Jedan statistički podatak sa Evropskog prvenstva u Nemačkoj me je naterao na razmišljanje. Naime, kraj finalne utakmice između Španije i Engleske na terenu je u pobedničkom, španskom dresu, dočekalo 6 Baskijaca i 3 Katalonca, a pobedonosni gol u produžetku je postigao – takođe Baskijac!
Znači, čak 9 od 11 igrača koji su Špancima doneli zlato su pripadnici dva separatistička naroda koji su dugo tražili, a neki među njima i dan danas, istina nešto tiše i blaže, ali i dalje traže nezavisnost i otcepljenje od Španije.
Katalonci su to uglavnom radili mirno, politički, protestima i referendumima, dok su Baskijci u svojoj borbi prolili mnogo krvi, što svoje, što španske, a terorističko krilo te borbe za nezavisnost, grupa pod imenom ETA, je pre samo 20-tak godina punila novinske stupce krvavim, bombaškim, terorističkim akcijama.
Ali, onda su neke mudre španske glave sele za pregovarački sto i rešile probleme sa nekim ništa manje mudrim baskijskim i katalonskim glavama, pa otuda danas imamo špansku fudbalsku reprezentaciju u ovom mešanom nacionalnom sastavu.
I, što Vam ovo pričam, što Vas smaram nedeljom sabajle…
Zamislite, recimo, sada, neko Evropsko prvenstvo u budućnosti…Godina je 2076. i sve se održava npr. u Španiji, a u finalnoj utakmici boje Srbije protiv Engleske na terenu brani – 6 Albanaca i 3 Bošnjaka!
I onda pokušajte dalje da zamislite kako pobedu Srbiji golom glavom u poslednjem minutu donosi – Šaćiri!
A posle toga, naravno, sve po protokolu: ide himna “Bože pravde”, koju svi članovi tima slušaju na pobedničkom postolju, neki pevaju, neki ne, ali svi je slušaju, sa peharom u rukama.
I, šta kažete? Ne ide Vam baš od ruke, ne možete da zamislite ovakav jedan epilog i scenu?
A kapiram i zašto.
Jer Vam niko nikada, a ponajmanje blistavi krojači naše prošlosti i budućnosti, bagra koja sebe smatra srpskom političkom elitom (da se razumemo, ništa bolje nisu ni njihove kolege u regionu) u poslednjih 50 godina nisu ponudili drugačiju, razumnu opciju, nisu se potrudili da vas zatruju idejom da je suživot moguć, da kombinacijom tvrde i meke političke moći učine Srbiju prihvatljivim i najboljim rešenjem za sve koji u njoj žive, ili su živeli.
Umesto toga, terali su vas u rovove, da ginete, krvarite, a danas Vas huškaju jedne na druge ne bi li sačuvali postojeće stanje (ni mira ni rata), što ponajbolje paše i njihovim i interesima tuđinaca, velikih igrača čije boje brane sedeći u našim skupštinama i vladama, pričajući budalaštine za lakoverne po našim TV i medijima.
Ali to ne znači da neke nove, mudrije, pametnije elite, u međuvremenu, 50 godina od danas, ne mogu da promene stvari na način da ona moja maštarija sa početka priče postane realna.
Za pola veka uspeli smo delimično da istrebimo jedni druge, kao što su to pre nas jedni drugima, ne tako davno, uradili mnogi evropski narodi, počev od onih najvećih, Engleza, Francuza, Nemaca, pa do ovih manjih, i na posletku nas, boranije balkanske.
Što znači da pola veka od danas nije nemoguće da se desi da gledamo srpsku skupštinu u kojoj ne sede 2 ili 3 nego 50 albanskih poslanika, da je Kosovo deo Srbije sa specijalnim statusom i autonomijom, i da u fudbalskoj reprezentaciji igra 6 ili 7 Albanaca, među njima i nekoliko njih koji su rođeni u Makedoniji ili Crnoj Gori, ali su uzeli srpsko drzavljanstvo da bi igrali za našu reprezentaciju, kao što su dva fudbalera Baskijca rođena u Francuskoj uzela španske pasoše i pre koji dan osvojili zlato sa njihovom reprezentacijom.
I da na posletku jedan od tih fudbalera Albanaca, koji čak nije ni rođen u Srbiji, pod prezimenom Šaćiri, postigne pobednički gol za Orlove…
Možda Vam zvuči preterano optimistički, ali pokušajte bar da mislite o tome. Ne košta ništa.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Getty Images