KRAJ REŽIMSKE KONTROLE NAD FILMSKIM CENTROM SRBIJE: Lekić podneo ostavku, ali i dalje ne žali što je sprovodio Vučićevu represiju!

Rok od 48 sati za neopozive ostavke, koji je sedam filmskih udruženja u svom zahtevu uputilo rukovodstvu Filmskog centra Srbije zbog kršenja zakona, istekao je u četvrtak, 29. oktobra, i niko se od njih u međuvremenu nije oglašavao.

Reditelj Miroslav Lekić, predsednik Upravnog odbora FCS, koji iz svog višegodišnjeg „minulog rada“ u najvažnijoj nacionalnoj filmskoj ustanovi nosi brojne otužbe svojih kolega i veliku negativnu hipoteku, ipak je odlučio da o tome govori za naš list.

–Ja danas podnosim ostavku, dvoijca članova UO, Sonja Damjanović i Nenad Okanović su je već podneli, Ađeliji Andrić je „iscureo“ mandat i ona je podnela ostavku još pre mesec dana. Ostaje samo Milutin Petrović za koga ne znam da li će i kad će to da uradi. Sa v.d. direktorom FCS Jakovom Petrovićem sam razgovarao, on je za sada bio mišljenja da treba sačekati da ih nova Vlada smeni, što ne znači da neće podneti ostavku u kontekstu nekih novih događaja koji se trenutno dešavaju. Mi smo u jednom trenutku imali dilemu da li da ove smene idu pravnim putem, s obzirom da će nova Vlada ionako postaviti novo rukovovdstvo FCS. Ali, udruženja su zahtevala našu ostavku, i mi, koje sam već pomenuo, dogovorili smo se i napisali smo ostavke 25. oktobra. Nema nikakve svrhe zatezati, inatiti se, ili bilo šta raditi, i mi smo odlučili da se povučemo – objašnjava Lekić.

Proteklih godina, posebno u ove dve poslednje, čemu je svedočila javnost, rukodvodstvo FCS je flagrantno kršilo zakon, i ostaće zapisano u istoriji naše najvažnije nacionalne filmske ustanove po skandaloznom služenju sada već bivšem SNS režimu i njegovoj represiji.

Od nezakonitog poništavanja Konkursa za eminentne filmske reditelje novembra 2021, kada je bez ikakvog obazloženja sprečeno snimanje filmova Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića koje je konkursna komisija legalno izabrala za sufinansiranje, čemu je podršku dao i Miroslav Lekić, tada član UO kojjm je predsedavala Jelena Trivan.

I u svim narednim godinama, od aprila 2023, kada je Lekić postao i novi predsednik UO, rukovodstvo FCS je služilo isključivo interesima represivne vlasti uperenim protiv gotovo kompletne filmske zajednice koja je kritikovala taj režim.

Pored odbijanja da postupi po rešenju Ministarstva kulture, odnosno presudi Upravnog suda po tužbenom predmetu Markovića i Dragojevića, FCS više od dve godine nije raspisivao konkurse, zaustavljajući proizvodnju novih filmova i dovodeći do ivice egizstencije filmsku zajednicu koja podržava Studentski pokret.

Za to vreme pare iz budžeta su se slivale u projekte režimskih „lojalista“. FCS je, po nalogu Ministarstva kulture, marta ove godine „objasnio“ da su konkursi obustavljeni, jer „53 projekta koja su dobila novac na prehodnim konkursima nije realizovano o roku“.

Na osnovu verodostojne dokumentacije, Udruženje filmskih umetnika Srbije je utvrdilo i javno objavilo da su ovi podaci lažirani, i da je najviše osam filmova prekoračilo taj rok.

Na dugačkom spisku svega što je rukovodstvo FCS uradilo protiv interesa filmske zajednice zarad režima je i osnovanje Nacionalnog festivala filma i televizije na Zlatiboru, na čelu sa rediteljem Predragom Gagom Antonijevićem.

U NAFFIT, koji su bojkotovala sva filmska udruženja, u leto 2025, a i ove godine, stizale su stotine miliona dinara iz budžeta, dok za festivale sa višedecenijskom tradicijom i evropskim ugledom, kao što je Festival autorskog fima, Martovski festival, Slobodna zona ili Sedam veličanstvenih – nije bilo ni dinara podrške.

Za to vreme i se Festom, koji je do 90- tih uživao najveći ugled i značaj među filmskim festivalima u ovom delu Evrope, takođe su se odvijale besprizorne i sramne „režimske igrarije“, i prošle godine nije ni održan.

Kao i sa celokupna „neposlušna“ kutura – na konkursima Grada Beograda kojih takođe nije bilo dve godine, konkursima Ministarstva kulture koji su delimično realizovani da bi novac iz budžeta otišao na projekte „partijskih sledbenika“ i njihovih privatnih firmi, eliminisane su najvažniji festivali, projekti najreprezentativnijih umetničkih udruženja, i zajedno sa filmom zaustavljena je gotovo cela savremena umetnička scena.

Period ovog rukovodstva FCS „krasi“ i uvođenje crnih lista za filmske umetnike i radnike kojima je onemogućeno ne samo snimanje novih filmova nego i angažman u novim serijama Telekoma i RTS-a… Ili beskrupulozno režimsko targetiranje najvažnijih filmskih stvaralaca, najviše Gorana Markovića, surovo prebijanje pisca i scenariste Vladimira Arsenijevića i filmskog reditelja Stevana Filipovića.

I rukovodstvo FCS nikada ništa od svega toga nije javno osudilo, iako ova institucija po zakonu i suštini svoje delatnosti, u svakom smislu treba da štiti filmske umetnike i radnike i njihova udruženja.

Odgovarajući na ova pitanja, koja su „kroki“ ili tek deo onoga što se dešavalo ovih godina, Miroslav Lekić govori za Danas.

A najpre je upitan kako on doživljava to što će ovo rukovodstvo biti upamćeno kao deo najmračnije istorije FCS i služenja represivnom režimu u uništavanju kinematografije i celokupne kulture.

–Da krenemo prvo od poništenog Konkursa za eminetne reditelje, o kojem sam već govorio za Danas i nema razloga da ponavljam svoje stavove koje su već poznati, slobodno možete da citirate šta sam rekao. Suština je da je neko iz FCS, pišući konkurs, neprecizno definisao njegove odredbe, do toga da oni po mojoj oceni kao člana tadašnjeg UO, ne ispunjavaju uslove za odredbu „eminetni“ reditelji i da je ceo slučaj ispolitizovan.

Na naše pitanje zašto on, kao predsednik UO, ili ostali članovi rukovodstvo nisu tada podneli ostavke i javno odbili da dalje učestvuju u ovoj neregularnosti, jer FCS i Ministarstvo kulture zakon obavezuje na raspisivanje konkursa – o tome samovoljno ne može da odlučuje ni jedan ministar kuture niti bilo koja stranka na vlasti, i to neispunjavanje zakonskih odredbi povlači krivičnu odgovornost.

Lekić, međutim, ovako odgovora na to pitanje:

–Mi smo svi u FC, pošto smo vršili kontinuirani pritisak da se odobre sredstva za realizaciju konkursa, bili svesni kao i svi ljudi koji se uopšte bave filmom, bez obzira na kojoj političkoj strani bili, da izostanak konkursa nikako nije dobro za našu kinematografiju. Jedan propušteni konkurs nije prevelika šteta, a dve godine su prilično velika šteta, ističe Lekić.

Za to vreme, podsećamo Lekića, novac iz Ministarstva kulture se slivao u nepotrebne manifestacije koje su služile isključivo promociji režima. Posebno NAFFIT koji, kako se pokazalo, nema nikakve veze sa stvarnim interesima nacionalne kinematografiije.

Pritom, već imamo Festival srpskog filma u Sopotu koji traje više od pola veka, a režim je privatizovao i Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, prelivajući novac u privatnu firmu vlasnika Pinka Željka Mitrovića.

Svemu tome svojim učešćem „aminovao“ je FCS.

–Godinama je postojala želja i tendencija da napravimo festival koji nikada nismo imali u Srbiji, a to je nacionalni, jer svi ostali festivali pokrivaju samo u nekom segmentu filmsku profesiju. Bio je svojevremeno pokušaj u Novom Sadu, ali je taj festival propao, umetnički direktor je bio producent Goran Bjelogrlić, ne ulazim u to zašto i kako je propao, između ostalog i ne znam te razloge.

Tako da je bila ideja stvaranja takvog festivala među svim filmskim radnicima, bez obzira na političke stavove. Ona je bila prihvaćena i za NAFFIT, a problem je nastao zbog lokacije, njegovog održavanja na Zlatiboru.

Međutim, na našu opasku da je bojkot filmske zajednice bio reakcija na to što su iza NAFFITA, i kao osnivači i učesnici stajali filmski stvaraoci koji su provereni režimski kadrovi, Lekić kaže da taj bojkot nije krenuo od početka.

–U tom prvobitnom Umetničkom savetu iz 2025, pre nego što su se povukli, bili su i neki reditelji, glumci i producenti koji stoje „s druge strane“ režima – objašnjava Lekić.

Uprkos ovom bojkotu, FCS je ucenjivački, kako je to ocenila struka, u februaru ove godine pozvao na panel razgovor o situaciji u kinematografiji, i to na Zlatiboru, u saradnji sa Ministarstvom kulture koje je obustavilo konkurse, i u okviru platforme sa NAFFIT- om.

Podsećanja radi, molba koju su filmska udruženja uputila FCS – u da se o nagomilanim problemima razgovara u Beogradu nije uslišena, pa su se tako organizovala dva skupa – jedan na Zlatiboru sa predstavnicima rukovodstva FCS i „lojalistima“.

Reprezentativna filmska udruženja okupila su se na Fakultetu dramskih umetnosti kako bi zatražila deblokadu kinematografije, a pre toga im je organizovanje tog skupa u Jugoslovenskoj kinoteci bilo zabranjeno, što je takođe svojevsrni skandal.

O „ćaci“ panelu na Zlatiboru i ignorisanju zahteva većinske filmske zajednice, Lekić kaže da je FCS, zapravo, imao „najbolje namere“.

–To je bio pokušaj da kao FC uspostavimo dijalog među filmskim stvaraocima, „jednih“ i „drugih“, i da prevaziđemo podele, ali do toga, nažalost, nije došlo, iako smo imali najbolje namere.

Kako dalje navodi, udruženja koja su relevantni predstavnici filmske profesije i sada traže ostavke rukovodstva FCS, nemaju potreba za bilo kojom vrstm straha da će se uništavati neka dokumentacija, ili donositu neki statuti, kako su navela u svojim zahtevima.

–Onog trenutka kada su 25. oktobra objavljeni rezultati izbora, mi smo doneli zajedničku odluku da smo mi, kao UO sada u tehničkom mandatu, što znači da apsolutno ništa nećemo niti menjati, niti dirati, niti izglasavati ili uzurpirati. Besmisleno je što filmska udruženja sada i to ističu u svom zahtevu, jer je FC sve vreme radio po zakonu.

Na naše pitanje kako se sada on lično oseća, s obzirom da iz FCS odlazi s velikom negativnom hipotekom koju je dobio i od svojih kolega i od kulturne javnosti, Lekić kaže:

–Meni je to žao, zato što sam za vreme mog mandata, od silnih stvari koje sam zamislio, neke uspeo da realizujem, a neke, nažalost nisam. I nažalost, neke od tih stvari koje nisam realizovao su jako bitne, a u tom trenutku prosto nisu imale povoljnu političku klimu niti razumevanje. Zato iz FC odlazim sa jednom vrstom osećaja neuspeha i gorčine s kojima sam obeležio svoj mandat. I to ne zbog stava filmskih udruženja i njegovih zahteva za ostavkom, nego iz mog ličnog osećanja.

A da li mu je žao zbog stvari koje je uradio, i da li možda ima osećaj gorčine što je nekoliko godina umesto da brani interese struke i svojih kolega stajao nasuprot njima, Lekić kaže:

–Nije mi žao ničega što sam uradio, jer je to bilo pitanje mog privatnog izbora. Da li je tu bilo stvari koje su isto mogle biti bolje – bilo je. Da li je bilo stvari koje su pametnije mogle da se urade – bilo je. Ali, sve moje odluke u datom trenutku su bili moji lični stavovi da tako treba uraditi – zaključuje Miroslav Lekić.