KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Šta je nama Ragnar i kako su se divlji vikinzi pretvorili u današnje pitome Norvežane, Šveđane…

Nekoliko puta sam u životu zaplakao gledajući neki film/seriju. I dobro se sećam svakog…

Prvi put suze sam ronio i pesnice stiskao na onu scenu iz “Boška Buhe”, kad pogine Puškar pa mali bombaši kreću u juriš. Uplakani. Kao i ja. I danas plačem kad to vidim.

Drugi put mi se to desilo dok sam gledao Antigonu kako strada u njenoj antičkoj borbi za moralne naspram zakona vladarskih, u interpretaciji genijalne Irene Papas.

Treći put me je ganuo Endi Garsija dok šmekerski prihvata mafijašku smrtnu presudu i čekajući egzekuciju popravlja šta se može popraviti i koristi svoju sudbinu da iza sebe ostavi malčice bolji svet, u filmu čiji naslov kraće i bolje opisuje ovo o čemu ja palamudim – “Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav”.

Četvrto iskušenje bilo je ono škotskog Miloša Obilića, Vilijema Volisa, u interpretaciji hilandarskog brata Mela Gibsona, koji iz bijela grla viče „Slobodaaaaaa“ dok se dželat sprema da mu otfikari glavu u „Hrabrom srcu“.

Peti i poslednji put, do večeras, potresla me storija o Ljiljani u Bjelinom “Tomi”, priča koja je inače naknadno ubačena u film i koju je napisao Zoran Lisinac. Na moju sreću ili žalost, bio sam generalni distributer filma u Americi, proputovao sa njim uzduž i popreko, gledao ga desetak puta i svaki put ocmizdrio na te scene.

ČIKAGO PLAČE ZA „ŽUĆOM“: Tragično stradali Srbin u poslednjoj poruci nagovarao prijatelja da napusti kamione, završi fakultet i poručio: „Divan život“ (FOTO)

A onda sam večeras odgledao epizodu serije “Vikinzi” (Netflix), u kojoj legendarni vikinški junak i kralj Ragnar Lodbrok (glumi ga nezaboravno Trevis Finel) biva mučen i ubijen u Britaniji, na koju je krenuo sam, zapravo sa sinom bogaljem kao svedokom, ne mogući da živi od sramote pošto su Britanci na prevaru pobili njegove zemljake, koje je u dogovoru sa njima ostavio kao farmere posle svog prethodnog pohoda.

Naravno da je mnogo toga u seriji fikcija, kao što je i cela vikinška saga jednim delom mitska i neutemeljena do kraja na istorijskim činjenicama, ali nije u tome stvar.

U Ragnarovoj sudbini, sudbini jednog divljaka koji, odlazeći da pohara daleke zemlje, za razliku od većine njegovih zemljaka, počinje da upija drugačije kulture i filozofije života, pa čak nauči da poštuje i druge Bogove pored Odina i Tora…dotakla me je ta njegova spoznaja da su idoli koje ljudi sebi prave uglavnom posledice nemoći i straha, napose pokušaja da se opravdaju zlodela počinjena u ime viših sila.

Ragnar na kraju shvata, kasno po njega na žalost, da razlike između sveta neprosvećenih hordi divljaka, kojima i sam pripada, i civilizovanih hrišćana, koje teroriše, zapravo i nema, osim u interpretacijama božanskih promisli (Video ispod).

I da je batina svugde ista, i da ima dva kraja.

Moram priznati da sam seriju, koju evo gledam bajatu, jer je počela da se emituje davne 2013.godine, počeo da bindžujem iz dosade, nakon što sam se smorio pokušavajući da ispratim par drugih na sličnu temu vikinških zgoda i nezgoda.

Zato me je valjda toliko iznenadila i oduševila, kao neki dobri „kostur iz ormara“, pa sam dobio neodoljivu potrebu da napišem ovu zadocnelu recenziju.

Koja nema nameru da ulazi u detalje i tumači ih, baš zato što je serija sama po sebi (njeni likovi, njihovi postupci i promišljanja) takva da dozvoljava bezbroj tumačenja, a ja ne bih da Vam uzurpiram tu slobodu i zadovoljstvo i odvedem na neku meni blisku stranputicu.

Ali reći ću ipak toliko da „Vikinzi“ grebu i zalaze duboko ispod krvave površine, brutalnih obračuna Normana, Saksona, Franka, Arapa (i svih ostalih etničkih i plemenskih grupa koje defiluju kroz seriju), enormne količine seksa i na momente zadivljujuće epske i lendskejp scenografije…i traga za odgovorima na neka suštinska, transcendentalna pitanja: života i smrti, odnosa ljudi i Bogova, kultura i tradicija, verovanja i praznoverja.

A nakon tih pitanja, na koje ova serija daje vrlo zadovoljavajuće odgovore, prosečnom gledaocu, u kakve spadam, oko glave nastavlja da lebdi i jedna socijalno-istorijska enigma, koja glasi:

PANIKA U BANJALUCI: „Bosanski Hanibal Lektor“ izlazi iz zatvora, građani u strahu, policija u pripravnosti! (FOTO)

Kako je moguće i šta se to desilo pa da direktni potomci tih divljih, krvoločnih plemena koja su verovala u podjednako brutalne bogove, u međuvremenu postanu jedni od najpitomijih stanovnika planete Zemlje (Norvežani, Danci, Šveđani), sa minimalnim učešćem u oba svetska rata, i da danas žive u najuređenijim, građanski i socijalno skoro pa savršenim zajednicama?

Pitanje svakako vredno dublje analize, kulturne, istorijske, političke, demografske, filozofske, religijske…

Takođe, serija je pravi leksikon živih i mrtvih, zaboravljenih jezika, jer se osim engleskog, norveškog, islandskog, švedskog, danskog, arapskog, grčkog, hindu…u njoj govore još i staronorveški/vikinški, staroengleski/anglosaksonski, starofrancuski/franački i latinski! Prava pravcata lektira za poliglote ili one koji se spremaju da to postanu!

Svakako jedna od najbrutalnijih, najskaradnijih ali istovremeno i najiskrenijih i najdirljivijih TV serija koje sam gledao. Naravno, za one koji imaju osećaj i razumevanje za svaku od tih strana ljudske prirode.

Ujedno, i divna prilika za preispitivanje. Za one koje vole i imaju potrebu da se preispituju, koji ne misle da su Bogom dani.