Leposava Dinkovski iz Perleza posle 52 godine zagrlila je ćerku, Italijanku Lorijanu Saso. Otkako su joj majka i očuh uzeli, ćerkicu Zoricu, od 1970. godine nikada je nije videla, sve do sad.
Majka i očuh Leposave dali na usvajanje njenu ćerku Zoricu, o kojoj nije nikada prestala da misli, da je sanja i priželjkuje da je svije u zagrljaj.
Lorijana, s druge stane nije ni sulutila da je usvojena. Živela je spokojno uz svoje italijanske roditelje, a onda je iz ladice izvukla SFRJ pasoš i saznala da je Srpkinja. Zahvaljujući porodičnom prijatelju Radoici Vukić uspela je da pronađe biološku majku i zagrli je.
Sudbina se skoro poigrala ponovo s Leposavom i Lorijanom. Trebalo je Lorijana još pre četiri dana da doleti u Srbiju, ali se nevreme sručilo i nad Italijom i nad Srbijom i svi letovi iz Rima su bili otkazani. Opet Leposava nije zagrlila svoju Zoricu. Čekala je u Perlezu, ali nije došla. Sad je Leposava došla na aerodorm u Beograd, a neka ružna kob umalo nije opet uplela svoje prste i sprečila ćerku i majku da ponovo budu zajedno. Lorijanu su hteli da vrate u Italiju, njen dokument je bio malo pocepan i zaustavili su je. Sina su joj pustili, a ona je očajnički pokušavala da objasni zašto je tu.
“Ona je zadnja izašla, hteli da su da vrate za Italiju, držali su je tamo zbog dokumenta koji je malo pocepan. Na sreću došla je neka žena, glavna valjda, pa su je pustili”, ispričao je Radoica, koji je i sam zaplakao kada su se majka i ćerka napokon zagrlile.
Leposava je jecala, stezala Zoricu, dizala pogled da se uveri da li je to stvarno njena ćerka. Opet suze, jecaji, ali suze radosnice, suze koje popunjavaju prazninu koju je sudbina razdvojila. Ćutale su, plakale, ali su im oči govorile više od reči. Leposava ne zna italijanski, Lorijana ne zna srpski, ali majka više neće da pusti ćerku. Iako je plan bio da svi odu u Sremčicu kod Radoice, Leposava je htela svoju ćerku da odvede kući.
“Idemo ja i moja Zoka kod mene u Perlez, sin moj zna engleski, unuk engleski pa ćemo se tako pričati”, Leposavinoj sreći nije bilo kraja.
“Bio je to dirljiv susret. Svi smo plakali na aerodromi. I meni su pošle suze. Godinama ću to pamtiti”, rekao nam je Radoica.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Izvor: Kurir
Foto: Privatna arhiva
