zrelu ljubav, čak i da nađete ’pravu osobu’, verovatno bi to bilo kratkog daha i završilo nekim razočaranjem.
Možemo li te probleme podeliti na muške i ženske, i koliko oba pola u tom smislu imaju zajednickog i različitog?
-Protivnik sam seksizma, ali neuronauke govore o tome da se mozak žene i mozak muškarca mnogo razlikuju. Iako svi mi znamo da su estrogeni ženski polni hormoni, oni imaju isto toliki uticaj i na mozak kao i na naše polne žlezde – jajnike. Estrogeni ženu čine u svakom smislu drugačijom, posebno ako gledamo periode života kad je žensko telo preplavljeno hormonima (pubertet, trudnoća) i onda kad se njihova količina smanjuje (perimenopauza i menopauza).
Teško je izdvojeni posmatrati „ženske emotivne probleme“ bez razumevanja telesne osnove, posebno u endokrinološkom smislu (šta čine hormoni). Slično je i kod muškaraca: I njihov mozak je pod uticajem hormona, pre svega testosterona.
Ako pogledamo širu sliku, iz iskustva mogu reći da se ’muški’ i ’ženski’ problemi sve više preklapaju. Ljubomora, potreba za dokazivanjem i dominiranjem, okrenutost karijeri i želja za poslovnim ostvarenjem, podjednako su prisutni kod oba pola. S druge strane, pripadnici oba pola imaju potrebu za vezivanjem i bliskošću, za porodicom, a to (većinom) kod žena predstavlja veći izazov za usklađivanje. E tu nastaje problem pa se često dešava da ono što je par spojilo na početku veze (ambicija, zajednički hobiji, hedonizam), postaje tačka razdvajanja jer to često isključuje jedno drugo. Posebno ako tu nije porodica da pruži podršku i pomogne. Sve se to može prevazići, što je često predmet rada na partnerskim sesijama.
Ukratko, priroda problema sa kojima se nosimo je slična, ali se načini ispoljavanja i prevazilaženja razlikuju.
Koliko su ti odnosi u startu u problemu zbog nerealnih očekivanja, jer virtuelni prostor u kojem se ljudi u nedostatku direktne komunikacije susreću, a to su uglavnom društvene mreže, ne prikazuje realnu sliku?
-Nerealna očekivanja mogu da prave problem na više nivoa: ako ih imamo u odnosu na sebe, u odnosu na partnera i u odnosu na okruženje. Recimo jedna osoba u ljubavnom paru očekuje od sebe da bude savršena i da joj druga strana stalno to pokazuje, veliča njene vrline, ne primećuje mane i uz to, da su okolni uslovi savršeni i da nam teče med i mleko. To će pokvariti vezu, a verovatno izazvati veliko nezadovoljstvo, anksioznost, depresiju…
Što se tiče društvenih mreža i cyber prostora, ja bih ga ocenila kao mač sa dve oštrice: i pomaže i odmaže. Mi možemo imati nerealnu sliku partnera i kad smo uživo sa njim, ako smo npr. skloni idealizaciji, a partner uz to, ume da zavede i ponaša se na način kako bismo mi želeli.
Društvene mreže i aplikacije su mnogima pomogle da stupaju u kontakt, ali komunikacija preko društvenih mreža ima svoje specifičnosti. Pruža nam anonimnost i mogućnost da se predstavimo kako želimo, a druga strana stvara sliku kako ona želi da nas vidi. Uz to, ne vidimo emocionalnu reakciju osobe sa kojom ’razgovaramo’ pa možemo biti grublji, manje osećamo odgovornost za izazvana osećanja odnosno kako je druga osoba to doživela. Komunikacija preko društvenih mreža je često nesinhronizovana u vremenu (nismo u mogućnosti da odgovaramo odmah npr.), pa to kod druge strane nailazi na različita tumačenja („Ja pišem a on ne odgovara, znači nije mu stalo“). Rekla bih da društvene mreže mogu biti ’dobar sluga, ali loš gospodar’, zavisno od toga kako ih koristimo.
Imaš utisak da Balkanom i Srbijim vlada trend materijalnih vrednosti i da to diktira i emotivne odnose?
-Ja ne mogu izdvojiti Balkan u tom smislu niti mogu generalizovati. Sve je stvar individualnih osobina i preferencija u kombinaciji sa društvenim okolnostima. Novac može biti motivaciono sredstvo i da pokrene ponašanje koje nam je možda neprihvatljivo, a s druge strane i jako sredstvo za instrumentalizaciju: koristimo ga kao instrument da bismo dobili šta želimo. Novac i materijalna dobra su sredstva kojima ljudi postižu različite ciljeve: položaj u društvu, osećaj sigirnosti, zadovoljavaju svoje narcističke potrebe da izgledaju kako žele, da im se drugi dive… Okruženju sa izraženim fokusom na materijalne vrednosti često oblikuje očekivanja i od međuljudskih a posebno partnerskih odnosa, čak i kod onih koji imaju drugačije prioritete.
Je li „sponzorušizam“ više psihološki ili socijalni problem?
-Prvo moram da kažem da mi termin iz stručne literature nije poznat (smeh). Ali verujem da neko postaje „sponzoruša“, što mislim da je zastupljeno u oba pola, zbog psiholoških faktora u sadejstvu sa socijalnim faktorima.
Na primeru to izgleda ovako: Devojke vide da njihove drugarice koje nose brendiranu garderobu i liče na popularne TV zvezde bolje prolaze kod muškaraca. Okruženje, gde i mediji učestvuju, šalje poruku da je to poželjno, društvene mreže su preplavljene slikama iz provoda sa egzotičnih mesta. Devojke čije su finansijske mogućnosti manje, bivaju frustrirane što ne mogu to da imaju. Teže je da svojim radom, ulaganjem u svoj razvoj i strpljivim čekanjem budu nagrađene za svoj rad, a to je i neizvesno. Onda biraju da do toga dođu lakšim putem: Nađu sponzora. On dobija ’trofej’ – mladu i lepu devojku u koju investira svoj novac da bi još malo sebi dodao na osećaju vrednosti, a devojka dobija sve ono što želi, bez truda i čekanja. Zato verujem da je „sponzorušizam“ kako ste ga nazvali, deo ličnog deficita sposbnosti da se toleriše frustracija, da se uloži rad i vreme u sopstveni razvoj, i još uticaji iz socijalne sredine koji šalju poruku da nisi vredna ako nisi u „elitnom“ društvu i ne provodiš se…
Naše devojke više vode računa o svom fizičkom izgledu nego što je to slučaj u drugim zemljama. S druge strane, manje vode računa o intelektualnim kvalitetima… Do čega to može dovesti?
-Nadovezujem se na prethodni odgovor… Uverenja stečena u detinjstvu da je za ženu najvažnije da bude lepa, često u odraslom dobu prave različite probleme. Uverenja se učvršćuju tako što se od detinjstva devojčice usmeravaju da budu umiljate, nežne, poput princeza, pa uviđaju da to otvara mnoga vrata. Fokusiranost na te „bikini kvalitete“ koje i samo društvo (in)direktno propagira kroz medije i kulturu, ponekad nije praćena i razvojem intelektualnih sposobnosti. Zato se intenzivno trude da zadrže te svoje kvalitete kako bi što duže ostale gde žele (i s kim žele).
Do čega to može dovesti? Do konstantnog nezadovoljstva sobom, ljutnje na svet koji im nije naklonjen, do neprihvatanja sebe, neautentičnosti, straha od ’srednjih godina’ koje se ne vide kao godine zrelosti i postignuća već kao godine gubitka mladalačke lepote i atraktivnosti…
Svedoci smo i da se devojke u mladoj dobi često odlučuju za estetske i hirurške intervencije… Koliko je to dobro/loše?
-Primećujem da je to sve rasprostranjenije, i to nezavisno od godina. Gledam billboard-ove, dobijam stalno neke reklamne poruke u kojima se nude estetske intervencije i to po pristupačnim cenama. I cene imaju udela. Te estetske intervencije, od injekcija botoksa i filera pa do hirurških intervencija, privremeno smanjuju osećaj nesigurnosti tim devojkama, ali to uglavnom traje kratko i zahteva ponavljanje. Ne osuđujem to, sa svojim telom mogu da rade šta hoće, ali gde je onda granica i da li će znati da je postave? Otrcana je ona fraza da kozmetička industrija živi od ženske sujete i nesigurnosti.
Tako je gledano iz moje perspektive kao psihoterapeuta.
STRES KAO NAJVEĆE ISKUŠENJE DANAŠNJICE: Maja Rueger na jednom od predavanja
Sa medicinske strane sam stroža: na tržištu se nalaze i sumnjivi preparati i sumnjivi ’stručnjaci’ za te intervencije. Beauty trendovi se brzo menjaju, a neke stvari se ne mogu ispraviti. Evo kao primer da navedem da su naše bake nosile minđuše na ušnim resicama, pa su devojke počele da nose minđuše na nosu, pupku, polnim organima, jeziku. Evo sad vidim najnoviji trend je „Conch removal“ gde se odstranjuje deo ušne školjke pa se onda tu kače razni ukrasi. Volela bih da se razmotre etički principi lekara koji uradi neku intervenciju koja je po sumnjivim estetskim standardima (preterano velike usne, grudi…).
Nekada su tetovaže bile više muška stvar i povezivale se i sa pojedinim karakteristikama ličnosti. Onda je postalo rasprostranjeno tetoviranje i kod žena. Sve to su falički simboli, ističu neku vrstu moći ili slobode, bunta.
Ja uvek sa svojim klijentkinjama kad se pokrene razgovor na temu intervencija, nastojim da shvate dugoročne posledice ubrizgavanja i implantiranja stranih materijala u svoje telo i da li je to vredno osećaja koji im to donosi s druge strane (veće samopouzdanje, moć). Naglašavam im važnost toga da se dobro raspitaju i upoznaju sa procedurom, materijalima, provere reference lekara i sl.
Koliko rodna, tzv. woke kultura ima uticaja na Balkanu?
-Ja se na predavanjima šalim i pitam koji „-izmi“ su najzastupljeniji: rasizam, seksizam, ejdžizam, ejblizam… Malopre sam pisala o ženama koje strahuju od starenja i promena na svom telu. Razlog je upravo taj ejdžizam. Veliki broj mojih klijentkinja su žene sa 35+ godina – početak srednjih godina i perioda zvanog perimenopauza. Zanimljiva je i nova kovanica: menopauzizam. Ona uključuje diskriminaciju i u odnosu na pol i u odnosu na godine, a još implicitno i na gubitak ženskih atributa. Imam na umu nekoliko viceva koje su mi rezignirane pripadnice ženskog pola u svojim pedesetim ispričale da su čule od kolega.
Zamislite kako je tek sa prihvatanjem LGBTQ+ populacije u tradicionalnim i konzervativnim sredinama gde postoje ove vrste diskriminacije.
Kao roditelj, smatrate li da je dete od 10 ili 12 godina u stanju i dovoljno zrelo sa odlučuje o svojoj seksualnosti?
-Ja se u svojoj praksi ne bavim tim pitanjima, ali znam kako teče psihoseksualni razvoj deteta. Ako mogu da budem krajnje iskrena, ja mislim da se o seksualnosti ne odlučuje. Ako treba da se ’donese odluka’ onda mi to već zvuči kao nametanje. Prava sa sobom nose i odgovornosti i svesnost o posledicama. Teško da je dete u tim godinama sposobno da anticipira dugoročne posledice svoje odluke.
Susrećemo se u poslednje vreme ne sa dva, već mnogo više polova, bolje reći seksualnih opredeljenja… Koliko deca o svojoj seksualnosti odlučuju pod uticajem medija i društvenih mreza, u želji da budu IN i u skladu sa trendovima?
-Nekada ranije, uglavnom se polni i rodni identitet poklapao i stvari su bile mnogo jednostavnije. Bilo je dečaka koje su nazivali „sekapersama“ i devojčica koje su bile „harambaše“. Ne znam tačnu statistiku po pitanju koje ste postavili, ali verujem da postoji veliki uticaj. Posebno u tinejdžera postoji potreba da, s jedne strane, pripadaju grupi i da budu što ’istiji’, ali i da budu drugačiji, posebni. Da budemo isti, ali i posebni. Te potrebe su snažne, nekada rastrzajuće. Onda mogu da zamislim kako plasiranje sadržaja o ovim pravima može da zbuni. Naglašavam, nisam ekspert u ovoj oblasti pa će možda i moje poređenje biti banalno, ali ja ne znam mnogo ljudi koji su kao odrasli bili ono što su želeli kad su bili deca. Ja sam bila sigurna da ću biti astronaut, a sad jedino mogu biti nekad ’izgubljena u svemiru’ od svih obaveza koje imam.
Kako sačuvati brak u modernoj eri, kad radite sve više, imate sve manje vremena za partnera, a sa svih strana vas zapljuskuju “ponude” sa društvenih mreža, gde su svi privlačni i naoko dostupni?
-Izazovno je održati bliskost i erotsku vitalnost u vezi kad partneri nemaju dovoljno vremena jedno za drugo. Mora se žrtvovati malo spontanosti i dobro planirati vreme za tako nešto, a pre svega napraviti dobar work-life balance. Takođe je izazov održati ekskluzivitet u vezi. Često se u razgovoru sa klijentima srećem sa pričom da su ’uhvatili’ svoje partnere u prepiskama na društvenim mrežama. Nekad nema ništa više od same prepiske, ali mene uvek zanima šta te osobe dobijaju ćaskanjem. Obično je odgovor u nekim jeftinim gratifikacijama koje partnerima donose osećaj vrednosti, razbijaju monotoniju, daju mogućnost da se predstave u drugom svetlu i da maštaju… Ovakve situacije se često završavaju razočaranjima, ali ima i izuzetaka.
Sve je danas brzo i instant, a brak bi trebao da bude zajednica “dok nas smrt ne rastavi”. Kako se večnost uklapa u svu tu brzinu?
-Hm… Ako se oba partnera mnogo trude i rade na sebi i svojoj vezi, ili ako je njihov brak više kao savez koji zadovoljava zajedničke i lične interese pa ih to drži zajedno.
Kako danas sačuvati vezu na daljinu…Pitam zbog bogatog ličnog iskustva, jer tvoj suprug živi i radi u Ukrajini, usred ratnog vihora…
-Veza na daljinu je puna izazova. Koliko god da ste emocionalno zreli, to su uslovi u kojima su sve vaše psihološke sposobnosti na probi. Kako očuvati stabilan doživljaj svog partnera koji je daleko, kad izostaje telesni kontakt i zajedničke aktivnosti – nije samo izazov, već i stres, napor. Da bi to uspelo, potrebno je puno ’psihološkog rada’ – mislim na preispitivanje svojih misli i osećanja, zajedničkih ciljeva, podsećanje na lepe zajedničke trenutke, na uzdržavanje od burnih reakcija, nošenja sa teškim frustracijama koje razdvojenost donosi. Svako od partnera se nosi sa ličnim stresovima, uspesima i neuspesima a onda je tu nemogućnost da podeliš to sa voljenom osobom, pa još idu praznici… „Borba neprestana“ sa sobom i svojim mislima i osećanjima… Ali je zato svaki susret i zajednički trenutak dragocen, kaže na kraju razgovora Maja Rueger, koja dodaje da su veliki deo njenih klijenata žene u perimenopauzi (srednjim godinama) i da će 24.decembra održati onlajn radionicu „Srednje doba – moje vreme za reset i rast“.
Link za više informacija i prijavu je: https://www.life-leaf.com/radionice-edukacije/
Svi oni koji bi želeli da razgovaraju i posavetuju se sa psihoterapeutom Majom Rueger mogu je pozvati na broj telefona +381 (0)65 35 19 563 (Viber i WhatsApp za pozive van Srbije) ili joj pisati na email: maja.inspireyourself@gmail.com.
Više informacija o njenom radu, radionicama koje organizuje i terapijama koje koristi možete naći na njenom sajtu: www.life-leaf.com
Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva