„LUTALI SMO PO SRBIJI, JER NISMO IMALI NIKOG“: Ognjen Dobrić prvi put otvorio dušu o „Oluji“, gubitku majke i Zvezdi!

Božić je dan koji je ne tako retko umeo da dočeka u drugim zemljama, na treninzima slušajući analizu narednog rivala, pripremajući utakmicu od čijeg epiloga zavisi raspoloženje zvezdanog naraštaja. Konačno, raspored je bio blagonaklon – Ognjen Dobrić će veliki hrišćanski praznik dočekati na mestu zbog kojeg je nasmejan i kada pogled u blisku prošlost stvara knedlu u grlu – biće u svom domu, okružen dragim ljudima.

Dobrić je u prazničnom intervjuu za Meridian sport otvorio vrata svoga srca i vratio film na prošlu godinu – u kojoj je izgubio majku i istovremeno vodio bitku na dva fronta.

Da bi se razumeo mozaik Šegijevog izuzetnog karaktera, potrebno je krenuti od početka – od prvog delića koji je odredio njegovu dalju sudbinu, a koji je priča mnogih. Ponovo je postala aktuelna zbog živopisne serije snimljene po scenariju Ognjenovog sugrađanina – Gorana Starčevića. „Tvrđava“ je opisala kako ljubav spaja čak i kada sve preti da se raspadne. Iako nije stigao da je pogleda zbog količine obaveza, namerava i prenosi reči svojih bliskih ljudi koji potvrđuju autentičnost.

„Kažu da je realan prikaz i moraću da je pogledam“, počinje Dobrić priču i objašnjava razlog zbog kojeg se 1994. godine rodio u Kninu.

„Već se prilično zahuktalo i kako se pomerala linija fronta, i mi smo se pomerali. U tom trenutku nam je bolnica u Kninu bila najbliža i tamo sam se rodio sticajem okolnosti. Živeli smo jedan period tamo, ali sam bio isuviše mali da bih se sećao detalja. Kada se spomene Knin, meni je uvek drago što me ljudi vezuju s gradom, jer osećam pripadnost prema tom narodu i kompletnoj Dalmaciji. Odatle su mi roditelji, babe, dede… Cela porodica! Imamo i dalje kuću tamo. Drago mi je da sam rođen dole.“

Iz sadašnje perspektive, pogotovo onih koji rat nisu osetili na svojoj koži, sve što se dešavalo tih nesrećnih godina deluje nestvarno, kao scene nekog mračnog filma, a ne realnost mnogih porodica.

„Oluja je nešto o čemu sam mnogo slušao. Bio sam beba, a tata je bio na ratištu – na liniji fronta – tako da je mama sama s dvoje dece prolazila kroz Oluju. U autobusu s dvoje male dece, a ne znaš gde ideš. Drago mi je da se ne sećam tih momenata…“

Prelazak granice nije predstavljao Eldorado, već nastavak borbe iz koje se ne vidi svetlo na kraju tunela.

„Lutali smo po Srbiji, jer nismo imali nikog. Išli smo naslepo. Znali smo da idemo prema Srbiji, bez ijednog dinara smo krenuli, pa gde nas put odvede. Kolona je išla zajedno do granice, a posle su se ljudi razdvajali na sve strane. Prva noć mene kao bebe u Srbiji bila je u Sremskoj Mitrovici, gde je nekada igrala Mega. Mi smo lutali na razne strane, sve dok nismo našli mamine roditelje, koje je primila jedna porodica na Kosmaju. Oni su malo pre nas otišli, snašli se i obezbedili nam krov nad glavom. Dobri ljudi su i nama pomogli i nisu nam ništa naplatili. Dali su nam jednu malu prostoriju, malo veću od šupe. To je za nas u tom trenutku bilo sve, jer ništa više nismo imali. Tu smo napravili bazu dok nismo stali na noge i odatle smo se preselili u Mladenovac.“

Ni sam krov nad glavom nije značio olakšanje, jer na prag i dalje nije zakoračio Ognjenov otac.

„Imali smo svakakvih informacija, čak i da je poginuo… Milion priča je bilo – majka i brat su sve preživljavali, a ja sam bio mali, tako da, srećom, nisam bio svestan. Bili su to veoma ružni dani za našu porodicu. On nas je kasnije tražio, jer nije imao pojma gde smo. Išao je od mesta do mesta – tražio spiskove, raspitivao se… Posle, ne znam ni ja koliko dana, uspeo je da nas nađe.“

Iako je mrak prva asocijacija kod većine, ljudi koji su rođeni u Dalmaciji i dalje pamte dane kada je sve bilo drugačije.

„Mi smo živeli u Šibeniku i pričali su mi koliko su bili srećni, nasmejani… Uživali su u moru, druženju i svemu što je pružao život pre rata. Ja sam dole bio samo poslovno. Nisam bio još privatno, iako imamo kuću. Otac ide preko leta da uredi i sredi. Održava je i tako treba, jer je to nešto što ne treba zaboraviti – u pitanju su naši koreni. Drago mi je da ću moći da odem ne samo turistički, već da odem kući. Biće to jedan posebno lep trenutak, jer sve ove godine leta provodim sa reprezentacijom ili uhvatim malo vremena da odmorim sa svojom porodicom – ženom i detetom. Ne uspevam da nađem vremena da odem dole, da posetim svoju kuću, ali biće prilike i jedva čekam.“

Druga tema koja izaziva lepe emocije je Zvezda – bila je sve za veliki broj ljudi iz Knina i okoline, što je pokazala i serija “Tvrđava”.

„Cela familija mi stalno priča da je Zvezda dole bila klub broj jedan. Ne samo u Kninu, nego generalno u Dalmaciji. Mnogo ljudi se javlja i prati. Drago mi je da ljudi prate i da me vide kao predstavnika tog regiona u Zvezdi.“

Posle Knina – soba na Kosmaju bila je mesto gde se porodica Dobrić okupila i krenula sve ispočetka – do mesta gde je tvrđava ponovo sazidana.

„Negde 98, 99. smo se preselili u Mladenovac i odatle je krenulo sve nabolje. Tada smo kupili naš stan, gde otac i dan-danas živi. Bilo je uslova da se roditelji presele, ali nisu hteli da izlaze iz stana, jer ima posebnu vrednost za moju porodicu. To je stan od 40 kvadrata i dve sobe, i značio je za nas jedan korak napred i nešto što su oni postigli sa svojih deset prstiju. Otac je radio od jutra do mraka da bi uspeo da zaradi, da bismo kupili taj mali stan. Doduše, drugačija je bila cena kvadrata nego danas, pa je bilo dostupnije. Nikad nisu hteli da se presele. Majka je u maju preminula i ceo život posle Oluje provela je u tom stanu. Otac i ne želi da se preseli, iako je bilo mnogo situacija u kojima je mogao.“

Sve što je prošao – od Ognjena je napravilo borca koji je danas.

„Način na koji smo živeli i kako su me moji roditelji vaspitali izgradio me je. Naučili su me da uvek moraš da se boriš i da nema odustajanja u bilo kojim okolnostima. Mi smo kao porodica za kratko vreme iz situacije da smo imali sve došli do toga da nemamo apsolutno ništa. Sve što si imao izgubio si i dolaziš u Srbiju sa bukvalno nula dinara i moraš da kreneš ispočetka. Oni su najzaslužniji za moj put, jer mi nikada nisu dali da odustanem. Zato sam uspeo.“

Vaspitanje – još jedan temelj Ognjena Dobrića.

„Moji su mnogo vredni i pošteni ljudi. Otac je radio od jutra do mraka. Sećam se da kada sam bio mali, pre nego što ustanem – otac je već otišao na posao, a onda uveče legnem da spavam i on se još nije vratio. Nisam ga ni viđao, da bi nama obezbedio bolji život. Moralo je tako da bi preživeli, jer je situacija nije bila laka. To su malo teže priče, ali hvala Bogu, sve je prošlost. Stali smo na noge zahvaljujući vrednostima mojih roditelja i načinu na koji su živeli. Sve je palo na njih.“

Otac i majka su učinili sve da Ognjen postane, pre svega, dobar čovek. Okolnosti i životni izazovi doprineli su da borba postane sastavni deo Dobrićeve ličnosti.

„Moji su se trudili da meni i bratu ništa ne fali, a sebi ništa nisu ostavljali. Ako bismo imali 100 dinara, 99 je išlo na nas dvojicu, a jedan na njih – ako i taj jedan. Kada smo se preselili u Mladenovac, otac je nastavio da radi od jutra do mraka i imali smo novac za život. Nikad mi ništa nije nedostajalo. Meni za košarku i bratu za fakultet je sve bilo obezbeđeno. Sve svoje potrebe su stavljali po strani. Porodica mi je sve! To me je oblikovalo. Nisam znao za drugačije i borba je bila usađena. To je prirodno došlo, ništa nije na silu. Znam kroz šta je sve moja porodica prošla i usadila mi je da ništa ne postoji lako, nego da mora da se radi i da se ništa ne dobija na lepe oči.“

Da je majka rekla na vreme, možda bismo uspeli da je izlečimo

Nažalost, porodica više nije ista – stub se preselio na nebeski svod. Prošle godine, Ognjenu je preminula majka.

„Ti trenuci su bili baš teški. Iznenada se sve desilo. Doktori su nam rekli da je majka duži vremenski period bila bolesna i da je verovatno skrivala od nas. To je malo ono usađeno, da ona nas ne brine, da mi možemo da se bavimo našim životima, da gledamo prema porodicama, našoj deci… Nije htela da nas opterećuje i mislim da ju je to koštalo života. Da je rekla na vreme, možda bismo uspeli da je izlečimo. Rak pluća je teška bolest, ali da se otkrilo na vreme – možda bi imala šanse. Ne kažem da bi se sto odsto izlečila. Kada nam je rekla, bila je odmakla faza i nije bilo mnogo šansi… To je bio mart, april… Tada smo počeli da se borimo s tim, a u maju je preminula… Taj period je bio veoma težak za mene, nadovezao se kraj sezone i košarka je bila po strani, ne jer sam ja to tako želeo, nego je prirodno da budem uz majku i mislima i fizički. Nismo mi mogli da uradimo nešto specijalno. Nije bilo lako… Posle se nadovezalo leto i reprezentacija koja se nije najsjajnije završila. Doživeli smo razočaranja, ali to je nešto drugo. I sa sportske i sa privatne strane nije bilo sjajno. Videćemo kako će se završiti aktuelna sezona, ali 2025. godina nije bila kako treba.“

Majka je do samog kraja ćutala – vodila je bitku ne želeći da opterećuje porodicu.

„Ko zna kada je saznala. Doktor je rekao da je sigurno osetila nešto. Nemoguće je da nije. Jednostavno je skrivala. Ne znam kako je uspela od oca, s kojim je živela. Od brata i mene je vešto krila. Nažalost…“

Osetila se promena u tonu Ognjenovog glasa dok je pričao o mami. Oči su zasuzile, a knedla stala u grlo. Ipak, život teče dalje, a ima toliko lepog u životu 31-godišnjeg košarkaša.

„Ne mogu da vratim vreme, niti da išta promenim. Svi žalimo zbog gubitka, ali se okrećemo lepšim temama. Ono što mene lično drži nasmejanim je svakodnevica – uživam u košarci, životu sa ženom i detetom, bratom, ocem, prijateljima… Ima mnogo lepog i oni su mi svetionik.“

Nema dalje od kapitena Zvezde, Janis nije znao kako da me iskoristi

Druga porodica Ognjena Dobrića je Crvena zvezda. Ispunio je snove i postao kapiten, a ljubav prema igri pod obručima počela je pre 22 godine. Kninska Kobra zna tačan datum i kada.

„Krenuo sam sa fudbalom i nisam bio loš, ali organizacija nije bila sjajna, a majka nije htela da po kiši i snegu treniram, tako da sam morao u salu i tu je košarka bila jedina opcija. Vrlo brzo sam znao da je to to! Mnogo mi je pomoglo što mi je prvi trener bio Zoran Milkić, koji nije bio strog, ali je imao prirodni autoritet. Nismo se plašili, ali smo morali da ga slušamo. Odrastao sam u takvom okruženju i mislim da me je to odvelo na pravi put. Ceo život mi je bila neka borba – da li egzistencija, da li na početku treniranja.“

Proći kroz celu karijeru Dobrića i sve što je prošao sa Zvezdom zahtevalo bi još jedan intervju. Ono što je najveći legat koji će ostaviti narednim generacijama jeste identitet. Zajedno sa momcima poput Dejana Davidovca, Branka Lazića, Luke Mitrovića i drugih doneo je ono što klub predstavlja danas.

„Svi su odrasli uz Zvezdu i niko nije došao da odradi posao. Nikome Zvezda nije bila odskočna daska, niti je iko mislio da je ovo klub koji služi samo kao odskočna daska za dalje. Svi vole Zvezdu. Za nas je ovo bio vrhunac karijere! Kad si dete, ne maštaš o Barseloni, Realu, NBA ligi, nego samo da se dokopaš prvog tima i zaigraš za Zvezdu. Kakve ja veze imam sa Barsom i Realom?! To je čisto poslovno, ali u srcu je Zvezda i tako su svi razmišljali, zato se i napravio identitet. Otišli smo u raznim pravcima, ali sve je krenulo iz ljubavi.“

Osim godine u Bolonji i početka u Železniku, ostatak života je na Malom Kalemegdanu. Sada je došao do toga da je kapiten srpskog velikana.

„Neverovatno… To je to! Nema dalje. Došao sam do kraja što se tiče Zvezde. Samo još veliki trofej – neka Evroliga! Sad da mi kažu: ‘Zove te Barselona’ – ne bih bio oduševljen, jer sam ja ostvario svoje snove – sto odsto! Razumem potpuno kada se otvori neka ponuda. Moraš da razmišljaš o poslovnoj strani, da zbrineš porodicu, ali ja kada sam zaigrao za prvi tim, meni je to bilo to! Mogu da pričam deci da sam igrao za Zvezdu. O tome sam sanjao od 2004. godine. Niko ne sanja Pariz, Milano, Bajern… Ni NBA mi nije bio u mislima, bilo mi je samo daj da dođem do Zvezde, a posle šta bude. To je već posao, a Zvezda je za dušu. Za mene je posle prvog tima sve bila dodatna vrednost, a kapitenska traka je vrhunac moje karijere.“

Treneri su pomogli da izgradi svoju košarkašku ličnost, a ipak je Dejan Radonjić neko ko je zvezdaškoj javnosti predstavio Ognjena.

„Dejo me je povukao iz FMP-a. Došao sam kao klinac u ekipu koja je već bila izgrađena. Na bekovskim pozicijama su bili Lazić, Jović, Dženkins… Ljudi koji jedu! To je bila takva zadnja linija da su se utakmice igrale na 70 poena. On me je uveo u prvi tim, dao mi šansu. Nije bila prevelika uloga, ali kada god se otvori – dobio bih šansu. Prvu veću ulogu mi je dao Alimpijević, koji je došao sledeće godine. Povukao je Davidovca i dobili smo po 15 minuta u Evroligi. Tu polako počinjemo da postajemo igrači. Sledeći mandat Deja, koji je zamenio Sašu, doneo je drugačiju ulogu u odnosu na ono što sam imao kod Obradovića. Osetio je da mogu – odigrao sam odlično i osvojili smo titulu. Sledeće sezone sam takođe imao važnu ulogu u timu i mislim da su te dve godine sa Dejom od mene napravile igrača koji sam danas i dale samopouzdanje za sve što sledi.“

Prošle godine nije vodio bitku samo na privatnom planu. Janis Sferopulos nije koristio Dobrića koliko se očekivalo. Tugovali su navijači Zvezde i čekali ujed Kobre. Izostao je u onoj meri koliko je potrebno crveno-beloj porodici.

„Te borbe su išle paralelno. Nisam igrao zbog Janisovih košarkaških razloga, a opet sam na privatnom planu vodio drugu bitku. Imao sam mnogo razgovora sa Sferopulosom tokom sezone. Pričali smo o svemu – znao je i s čim se borim. Izlazio mi je u susret, da propustim trening kad god sam morao da budem uz majku. To mi je značilo. Video sam da me ceni. On je verovao u mene i hteo da me iskoristi, ali nije znao kako. Kada je malo promenio pristup u finišu sezone, imao sam ozbiljniju ulogu i mislim da bismo nastavili u tom pravcu, da se situacija popravila što se tiče mene i njega, ali zbog reprezentacije i povrede nisam igrao, a vrlo brzo je i dobio otkaz.“

Iako je Sferopulos u priči cenio kvalitete srpskog igrača, u praksi je dugo pokazivao da ne veruje dovoljno u Dobrića.

„Bilo mi je teško. Na dva fronta sam se borio. Privatno imam probleme, a na poslovnom planu nešto ne funkcioniše. Ne igram, trener me ne koristi… Nije bila laka godina za mene, ali prošla je. Sezona nije bila onakva kakvu smo zamišljali. Od početka je bilo promenljivo. Čas imam ulogu, čas nemam. Ne kažem da mi nije verovao niti da me ne ceni, ali kao da nije znao kako da me iskoristi na pravi način. Nekad se namesti da pronađe formulu, a onda igram pet minuta po 30 sekundi. Uđem, pa me odmah izvadi… Bez ritma – bilo je svega.“

Gudura, Aleksa i Deda su moja porodica

Red teških, pa red lepih tema – kao i život koji svakodnevno donosi drugačije izazove. Posle kratke retrospektive njegovog košarkaškog puta, nije moglo da prođe bez momaka koji su na tom putu postali više od saigrača. Mnogo je dragih lica, ali Marko Gudurić, Aleksa Avramović i Dejan Davidovac su Ognjenova braća.

„Sa svim domaćim igračima sam imao sjajan odnos. Lazić, Mitrović, Rebić, Dangubić… Mnogo igrača je prošlo s kojima sam i dan-danas u prelepim odnosima. Ipak, nas trojica se držimo svih ovih godina zajedno i velika smo porodica.“

Marko…

„Sa Gudurom sam se zbližio od prve godine kada smo se upoznali, jer smo došli u sistem koji je već bio izgrađen. Pričam o juniorskom periodu. Mi smo došli u tim gde su se momci već dugo znali, a mi smo došli sa strane i pokušavali da nađemo svoje mesto. Gudura, zanimljivo, na početku sezone nije bio ni u 12, tako da smo se zajedno borili da dobijemo mesto. Ja jesam bio u timu, ali bez ozbiljnije uloge, a on je bio van tima. Prepoznali smo se u toj borbi i ostali smo veliki prijatelji. Čujemo se redovno, non-stop smo zajedno kada je u Beogradu.“

Aleksa…

„Iako nikada nismo igrali zajedno, Avramović je takođe važan u našoj priči. Generacija smo, igrali smo mnogo puta jedan protiv drugog. Retko ćeš naći da se neko tako izbori bez Zvezde i Partizana na početku karijere. Ništa nije dobio, nego šlem na glavu i rokaj! Nas trojica se držimo svih ovih godina zajedno i velika smo porodica.“

Deda…

„Sa Dekijem igram najduže. Prošli smo sve zajedno – FMP, Zvezdu, reprezentaciju. Godinu dana kasnije je došao u prvi tim, a imali smo po jednu sezonu u inostranstvu. Više vremena sam proveo sa njim nego sa svojom porodicom. To je drugačije od običnog posla, gde si osam sati u kancelariji i posle ideš kući. Mi smo na gostovanjima od jutra do mraka zajedno. Znam njihove živote i navike bolje od njihovih žena. Često smo 24 sata zajedno.“

Kompletna priča sa Dobrićem ukazala je na njegovu mentalnu snagu. Prošao je kroz teške trenutke, kao mlad preživeo ono što drugi gledaju na filmu, a koliko god da razgovarate sa Ognjenom – možete još. Nije slučajno igrač kojeg i rivalska strana poštuje i ceni, a istovremeno je merna jedinica za zvezdaštvo. Do svog mira došao je negujući vrednosti porodice, vere i prijateljstva.

„Ne smeš da se zapustiš, kako fizički, tako i mentalno. Mora da se radi na svemu. Način postoji da svako bude spreman. Svi imaju privatnih problema, ali mislim da svako mora da nađe način da ih reši ili skloni sa strane. Ne kažem da treba da zaboravi ili da privatni život treba da trpi, ali da se nađe način da dva-tri sata svako može mentalno da bude spreman. Lično, svoj unutrašnji mir sam pronašao u veri, porodici i porodičnim vrednostima koje me ispunjavaju. Mislim da je ključ u tome da moraš da uživaš, da voliš to što radiš i da budeš vredan da bi nešto postigao.“

Sinoć je u dvoranu „Aleksandar Nikolić“ uneo badnjak, a danas će konačno moći da sa svojom porodicom proslavi Božić.

„Mnogo sam svojih rođendana propustio, meni dragih ljudi, na mnogo svojih slava nisam bio, Božić, Vaskrs… Nije lako, jer sam odrastao u porodici gde se sve to ceni, poštuje, voli i neguje. Ali kada sam ušao u profesionalni sport, morao sam to da prihvatim. Do Zvezde sam bio uvek tu, jer je u FMP-u bila jedna utakmica nedeljno i uglavnom sam stizao na sve. Onda je došla Zvezda. Moja prva sezona se poklopila sa novim formatom Evrolige, tako da se broj utakmica drastično povećao. Ove godine ću napokon dočekati Božić u domu i zbog toga sam neizmerno srećan“, zaključio je Dobrić priču za Meridian sport.