Zajebano je kad ti život, igra sudbine, sticaj okolnosti, kako god to zvali…namesti igricu tako da svoje rođeno dete viđaš jednom ili nijednom u godinu dana, i to svakako najbolje znaju roditelji koji su se nekada našli ili se nalaze u sličnoj situaciji.
Ovi ostali mogu da nagađaju, zamišljaju, sažaljevaju, saosećaju, pružaju podršku, prave se da razumeju, ali teško je to razumeti dok čovek ne iskusi, dok ne oseti na svojoj koži. Otprilike kao kad ti neko prepričava film koji nisi gledao, a ti pritom i ne želiš da ga pogledaš, jer – ko voli da gleda tužne filmove sa neizvesnim krajem?
A u rolerkosteru emocija koji prati takvu životnu situaciju, ponekad prosto ne znaš šta je teže…
Da li oni trenuci dok tvoje dete ispraćaš na aerodrom, znajući da ćeš je ponovo videti, zagrliti, poljubiti tek sledećeg proleća ili leta…usput krijući emocije, štekajući suze u rukavu da je ne bi rasplakao, rastužio, ostavio neki ožiljak na tek ispileloj duši koja mora da trpi ono što nijedna dečja duša ne bi smela…
Ili ona radost i uzbuđenje kad je iščekuješ, dok kući spremaš njenu omiljenu klopu i kolač, pa ideš da cupkaš ispod onog velikog ekrana na O’Hare (“Aerodrom Čikaaagooo”, što bi rekao Nele Karajlić) i čekaš da pored dobro poznatog broja leta iz Frankfurta ne zafercera: “ARRIVED”. I onda opet čekićanje, dok iza pokretnih vrata pod slovom B ne zasija SUNCE i potrči ti u zagrljaj! Sunce koje te svaki put iznenadi jer nikad nije isto, već uvek veće i drugačije. Svestan da će ta radost trajati samo deset ili mesec dana, kratko, prekratko u odnosu na to koliko ti radosti fali.
I tako u krug, već godinama…
U međuvremenu, između dve dramatične scene dočeka i ispraćaja, brojiš dane unazad k’o u vojsci (Nula, Nula, Noć!), proveravaš kalendar da vidiš da se negde nisi zabrojao, planiraš kako da vreme koje ćeš provesti sa njom kad ponovo dođe bude što smislenije, da joj nadoknadiš sve što si propustio za 12 meseci i što joj duguješ (a što je, naravno, nemoguće).
Pa se fakat trudiš da budeš kreativan, maštovit, da iskombinuješ svašta nešto, da tu bude i zabave i avanture i vaspitanja i edukacije i emocije, i putovanja i predstava i muzeja i filmova, i razgovora na teme ove i one, lagane i ne tako lake.
I dok sve to planiraš moraš negde u rezervi, u malom mozgu, da ostaviš prostora i budeš spreman na iznenađenja, na stvari koje zanimaju i oduševljavaju tvoje dete a o kojima ti pojma nemaš, jer ga svake godine praktično ponovo upoznaješ.
Još ako to dete zapravo više i nije dete, ako je na prelazu iz puberteta u tinejdž doba, kao što je ovo moje – iznenađenjima nikad kraja!
Situaciju, naravno, dodatno može da zakomplikuje to ako imate partnera koji ne razume, ne kapira, ne oseća ili prosto nema strpljenja i razumevanja za to kroz šta prolaziš. Onda Vam ne preostaje mnogo izbora, jer deca su ipak važnija od svega (bar u mom slučaju), pogotovo od partnera koji nemaju sluha ni srca.
Što Vam sve ovo pričam?
Svakako ne zato da bi me sažaljevali, jer ja se u svojoj koži sasvim dobro osećam, i ne bih menjao svoje radosti i tuge ni sa kim od Vas. Nikad, čak ni u najtežim, najmračnijim momentima. A bilo ih je dosta.
Ovo pišem zbog onih koji prolaze kroz slična ili pak sasvim drugačija životna iskustva, a kojima je zajedničko to da iskušavaju čoveka, da ga teraju na razmišljanje, preispitivanje, koje obično počinje pitanjima: Šta sam Bogu zgrešio…Što mene ovo snađe od svih ljudi…Ima li kraja mojim mukama?
Dobre vesti su da nikome ništa niste zgrešili, naročito ne Bogu, da niste jedini i da niste sami, i da svaki mračan tunel ima svetlo na kraju. Samo treba izdržati do te stanice na kojoj sija sunce i usput sačuvati ono malo duše i pameti.
I jedino pitanje koje na tom putu treba sebi da postavljate je ono: Šta ja mogu/moram da učinim da bih što pre izašao/izašla iz ovog jebenog tunela?!
A tu čovek ponekad mora da bude strpljiv, jer neki tuneli su duži i mračniji od drugih. I za takav put morate da se naoružate strpljenjem.
Na svu sreću, ta putovanja ponekad imaju i usputne stanice, koje Vam uliju nadu i daju snagu da izdržite do kraja. U mom slučaju, umesto dva deteta koja sam do proletos dočekivao i ispraćao, danas čekam samo jedno. Posle četiri godine neviđanja, moj sin, moj Đuka, je sada tu, sa mnom. Konačno je dobio famozne “papire”, upisao koledž, pa sad guramo dalje i čekamo Anđu da nam se priključi.
I dočekaćemo. Jer verujemo da naša priča ima srećan kraj. A što ne bi i Vaša?
I da ne zaboravim jos jednu važnu vest: Nikome ništa niste dužni, osim sami sebi…
Dužni ste da se borite i da volite svoj život, kroz kakve god Vas on prokletije i vratolomije vodi. A što su veće muke, verujte na reč jednom tati imigrantu, to će i radost na kraju biti veća.
Srećan put! 
Piše: Antonije Kovačević Foto: First Cry parenting