Connect with us

Dijaspora

KORONA IM PREOKRENULA ŽIVOT, A ONDA JE SINULA IDEJA: Srbi u Portugalu prave oazu za digitalne nomade!

Published

on

Prvi put smo došli u Faro na poziv prijatelja, koji su se tu doselili par godina ranije. Bio je jul i bilo je to kao i svako drugo letovanje, s tom razlikom što nismo odseli u hotelu, nego kod ljudi koje smo poznavali iz Beograda. To je pomoglo da ovaj grad na jugu Portugala ne upoznamo površno kao obični turisti, već da vidimo kako žive lokalci, kakve su im navike, običaji, karakter, kako je živeti u malom gradu na obali, na krajnjem jugu Evrope.

Preko dana bismo obilazili prelepe peščane plaže, okolna ribarska sela, zalazili u unutrašnjost, gde su dominirale šume eukaliptusa i nepregledne plantaže narandži, a večeri bismo provodili u taškama – lokalnim kafanama gde se služe domaći specijaliteti, što sa ribom što sa mesom, uz neizostavno vino, vrhunsko i pristupačno svakom džepu.

Na svakom koraku mogao se čuti i engleski i francuski, nemački, italijanski, holandski, ruski i naravno portugalski. Ta kosmopolitska atmosfera, sav taj sklad uprkos tolikoj raznolikosti, miran ritam života i srdačnost i gostoljubivost Portugalaca naveli su nas da prvi put počnemo da razmišljamo o preseljenju u ovu egzotičnu zemlju dobrih i pitomih ljudi.

Sve strepnje zbog preseljenja i promene posla, jer su deca počela novi život u školi na njima potpuno nepoznatom jeziku, sve je to brzo nestajalo zbog ljubaznosti sa kojom su nas dočekivali Portugalci i bezrezervnoj želji da pomognu. Našli smo lokal, otvorili prodavnicu suvenira, kupci su počeli da dolaze.

Kada bismo završili posao, a deca školu, odlazili bismo na plažu, na kojoj je ritam talasa unosio dodatni mir u nas. Vikendom bismo obilazili okolinu, pravili izlete u Sevilju ili Lisabon. Ukratko, sve se odvijalo i bolje nego što smo mogli da poželimo.

Sve dok nije stigla pandemija korone. Tada je sve stalo odjednom, turisti su napustili grad u roku od dva-tri dana. Morali smo da zatvorimo radnju, ali srećom, Marijana je već godinama radila kao honorarni prevodilac pa smo uspeli da preguramo i ovaj period. Za taj posao bio joj je potreban internet i miran ambijent, i onda smo u radnji od „turiste“ čuli da on nije običan turista već „digitalni nomad“. I tako otkrijemo da je Faro pun frilensera čiji posao ne zahteva stalno mesto boravka, već internet.

Veliki broj njih je izabrao upravo Faro za vreme pandemije, što zbog blage i tople klime tokom cele godine, što zbog vrhunske kuhinje, što zbog nepreglednih plaža koje se prostiru svugde pokraj grada. Jedina zamerka koju su imali je što u gradu ne postoji prostor u kojem bi mogli da rade, a da ne moraju da ga kupe ili dugoročno iznajme. I tu se rodila ideja za Hercules Coworking Space.

Da bismo obogatili ponudu grada koji nas je prihvatio kao najrođenije, odlučili smo da u Faru otvorimo jedan takav prostor. Projekat je takođe nastao i iz sopstvene potrebe, jer smo nakon pandemije i izolacije odlučili da se Marijana malo više „vrati“ u svoj izvorni, prevodilački posao, a rad od kuće ume da bude neproduktivan. Kafići su glasni i nemaju privatnost, iznajmljivanje privatne kancelarije je skupo, oduzima vreme i ume da bude samotno.

Plan je da ovaj projekat finansiramo kroz crowd funding, a svako ko želi da pomogne i doprinese ovom projektu dobiće nešto zauzvrat kroz naš sistem nagrađivanja. Ukoliko ste i vi jedan od digitalnih nomada, podržite nas pa se vidimo uskoro na jugu Portugala!

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: Serbian Times
Foto: Privatna arhiva

Advertisement