Pokolj u teksaškom gradiću Uvalbeu otvorio je neke stare rane i pokrenuo bezbroj puta ponovljene diskusije i podele na “crvene” i “plave”. Na one koji smatraju da je puška mera nacionalnog ponosa bez koga se libido prosečnog Amerikanca vuče po prašini, i one druge, koji bi da pristup oružju ograniče u meri u kojoj ono neće biti dostupno baš svakom psihopati.
Ali avaj, isti ti što bi da razoružaju Amerikance već su doneli zakone i kreirali sistem u kome bolesne mozgove optužene za višestuka krivična dela, očas posla, za siću od kaucije, puštaju da se brane sa slobode, gde će opet moći da ubiju, siluju, pljačkaju…
I jedne i druge, i republikance i demokrate, koji se svih ovih godina biju po Kongresu i Senatu oko tumačenja famoznog Drugog amandmana, u suštini zabole za američke građane i njihovu bezbednost, za sve one uludo izgubljene, mahom dečje i tinejdžerske živote. Njima su važni jedino glasovi. I budžeti, naravno.
A da bi do njih došli moraju da ispoštuju moćne sponzore, bilo da su to proizvođači oružja (konzervativci), ili moćne lobističke grupe tipa Soroša (demokrate), koje zarađuju na ljudskoj nesreći i kupe kajmak kada se dese tragedije poput ove poslednje u osnovnoj školi, izazivajući novi ringišpil nasilja.
Jer, kako drugačije objasniti da Amerika, sa trilionima dolara uloženih u građanske inicijative, programe borbe protiv nasilja i večernje škole za ljudska prava, koje posle ovakvih tragedija niču kao pečurke posle kiše, zalivane novcem iz državne i lokalne kase – drži neprikosnoveno prvo mesto u svim kategorijama kriminala, a naročito u disciplini – “masovna ubistva i krvoprolića bez jasnog motiva”.
ŠTA JE OPASNIJE, ORUŽJE ILI LUDE GLAVE KOJE GA POTEŽU
Velika količina oružja u privatnim rukama, a istraživanja kažu da ga u Americi ima više nego stanovnika (vidi tabelu ispod) je sigurno jedan od razloga za veliki broj mas-zločina. Da li je to i ključni razlog? Naravno da nije.
Psihopata sa ubilačkim pretenzijama će naći načina da ostvari svoje sumanute ideje, pre ili kasnije, ovim ili onim oružjem, kupljenim legalno ili ilegalno. Stvoriti psihopatu koji je u stanju da hladnokrvno, bez griže savesti, zatre ceo jedan razred dece, e to je već olimpijska disciplina u kojoj Amerika nema premca.
Uostalom, kako to da se u Srbiji, Crnoj Gori, Jemenu, Urugvaju i drugim zemljama koje se nalaze pri vrhu liste koja beleži broj “cevi” po glavi stanovnika, gde oružja takođe ima na svakom ćošku, još nije desilo da je neki tinejdžer uzeo automatsku pušku od ćaleta i krenuo da masakrira đake u lokalnoj školi?
To nam govori da je američki problem daleko kompleksniji negoli što pokazuje ova tabela. Poslednja statistika delimično otkriva u kom grmu leži zec…
Samo za prvih 5 meseci ove godine u Americi je zabeleženo 39 pucnjava u školama i na fakultetima. Većina ih je okončana tragično.
Posle dve godine života u Covid kavezima, pod tri sloja maski i psihozom koju su mediji predozirali na način da i najnormalniji poludi, skoro tri puta (299%) je povećan broj suicida među osobama starosti do 15 godina, dok jedno od petoro dece u tom uzrastu ima psihičke poremećaje.
Nisu imuni ni odrasli, pa je tako čak 40% odrasle američke populacije, prema zvaničnim podacima CDC (Center for Disease Control) od juna prošle 2021. godine prijavilo da boluje od mentalnih poremećaja ili uzima neke lekove kojima pokušava da ublaži tegobe.
To je zvanična statistika, u koju ulaze oni koji su smogli snage da priznaju da imaju problem. Koliko je onih koji to kriju ili čak nisu svesni svog problema, možemo samo da pretpostavimo. Pejton Džendron i Salvador Ramos, dva osamnaestogodišnjaka, vinovnika poslednjih i najkrvavijih pokolja, nisu bili deo ove statistike. I ko zna koliko još potencijalnih ubica tavori negde na margini, čekajući svoj trenutak.
HISTERIJE, PANDEMIJE I POSLEDICE
Ne trebaju Vam diploma iz matematike i psihologije da zaključite da su sve ove cifre i procenti direktno povezani sa procesima u američkom društvu, koje već dve i po godine živi u stanju konstantne histerije. Počelo je sa ubistvom Džordža Flojda i višemesečnim uličnim nemirima, te cancel culture manijom koja je zauvek izmenila lice američke nacije. Nastavljeno sa pandemijom, a od pre tri meseca, sa ulaskom ruskih trupa u Ukrajinu, lansirana je još jedna, po istrošene nerve Amerikanaca pogubna kampanja koja, iako se ne odvija na američkom tlu, zahvaljujući CNN-u i drugim uzbunjivačima javnosti, ostavlja slične posledice po mentalno zdravlje nacije. Frustracija, strah, panika, buuum!
O tome najbolje govori snimak nedavno napravljen na Menhetnu pa objavljen na društvenim mrežama, gde se vidi masa ljudi koja se dala u stampedo nakon što je neko na ulici (iz zezanja) povikao “Rusi dolaze!”.
Kada medijsku histeriju spojite sa kulturom koja već decenijama veliča otuđenje jedinki s jedne i nasilje s druge strane, šta do đavola možete da očekujete od deteta koje nakon meseci provedenih u 4 zida, pravo iz sveta zombi filmova i krvoločnih online igrica, izađe na ulicu? Pa, da napravi neko sranje, logično.
Jer to dete, pubertetlija, tinejdžer… nije sigurno u sebe, ne zna da komunicira sa okolinom, nije mu baš najjasnija linija između života i smrti, a nedostatak empatije dovodi ga u poziciju da bez imalo razmišljanja rafalnom paljbom strelja desetine lica koja, treba ponoviti, vidi prvi put u životu!
U njegovoj glavi on ne ubija, već upucava poene i nabija bonuse, baš kao što je dva sata pre krvoprolića radio Salvador Ramos. A kada je izgubio igricu, poručio je svojim online drugarima, jer one prave, žive, nikada nije ni imao:
-A sada idem da malo pucam po školi!
Devojci, gejmerki, koja je sa Ramosom u tom trenutku rasturala zombije na monitoru, nešto se učinilo neobičnim i pretećim u toj poruci neznanog kolege sa one strane žice. Pozvala je FBI i prijavila slučaj, ali je niko ozbiljno nije shvatio.
POLICIJA IZMEĐU DVE VATRE
Kao što ni lokalna policija nije ozbiljno shvatila očajnički poziv iz osnovne škole, pa se na mestu zločina pojavila posle sat i po vremena.
Iz ličnog iskustva znam, a to potvrđuju i statistike koje u Americi sve beleže, da se policijska patrola na 911 poziv pojavi u roku od par minuta. Međutim, u poslednje vreme, ovaj tajming važi isključivo kada ih zovete zbog komšijske svađe ili mačke koja se uspentrala na drvo. Na vapaj žrtava masovnog ubice naoružanog sa dve automatske puške odgovor je izostao. Zašto?
Nisam detaljno upućen u konkretan slučaj u gradiću Uvalde, ali iz razgovora sa čikaškim policajcima znam da se nakon slučaja Džordža Flojda i svega što je usledilo, uključujući nasilne demonstracije tokom kojih su ih gađali mecima, kamenicama i molotovljevim koktelima a oni nisu smeli prstom da mrdnu, organi reda klone bilo kakve akcije u kojoj postoje šanse da izvuku pištolj, nekoga uhapse ili ne daj Bože upucaju.
Američki su policajci žigosani i opterećeni bremenom etikete rasista koji koriste prekomernu silu i kojima valja prepoloviti budžet jer tako kaže svemoćni nevladin sektor, BLM i Antifa, a stranu im drže predsednik SAD, pola Senata i više od polovine Kongresa. Tako da od skora, kada na voki-tokiju čuju famozni 10-71 kod (šifra za pucnjavu), pripadnici organa reda mahom povuku ručnu i sačekaju da se situacija raspetlja, da bi na posletku došli, prebrojali leševe i napravili zapisnik.
Naravno, ima izuzetaka koji svoj posao i dalje vrše kao u dobrim policijskim filmovima, ali ovo gorepomenuto je već postao obrazac. Što je u velikoj meri i razumljivo. Jer, budimo realni, kome se rizikuje život kada radeći svoj posao po PS-u može da bude suspendovan ili da završi ražalovan, pred sudom, sa optužbom za ubistvo, osuđen na dugogodišnju robiju, koju treba da služi među onima koje je do juče hapsio?
Od te i takve policije, sluđene svim što se dešava, ne očekujete bolje nego da uhapsi i sa lisicama na leđima privede desetogodišnjaka koji je u jednoj školi na Floridi vršnjacima zapretio da će “zapucati po školi”. Tek tako, bez ikakvih valjanih dokaza da je (nenaoružano) dete zaista opasno po zajednicu, umesto da ga odvedu na razgovor kod školskog psihologa, oni su ga strpali u maricu. Da nije tragično, bilo bi smešno.
Ako su oni koji bi trebali da vode računa o redu i miru podlegli histeriji, šta onda možete da očekujete od običnih građana, koji se nisu školovali da žive i prežive vanredne situacije.
ŠLAG NA TORTU LICEMERJA
I kada kao šlag na celu priču čujete Bajdenovu izjavu u kojoj zbog skorašnjih masovnih ubistava objavljuje “krstaški rat” proizvođačima oružja dođe Vam da povratite od tolike količine licemerja, jer slučajno znate da je Bela kuća u poslednja tri meseca džepove američkog vojno-industrijskog kompleksa napunila desetinama milijardi dolara, šaljući u Ukrajinu oružja dovoljno da ubije bar milion ljudi.
Ako tako postavite igru, da masovno izvozite smrt, a istovremeno se nadate da ona neće zakucati i na vaša vrata, onda nemojte da vas čudi ako jednoga dana rat, ali onaj pravi, osvane i na Vašim ulicama.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Instagram, Youtube, Colin Boyle
