U subotu što je za nama bio sam na žurci pod zanimljivim sloganom “Vesele Devedesete” u ovdašnjem, čikaškom klubu Maćado. Kad pozove gazda Boki, saborac iz pomenutih Devedesetih, red je da se ode, pa makar ja lično imao mali problem sa koncepcijom ove manifestacije.
Nije u pitanju samo muzika, koju nisam mogao da svarim ni pre 30 godina, kad je bila aktuelna. Uši mi više kida kad neko ovo “Vesele” zalepi kao pridev uz ta vremena…
Fakat je, zapravo, da su te “Vesele Devedesete”, uz čije se muziku DŽuskalo te noći, bile Najtužnije Godine mog života. A verovatno i najtragičnije poglavlje u životima mnogih koji su u to vreme odrastali na Balkanu.
Kad neko pomene Devedesete meni od svog veselja prvo na pamet padne kapetan prve klase Vujanović kako u 2 ujutru upada u spavaonicu 2.baterije artiljerijskog Garnizona u Rumi, sa kalašom u rukama i pod punom ratnom spremom, penje se na vojnički ormarić i komanduje iz sveg glasa (parafraziram, jerbo je davno bilo):
“Vojsko moja, junaci moji, kucnuo je čas! Večeras, kad budete uzimali svoje puške, ne zaboravite svoju čast! Krećemo da odbranimo ono što je naše, marširamo pravcem Bogojevski most – Zagreb – Beč – Berlin!”
Iako nikad nismo stigli ni do Zagreba (zaglavili smo sa sve guseničarima u sremskom blatu), o Beču i Berlinu da ne pričam, ono što sam video i doživeo u narednih 9 meseci bilo je dovoljno da nikad više ne obučem uniformu i ne ispalim nijedan metak. I evo tako već 32 godine. A kad me drugari pozovu da idemo u Viskonsin i šiljimo k**e ispaljujući rafale u mete po nekim šumetinama, ja im kažem:
“Neka, hvala, čekam vas za šankom!”
U mojoj uspomeni “Vesele Devedesete” će večno ostati kao vreme kad su nas ložili da smo nešto više nego što smo bili, da smo bolji i drugačiji od drugih za koje smo do tada mislili da su isti kao mi…A zapravo smo svi zajedno bili krivi Stojko, topovsko meso za lukrativne ciljeve lokalnih baraba.
Pa su nas, kad je loženje doseglo vrhunac, poterali u rovove da bi oni mogli nesmetano da pljačkaju i bogate se. A kad su u Srbiju počeli da stižu limeni sanduci, kad su majke zagrnule crninu i kad je đavo odneo šalu, e onda su se počešali po čelu i počeli da razmišljaju kako napaćenom puku da skrenu pažnju, birajući proverenu metodu kad su Srbi u pitanju – Udri brigu na veselje!
I tako je nastala muzika “Veselih Devedesetih”, uz koju se ovog vikenda džuskalo u dalekom Čikagu, svi ti Džoganiji, Ivani Gavrilovići, Doktor Igiji, Moby Dickovi i sl.
Da ne grešim dušu, žurka je bila super. U jednom trenutku sam čak uhvatio sebe kako pevušim “Oči boje…tuge ili duge(?!), ili kako se već zvao taj ultimativni hit.
Najzanimljivije je bilo videti da bar pola onih koji su se žurkali nije bila ni rođena Devedesetih, mnogi od njih nikad nisu videli Srbiju, slabo ili uopšte ne govore srpski, ali su zato bez greške savladali gradivo, pa su “Kralja kokaina” i “Dvesto na sat” pevali ko da su rasli u Miloševićevoj Srbiji, a ne u Trampovoj i Bajdenovoj Americi.
Fenomen muzike koja je nastala u najgora vremena kao kombinacija bensedina i laksativa za narodne mase, preživela sve ratove, tranzicije i pljačke, da bi do danas ostala upamćena kao onomatopeja nekih “veselih godina” je svakako tema koja zaslužuje širu elaboraciju, ponajpre kao nepobitni dokaz za tezu da je ljudsko pamćenje relativan pojam i da se u datim okolnostima ne razlikuje od nepravedno žigosanih kokoški.
Za ovu moju ličnu, amatersku opservaciju, evo još jednog sećanja na Vesele Devedesete…
Odmah po povratku iz armije, na prvoj godini Fakultetu političkih nauka, odsek Žurnalistika, predmet Teorija i tehnika novinarstva, dobio sam zadatak da napišem seminarski sastav na izabranu temu.
I dok je moj kolega sa klase, svima dobro znani Dragan J. Vučićević, pisao o tome kako je švercovao farmerke onim čuvenim busevima iz Istanbula i za to bio javno pohvaljen (iako sam prilično siguran da je celu priču izmislio), ja sam napisao kratku priču u čijem je epicentru bilo ubistvo koje se nekoliko dana ranije desilo u noćnom autobusu na liniji br.15 (Zemun), kada je neki dizelaš, sa džemperom strpanim u one široke farmerke, po ugledu na Kneleta i ostale junake tih (veselih) vremena, ispalio dva metka u grudi mog drugara, Dače Metalca, jer mu se nije dopala njegova duga kosa i crna metalska majica nekog tamo benda.
Uglavnom, taj moj seminarski uopšte nije bio zabavno štivo, čak i ako kao reper koristimo tada aktuelne Vidojkovića i Arsenijevića, a draga profesorka Neda Todorović ga je prokomentarisala rečima: “vrlo pismeno i veoma mračno”.
I bila je u pravu. Švercerske priče i laka muzika su bolje prolazile.
Ni do dana današnjeg ništa se nije promenilo…Niko neće da sluša, piše i čita tužne priče.
Verovatno zato nam se i ponavljaju.
Piše: Antonije Kovačević Foto:
