KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Zašto Srbija ni u snu nije mogla da pobedi Finsku

Prošlo je 48 sati od bolnog poraza košarkaške reprezentacije protiv one autsajderske Finske, pa bi, iako su rane još uvek friške i zjape, neke stvari ipak valjalo rezimirati i krenuti dalje…

Naravno, mnogi su već u svojim komentarima u prvi plan istakli sportske, taktičke i medicinske razloge za neočekivano kratak let orlova na Baltiku i gubitak “već osvojenog” evropskog zlata, koje je trebalo da zasija kao dijamant u kruni ove generacije, predvođene najboljim basketašem sveta, somborskim genijem Nikolom Jokićem.

S tim u vezi, nije sporno da je povreda i gubitak kapitena Bogdanovića bio veliki udarac za Karijevu ekipu, ni to da je selektor forsiranjem nedovoljno oporavljenog i uigranog Micića poremetio energetski balans u ekipi koja je u pripremnim utakmicama prosto mlela i za doručak jela sve protivnike, uključujući Nemačku i Grčku u gostima, Poljake i Slovence sa sve Dončićem, sa 30 i kusur razlike (btw, sve ove reprezentacije su se plasirale u četvrtfinale).

Pa su se dalje na to nadovezale povrede Avramovića, Vukčevića, i tako dalje, i tako bliže…

Sve to je može biti uticalo na igru i rezultat, ali ja bih se ovaj put pozabavio onim drugim, nazovimo ih karmičkim razlozima za krah nacionalnog tima u sportu koji ponajviše smatramo nacionalnim…

Kao prvo, igrajući po nekim nebeskim pravilima, kojih nema u statistikama posle utakmice, Srbija nije mogla da pobedi Markanena i one skakače na skijama taman da smo u Rigi igrali i tri meča zaredom! Zašto?

Pa zato jer ta karmička pravila kažu da zemlji koja pati i krvari nije suđeno a ni prirodno da slavi i pobeđuje, sve dok prvo ne odnese onu najvažniju pobedu – za sopstvenu slobodu.

Prosto nije ljudski da se radujemo dok naša mladost i pamet na srpskim ulicama krvari pod čizmama i pendrecima tiranije.

Mislim da su taj pritisak osećali i svi momciu reprezentaciji, pogotovo ako znamo da se utakmica sa Finskom igrala noć posle onog krvničkog napada žandarmerije na građane u Novom Sadu. Dana kad je Srbija isplakala najveću količinu suza u protekloj deceniji (a zbog ogromne količine ispaljenog suzavca).

Nije, dakle, normalno da pobeđujemo u bilo čemu dok se ta deca, ti studenti i građani, na televiziji države na kojoj su išli prenosi utakmica, pre i posle njih, nazivaju ustašama, teroristima i stranim plaćenicima.

Jer, kakva je to pobeda sem pirova…

Dalje…Nije uopšte prirodno, štaviše nije sportski da pobeđujemo u bilo kom sportu dok nam na tajm-autu i poluvremenu utakmica piče reklame kladionica, alkoholnih i gaziranih pića, u kojima “glume” naši sportisti, isti ti reprezentativci, koji bi valjda našim klincima, koji u njima vide idole, trebali da promovišu zdrav život, a ne sedam smrtnih grehova.

Nije, svakako, razumljivo ni da slavimo pobede košarkaškog saveza na čijem čelu stoji čovek koji svim silama podržava teror nad mladim ljudima, između ostalog i onim studentima DIF-ovcima što su pre neki dan morali preko krova da ulaze na svoj fakultet, a koji bi sutra trebali da zaigraju za tu istu reprezentaciju i donose medalje Srbiji.

Na posletku, karmički je i to da bude poražena reprezentacija čija su samo četiri člana, uključujući sve igrače, stručni tim i selektora (Bogdanović, Avramović, Gudurić i Marinković) javno podržala studentske i građanske proteste, a pogotovo kad se onaj čija je podrška bila najglasnija, kapiten Bogdanović, na kraju povredio.

Odsustvo Bogdanovo mnogi mere brojem koševa, trojki, skokova, a meni se nekako čini da je ta ekipa bez njega na terenu imala hroničan nedostatak nečeg važnijeg – morala.

A bez morala je teško. U životu ili sportu, svejedno.

Piše: Antonije Kovačević Foto: FIBA