Seme koje zalivaš zlom uvek rađa gorke plodove. Deca koju na televiziji vaspitavaju Kristijan Golubović, Zvezdan Slavnić i prostačke rasprave u parlamentu teško da mogu izrasti u normalne osobe.
I zato nemamo moralno pravo da krivimo decu, jer su deca i njihova dela samo ogledalo i odraz sveta koji smo za njih stvorili, Ili pustili druge da to umesto nas učine, kolateralna šteta nakrivo nasađenog društva u kome smo ih ostavili da se snalaze, bez uputstva za rukovanje.
Nemamo pravo da osuđujemo ni Kostu, nesrećno dete koje je pobilo nesrećnu decu u elitnoj Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” (u delu Beograda gde kvadrat stambenog prostora košta kao u Njujorku ili Čikagu), a za koga sada kažu da je bio miran i povučen klinac, dobar đak i žrtva vršnjačkog nasilja… A ni one koji su ga u školi maltretirali do te mere da je morao biti premešten iz jedne u drugu smenu…
I Kosta u svom bezumnom i očigledno dugo planiranom činu, kao i oni koji su ga prethodno maltretirali, inspiraciju su našli u svom okruženju, dakle među nama, u sistemu vrednosti koji su ustanovili političari, novinari, javne ličnosti, a koga promovišu kriminalci, silikonske starlete (čitaj-kurve) i ostali talog društva, kojima su mediji postali profesorske katedre sa kojih, u prajmtajmu, edukuju buduće generacije u onome što najbolje znaju – nasilju, prostakluku, nemoralu.
I sve to za koji glas, klik i lajk više!
Ti isti mediji prenose da je Kosta dete iz “dobre porodice”, što je floskula koja u najmanju ruku izaziva mučninu. Kakva crna “dobra porodica”? Zar može biti “dobra” porodica u kojoj dete nedeljama planira masakr, pravi spiskove za odstrel, u školu kreće naoružan do zuba očevim pištoljima i sa četiri molotovljeva koktela kod kuće napravljena, a da njegovi otac i majka o tome pojma nemaju?! Naročito otac, koji ga je naučio da puca i vodio po strelištima, Njega, balavca od 13 godina.
I tu dolazimo do suštine…Jedini kriterijum za procenu “dobrog” u Srbiji postala je je svota novca koju neko zarađuje, na ovaj ili onaj način, legalan ili kriminalan.
Tako je ova porodica “dobra” jer je tata lekar a mama “radi u ministarstvu”, a ništa manje dobre, po istom rezonu, nisu ni porodice krimosa koji diluju drogu ili pljačkaju banke, ili stranačkih lopuža koje pljačkaju građane i državni budžet. Sve je to isto i sve je to dobro…
I dok tate iz “dobrih kuća” jure pare a mame se puće po Instagramu, deca su prepuštena ulici, medijima i društvenim mrežama, odakle ih bombarduju botoksom i budalaštinama, pa im ne preostaje ništa drugo nego da rade ono što im se takvim “obrazovanjem” nalaže.
I nemoj da se lažemo da je ovo neočekivano, prvi put i slično…Godinama već gledamo i slušamo priče o deci koja organizovano zlostavljaju vršnjake, koja omalovažavaju i tuku profesore, nose oružje po školama. I onda se čudimo kada eksplodira, kao ovo jutros.
Došlo je vreme da se pogledamo u oči…
A to “gledanje u oči” svakako ne liči na obraćanje ministra Ružića, koji je sazvao konferenciju za novinare bez namere da ponudi rešenja, već da opere sebe i druge, te brže bolje konstatuje da “sistem nije zakazao”, da su Kostu tobože maltretirali u “privatnoj školi glume”, da su u školi bili prisutni obezbeđenje i dežurni policajac, bla, bla…
Podsećam da je ovaj masakr počinio 13-godišnji dečak i da su se, po svedočenjima druge dece, (naoružani) pripadnici obezbeđenja bacali na zemlju i pravili mrtvi da i oni ne bi dobili metak. Jedini koji je pokušao nešto da učini, školski portir, na kraju je platio glavom. Za školskog policajca nije utvrđeno gde se nalazio u trenutku pucnjave…
I umesto da podnese ili bar kovertira ostavku, Ružić skida odgovornost sa sebe i priključuje se uobičajenoj halabuci gde su krivi svi i niko nije kriv i u kojoj će mediji profitirati narednih dana, vadeći sa đubrišta informacija i poluinformacija one najbizarnije, usput obavljajući najprljaviji od svih poslova – onaj skretanja pažnje sa suštine problema.
A onda će neko premudar na TV konstatovati da je sve to zbog video igrica i američkih filmova, tražiti da se postave detektori za metal po školama, pa će zatim neko nadležan zakukati da je to skupo i da država nema para… i tako ukrug. U međuvremenu, zazeleneće se dečje humke na grobljima, a nama će ostati samo da konstatujemo kako opet, ko zna koji put, niko ne snosi posledice zbog u crno zavijenih porodica i još mnogo onih koji će ovaj dan pamtiti kao najgoru noćnu moru.
Put kojim nas vode Ružić i bulumenta sa konferencije za štampu je utabani put kojim smo stigli dovde i koji nas neće odvesti nigde drugo do u još ružnije i krvavije sutra, u kome ćemo se probuditi postavljajući uvek ista pitanja. I dobijati uvek iste, beskorisne ogovore, tužbalice i prenemaganja.
Suština ja da riba smrdi od glave i da neće biti bolje i drugačije dok god političari i mediji koje kontrolišu ne shvate da javnim nastupima u kojima promovišu odreda svih 7 smrtnih grehova, kršeći svakodnevno svih deset Božjih zapovesti, samo ubrzavaju centrifugu paklene veš mašine iz koje niko, pa ni oni koji drže ključeve problema u svojim rukama, neće izaći čisti i bez čitulje na vratima.
Iskreno saučešće porodicama…i svima nama.
Piše: Antonije Kovačević Ilustracija: Mamica Pesmarica
