KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Šta je Srbima danas Kosovo, koliko ih boli, a koliko ih zabole za njega?

Upadom kosovske policije u objekte Fonda za penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje u Severnoj Mitrovici Srbija je praktično ostala i bez poslednjeg traga državnosti na teritoriji Kosova i Metohije.

U tom smislu slaba je uteha saopštenje američke ambasade u Prištini da zamrzava dijalog sa Kurtijevom vladom, jer je fakat da ni Amerikanci ni Eulex ni prstom nisu mrdnuli da spreče Albance kada su prethodno zauzimali bolnice, pošte, sportske hale, a još ranije javna preduzeća, telekomunikacije, pozivni broj, vodovod (jezero Gazivode), elektroenergetski sistem, infrastrukturu, železnice, pravosuđe, zemljišne knjige, poreski i monetarni sistem, sudove, policiju, carinu, granične prelaze, registarske tablice, pasoše, lične karte, dokumenta…

A postavlja se pitanje zašto bi ih uopšte Ameri i Evropejci i sprečavali u tome kada je maltene sve ove elemente kosovske nezavisnosti svojim potpisom aminovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a pečat je udaren učešćem Srpske liste u kosovskim vladajućim koalicijama prethodnih godina.

Briselski sporazum kao daleki san

Gledajući iz ove perspektive, Briselski sporazum, koji je za Srbiju i Srbe bio krajnje nepovoljan, danas deluje kao mila majka u poređenju sa onim što je potpisano ili prihvaćeno u međuvremenu, zaključno sa Nemačko-francuskim planom, koji na koji istina nije stavljen potpis, ali koji je Vučić u ime Srbije prihvatio i za njega garantovao.

S druge strane, Zajednica srpskih opština, jedini pozitivni paragraf Briselskog sporazuma, kojim su srpske vlasti slavodobitno mahale 2013, do dana današnjeg nije formirana, a verovatno da nikada i neće.

U tom smislu, iako se proslavio izjavama tipa “5:0 za nas” i sličnim, Vučić je ili najveći manipulator ili najgori pregovarač u istoriji međunarodnih odnosa, jer svaki put Albancima nešto daje, a zauzvrat stalno traži ono što je na papiru odavno trebao da dobije.

No, treba biti realan i priznati da se Vučić samo sticajem okolnosti našao u prilici da bude taj koji zabija poslednje eksere u kovčeg srpske državnosti na Kosmetu, ali da su mu teren za gubitak teritorije koja nema samo fizički nego i istorijski i duhovni značaj za srpski narod, prethodno pripremili i utabali svi srpski vlastodršci od 1945. naovamo.

Što manje Kosova u Srbiji, to više glasova u kutiji

Njihov možda i ponajveći zločin leži u tome što su od Kosova i Metohije, najvrednije srpske reči, napravili najjeftiniju političku floskulu, nemilice je koristeći na dnevno političkoj pijaci, za poen i glas više, dok se situacija u praksi i na terenu odvijala u kontra-smeru.

Što je više bilo Kosmeta na njihovim jezicima, to ga je manje bilo u srpskim granicama.

Posledica tog višegodišnjeg ispiranja mozga je momentum koji zapravo najviše i boli – prosečnom Srbinu 2025.godine Kosovo i Metohija ne znači mnogo i njime se više razmeće u kafani i na društvenim mrežama nego tamo gde bi trebalo.

On za njega nije spreman da gine, ne daj Bože, pa čak ni da glasa, o čemu najbolje govori činjenica da su Vučić i SNS, koji su u poslednjih 13 godina praktično izručili Kosmet Albancima, u međuvremenu ubedljivo dobijali izbore, ponajviše upravo zahvaljujući glasovima tzv.nacionalno opredeljenih glasača, koji su se onomad zakljinjali kosovskim zavetom.

I što je manje bilo srpskih institucija na Kosmetu, to je Vučić dominantnije pobeđivao na biralištima.

To pokazuje da Kosmet apsolutno više nije tema (ako je ikada i bio) oko koje se lome koplja i opredeljuju birači na izborima. I ne samo to…

Srce Srbije ili patike, pitanje je sad?

Kao neko ko je proteklih 30 godina proveo u srpskim medijima mogu da posvedočim da se Kosovo i Metohija nalazi na dnu liste tema koje zanimaju srpskog medijskog konzumenta, bilo čitaoca štampanih, bilo pratioca elektronskih medija, TV-a i internet portala.

Naime, vodeći i uređujući nekoliko beogradskih dnevnih listova redovno sam, svake nedelje, od distributera dobijao izveštaje o prodaji.

Kad god bi se na naslovnoj strani bavili kosovskom problematikom tiraži su vrtoglavo padali, bez obzira koliko tragični i dramatični ti događaji bili, od Martovskog pogroma do proglašenja nezavisnosti, Ahtisarijevog plana, zaključno sa Briselskim sporazumom.

To interesovanje, tačnije njegov manjak, možda najbolje opisuje slučaj proglašenja kosovske nezavisnosti i onog Koštuničinog mitinga, kada su se mediji i javnost u danima potonjim više bavili tinejdžerkama plavušama koje su mažnjavale patike nego gubljenjem 13% srpske teritorije.

Ko je kriv?

Naravno, krivica za ovakvo stanje nikako ne ide na dušu naroda koji nije tek tako i preko noći zaboravio značaj Kosmeta kao srpskog Jerusalema, ali su njegovu veru u opstanak Kosova u sastavu Srbije, naročito od 1999. naovamo, sistematski uništili oni koji su ga vodili, dakle političari, kasta vlastodržaca, počev od Slobodana Miloševića pa redom (da se ne vraćamo dalje u prošlost).

Naravno da su pritom svi dedinjski i terazijski velikaši maksimalno koristili Kosmet za perfidno bildanje svog političkog rejtinga.

Milošević je tako na talasu Gazimestana zakucao sebe na mesto neprikosnovenog vladara Srbije, a svi potonji su ga koristili koliko im je trebalo u datom trenutku, gurajući ga ga zdušno ka ivici provalije sve do aktuelne faze, u kojoj je Kosmet srpski samo u preambuli Ustava.

Iako su se razlikovali ideološki i metodološki, zajedničko svima njima bio je nedostatak racionalne, zrele, vizionarske politike, koji su onda pravdali voljom svetskih sila i moćnika te uticajem albanskog lobija, neobaveštenom narodu tumačeći pojam “lobiranje” kao nešto grozno i nemoralno, propuštajući tako vozove da urade to isto, ulože novac i uticaj ne bi li svetske centre moći “ubedili” u neophodnost zadržavanja postojećeg stanja, tačnije opstanka Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije.

Što je svakako bio lakši zadatak nego onaj koji su pred sobom imali albanski lobisti, koji su se borili i na kraju izborili za promenu granica usred Evrope, što se retko dešavalo, tačnije nijednom od Drugog svetskog rata naovamo.

Srbija, dočim, nije ni prva ni poslednja zemlja u Evropi (o svetu da i ne govorimo) koja je imala situaciju sa manjinskim separatističkim pokretima, imaju ga i dan danas Španija (Baskija, Katalonija), Velika Britanija (Severna Irska, Škotska), Italija (Južni Tirol), Belgija (Flandrija), Francuska (Korzika) Moldavija (Pridnjestrovlje), itd…ali je jedina koja je uspela da izgubi teritoriju na kojoj se, da tragedija bude veća, nalaze njene najstarije crkve i manastiri.

Iživljavanje nad “življem”

Posebna priča je zloupotreba tragedije “srpskog življa” (najodvratniji izraz koji je iko ikada koristio da opiše sopstveni narod u medijima) na Kosmetu za jeftine političke poene i igrokaze.

Nebrojeni su primeri i praktično da nema nijedne nesreće ni zločina nad tamošnjim Srbima koju glavešine iz beogradskog kalifata nisu zlorabile za svoje pogane ciljeve, a da se pritom nijedan jedini put nisu potrudile da počinioci tih zločina budu uhvaćeni i kažnjeni…

Od onog mučenog Martinovića iz Gnjilana, u njivi silovanog, preko žrtava terorističke OVK i NATO bombardovanja, pobijene dece u Goraždevcu, žeteoca u Starom Grackom, pa sve do današnjih dana, kada se Srbima sudi i presuđuje za ratne zločine uz izjave svedoka koji su za događaje čuli sa Fejsbuka.

Poslednji takav je slučaj Miloša Pleskovića, Srbina iz Prizrena, koji je osuđen na 15 godina zatvora zbog navodnog ubistva tri albanska civila, iako ne postoji nijedno lice koje ga je videlo na mestu zločina, a jedini i samim tim ključni svedok uopšte nije bio prisutan kad se ubistvo desilo.

Da li je neko sa Terazija reagovao, tražio od međunarodne zajednice ponavljanje suđenja, arbitražu, nezavisnu eskpertizu? Naravno da ne.

Dedovina na prodaju

Poseban problem u ovoj tužnoj kosovskoj priči jeste da Srbi danas, osim što fizički nisu prisutni (procenjuje se da ih je u pokrajini ostalo da živi samo oko 55,000 tj. 2,5% populacije), nema ih ni u zemljišnim knjigama i katastrima, tačnije kao vlasnika zemlje.

Nedostatak političke vizije onih koje su Srbi birali da ih vode u poslednjih 80 godina preneo se kao kuga i na običan narod, i doveo do toga da lokalni Srbi još od 1970-tih prodaju svoje kuće i okućnice i sele se za centralnu Srbiju ili inostranstvo.

U prvoj fazi sume koje su od Albanaca dobijali za zemlju i nekretnine bile su basnoslovne, što im je omogućilo da postanu imućni domaćini u Srbiji.

Ali što je manje Srba bilo na Kosovu tako je i cena padala, a sve po nepisanim zakonima tog bizarnog tržišta etnički čistih nekretnina, da bi na posletku, posle Kumanovskog sporazuma i povlačenja srpske vojske, najgore prošli upravo oni koji su najviše verovali u opstanak Srbije na Kosovu, od kojih su neki izgubili bukvalno sve što su imali i završili u barakama izbegličkih centara.

Postali su žrtve kratkovide politike koja je godinama okretala leđa i “ćoravo oko” pred činjenicom da odlično organizovana albanska emigracija, novcem koji je dobrim delom dolazio iz trgovine narkoticima, otkupljuje srpskevdomove i imanja stvarajući tako etnički čisti “lebensraum”.

Albanska besa i srpska kesa

Za Albance i njihovu elitu pitanje kosovske nezavisnosti je još od 1950-krucijalno pitanje nacionalnog digniteta i održanja, dok je za vlasti u Beogradu, komunističke, socijalističke, demokratske i ove današnje, ćacističke, očuvanje Kosmeta bila sporedna, dnevnopolitička tema koje bi se setili obično pred izbore.

Jedino čega se “mudrog” u poslednjih pola veka setio srpski establišment ne bi li sačuvao i motivisao Srbe da ostanu u pokrajini jeste tzv. “Kosovski dodatak”, po kome su plate zaposlenima u srpskim institucijama bile uvećane za 50%, a koje su mnogi primali za poslove koje nisu ni obavljali, u preduzećima u koja nikada nisu nogom kročili, a neki su nastavili da ih ubiraju i odavno pošto su iselili za centralnu Srbiju.

Što je, sve skupa, izazvalo bes kako građana uže Srbije, tako i onih Srba sa Kosova koji nisu imali iste privilegije kao neki drugi.

Konačni rezultat ove aljkave politike “od danas do sutra” je naravno bio poražavajući, jer se bez ozbiljne i dugoročne platforme sve svelo na rasipanje novca poreskih obveznika, bez da su ikoga ko je uživao te povlastice uspeli da ubede da život i opstanak Srba na Kosovu ima neku perspektivu.

Istina, neke od njih su uspeli da naprave bogatašima, a neke partijskim vojnicima, pa danas ti isti vraćaju dug tako što pomeraju bubrege studentima i građanima po srpskim ulicama i trgovima. Odeveni u uniforme ili crne majice i fantomke, svejedno.

Od Olivera do avlijanera

U to beznađe savršeno se uklopila i selekcija onih koji su predstavljali kosovske Srbe u političkoj areni, a portfolio tih predstavnika u poslednjih nekoliko decenija ujedno otkriva i koliko su ozbiljne bile namere vlasti u Beogradu da sačuvaju “srce Srbije” i “svetu srpsku zemlju”, kako su je nazivali u svojim bombastičnim, parolaškim nastupima.

Od univerzitetskih profesora i ljudi od političkog integriteta, ugleda i poverenja građana, do poslušnika, vatrogasaca i vozača sa kupljenim diplomama – to bi ukratko bio sraz srpske politike i njenih kosovskih prvaka u poslednjih dvadesetak godina.

Poslednja nada da će “dole” ostati neko ozbiljan ko bi mogao reprezentativno predstavljati Srbe u političkom životu ugašena je još uvek nerešenim ubistvom Olivera Ivanovića, posle gnusne kampanje koju su protiv njega vodili mediji iz Prestonice pod kontrolom aktuelnog režima.

Od tada do danas neprikosnovenu vlast ima Srpska lista čiji istureni pioni nemaju apsolutno nikakvu autonomiju u promišljanju i odlučivanju već primaju direktive SMS-ovima i mejlovima iz Beograda.

Opravdano se pretpostavlja da su po tim direktivama prethodnih godina ulazili u vlast države koju njihovi nalagodavci u svojim javnim nastupima i dalje nazivaju “takozvanom” i potpisivali poslaničke zakletve u kojima se zaklinju da će “braniti suverenitet i teritorijalni integritet Republike Kosovo“.

Ipak, ostaje u vazduhu da lebdi jedna mala dilema: Da li su se frontmeni Srpske liste Zlatan Elek i Slavko Simić, kada su u maju ove godine poslednji put potpisivali pomenute zakletve, skrivali po hodnicima i toaletima kosovske skupštine bežeći od kamera po nalogu iz Beograda ili zbog ličnog osećaja sramote?

Biće da je ovo prvo, inače ih ne bi ni potpisivali.

Kamo sutra?

Posle svega što sam ovde napisao, onoga što znamo i onoga što naslućujemo i nismo u stanju do kraja da objasnimo, a to je pre svega ta začuđujuća kordinacija Kurtijevih i Vučićevih poteza, koja bi se fudbalskim rečnikom mogla opisati kao “nameštanje penala” o koja vrlo često izgleda kao da je teledirigovana iz jednog centra, postavlja se pitanje: Šta je budućnost Srba i Srbije na Kosmetu?

Aktuelna vlast za proteklih 13 godina, osim nasilnih, manipulativnih i koruptivnih metoda kojima preko lojalista kontroliše ono malo preostalih Srba, nije pokazala ni volju ni moć da se izbori ni za ono što je potpisano u Briselskom sporazumu, a kamoli šta više od toga.

S druge strane, građanska opozicija u svojim političkim programima, a ni u javnom diskursu, nije pokazala mnogo ideje ni inicijative da se, kad i ako preuzme vlast, posveti rešavanju kosovskog problema, u korist Srbije naravno.

Jedini koji u ovom trenutku pokazuju svest i volju da se suoče i bore za Kosovo i Metohiju u Srbiji i sa Srbima kao njegovim građanima, su studenti i ono malo što je preteklo od patriotske opozicije, godinama devastirane i kompromitovane od strane što BIA – što stranih agentura.

Onaj ko preuzme vlast posle Vučićevog neminovnog pada suočiće se, to je već izvesno, sa velikim problemima kako da od onih koji su u međunarodnim vodama bili sponzori kosovske nezavisnosti, prvenstveno SAD i najmoćnijih zemalja EU, dobije bilo kakvu podršku pre nego što obeća da će na Kosmetu završiti ono što je Vučić započeo, a kamoli izbori se za nešto što je već predato/prodato, ili makar da za početak dobije ono što je potpisano pa zaboravljeno i stavljeno ad acta, poput Zajednice srpskih opština.

Vraćanje točka istorije unazad je sizifovski posao, ali budućnost u kojoj će se temelji države graditi na stabilnim osnovama i dugoročnim planovima, umesto na praznim obećanjima, lažima i samo-obmanama, nije nemoguća misija.

Kao uostalom ni ona parola “Dogodine u Prizrenu”.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Darko Vojinović /AP