KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Slučaj Obradović, kult ličnosti i „grobari“ i „ćaciji“ kao dve strane istog problema i mentaliteta!

Dok ovo pišem još uvek se ne zna sudbina ostavke/ostanka Željka Obradovića na klupi KK Partizan, ali ono što se zna i golim okom vidi je to da svedočimo još jednoj farsi kakvu može da kreira samo srpska politika, koja je uzurpirala i zagadila sve, pa i srpski sport.

Da se za početak podsetimo geneze slučaja čiji smo poslednji čin gledali na beogradskom aerodromu, na kome je masa egzaltiranih navijača Partizana dočekala legendarnog Žoca, rešena da ga natera da povuče neopozivu ostavke koju je podneo dan ranije, a koju je dao iz razloga zbog koga je daju treneri u svim normalnim zemljama sveta – nedostatka rezultata.

Ali pošto Srbija odavno nije normalna zemlja, cela priča zahteva dodatnu analizu.

Dakle, Željko Obradović se vratio u Partizan pre nešto više od 4 godine, kao melem na ranu partizanovcima i „grobarima“ (u koje i sam spadam), ali i na radost svakog pristojnog čoveka koji prati i voli košarku i sport generalno.

SNS projekat „Partizan u Evroligi – utišavanje tribina nema cenu

Njegov povratak, treba priznati iskreno i bez navijačkih strasti, bio je deo političko-sportskog projekta kojim je Vučić želeo da umiri i neutralizuje crno-belu polovinu Srbije, onu koja godinama unazad glasno negoduje zato što predsednik, kao bivši huligan sa Zvezdine tribine, od dolaska na vlast gura sebi bliske boje i klub, što se najbolje vidi po broju osvojenih titula od 2012. naovamo u dva najpopularnija sporta – fudbalu i košarci.

A najveći otpor režimu dolazio je upravo iz KK Partizan, čiji su navijači redovno, na svakoj utakmici, prozivali vlast i vređali predsednika lično.

Kao prvi korak u stvaranju novog, poslušnijeg Partizana, oteran je legendarni Dule Vujošević, najveća personalna kost u Vučićevom grlu.

A zatim je na čelo kluba doveden provereni SNS kadar, biznismen Ostoja Mijailović, u to vreme poslanik u republičkom parlamentu.

Uz pomoć države i privrednika bliskih partiji na vlasti, koji su u međuvremenu okupljeni u Upravi, pravi se plan o povratku Partizana u Evroligu, a najvažniji deo tog plana bio je vraćanje Obradovića na klupu, celih 29 godina nakon što je kao trener sa Partizanom osvojio jedinu titulu prvaka Evrope (jednu od njegovih 9 ukupno).

Tako i biva…Sve se odvija kao u najlepšem snu, navijači su u delirijumu zbog povratka legende i velikih ambicija, a klub sa jakim budžetom i najvećim evropskim coach-em svih vremena kreće u novu, svetliju budućnost.

Koja, ispostaviće se, i nije bila tako svetla.

Loši rezultati i Obradovićevi promašaji

Za četiri prilično razočaravajuće godine Obradović osvaja samo dve titula u ABA ligi i jedno domaće prvenstvo, dok u Evroligi jedino vredno pomena je plasman u 1/4 finale i poraz u čuvenoj majstorici protiv Real Madrida, posle proćerdanih 2:0, za šta krivicu snosi ponajviše upravo Obradović, koji je lošim vođenjem ekipe ispustio prednost domaćeg terena u dva beogradska meča i + 17 u trećoj četvrtini odlučujućeg.

Sve ostalo što je uradio sa senzacionalno velikim budžetom za srpske, ali i evropske prilike (ove godine čak 27 miliona evra!), nije vredno pomena.

Uključujući i ovu sezonu koja, iako tek počela, za Partizan je verovatno i završena, bar kada je u pitanju Evroliga, gde je izgubio skoro sve šanse da se plasira u plej-of.

Ako su, dakle, rezultati mera uspeha, Željko Obradović je morao odavno da podnese ostavku, možda već posle te izgubljene serije sa Realom. Ali nije…

DOČEK NA AERODROMU: Željko Obradović među navijačima Partizana

U međuvremenu je, jureći desetu evro-titulu posle koje bi završio karijeru, uradio neke stvari koje će ući u istoriju – na kraju pretprošle sezone raspustio je kompletan tim (izuzev jednog igrača), što nikada pre nije viđeno, bar u klubovima koji se ozbiljno bave ubacivanjem lopte kroz obruč.

Sve mu je oprošteno jer je to što jeste – Žoc.

No, nisu samo nedostatak rezultata te besmisleni i ekstremni potezi obeležili drugi mandat Obradovića u voljenom klubu.

Greh nad srpskom košarkom

Njemu se, bez imalo griže savesti, može zameriti što je, jureći lovorike, konstantno činio greh (iskreno verujem bez predumišljaja, ali ipak greh) nad srpskom košarkom, rasterujući kvalitetne domaće igrače i ne dajući šansu talentima iz Partizanove škole da se dokažu, kao što su to činili njegovi prethodnici, pre svih Dule Vujošević.

Poduži je spisak onih koji se nisu uklapali u njegovu viziju, da pomenemo samo najpoznatije, srpske reprezentativce: Avramović, Smailagić, Vukčević, Trifunović, Koprivica, Drezgić…

Svi oni su morali da odu iz kluba koji vole da bi po dokazali vrednost koju Željko nije prepoznao i zablistali u drugim, inostranim klubovima, daleko od Srbije. Situacija se nije promenila ni u prethodne dve sezone, u kojima domaći igrački kadar (Marinković, Pokuševski, Lakić, Nakić, Bošnjaković…) uglavnom služi da greje klupu i maše peškirom, uz epizodne uloge od po nekoliko minuta, koje se obično završavaju posle prve greške, nakon koje sledi “vrući fen” i urlanje iz grla bijela Ž.O.

Našima za utehu, ništa bolje nije prošao ni mladi Finac Mika Murinen (18), najveći talenat evropske košarke i dečko koji je pre par meseci sahranio reprezentaciju Srbije sa sve Jokićem na Evropskom prvenstvu, a kome će posle Obradovićevog tretmana i frustrirajućih rola od nekoliko sekundi (!) po meču, možda trebati i pomoć psihoterapeuta da se vrati u normalu.

S druge strane, poslušnost su počeli da otkazuju i skupo plaćeni stranci, koje je Obradović godinama uporno forsirao. Stvar je u principu prosta…Niko ko drži do sebe ne voli da mu se trener unosi u facu, što je relikt košarkaške prošlosti i što bi strateg gabarita i iskustva Ž.O. morao da zna i da se prilagodi novim vremenima. Njemu tu očito, nije padalo na pamet, pa je, kako je vreme proticalo, sve manje bio u stanju da kontroliše bes, koji su loši rezultati samo pojačavali.

U takvoj situaciji, umesto da preuzme odgovornost i dostojanstveno se povuče, za dobrobit kluba i navijača, te ostane upamćen kao veliki trener i legenda kluba, Željko je srljao dalje i načisto izgubio kompas…Za poraze je okrivljivao igrače koji “u svlačionici gledaju u telefone”, a onomad je na novinarsko pitanje zašto pojedinci ne igraju, da li su povređeni ili ne, odgovario sa: „Ne znam“…

Sportska logika je nalagala da posle tih gafova Obradović podnese ostavku, kad već niko nije imao hrabrosti da mu uruči otkaz, ali Srbija odavno nije mesto koje počiva na logici.

Ali zato jeste mesto gde sve počinje i završava sa politikom…

Vučić nije oterao Željka, ali će sve učiniti da ga vrati

I to je ova predstava u formi vodvilja koju upravo gledamo i koja počinje u trenutku kada Žoc, posle još nekoliko vezanih poraza, konačno podnosi (neopozivu) ostavku…

Ostavka koju SNS Uprava, na čelu sa Ostojom Mijailovićem, prvo prihvata, ali suočena sa revoltom navijača, a verovatno i posle konsultacija sa političkim vrhom (čitaj – Vučićem), već sledećeg dana odbija, nudeći treneru bezrezervnu podršku i odrešene ruke.

Nisu to, fakat, Vučićevi tajkuni uradili zato što vole Obradovića i Partizan – da je tako oni bi ga zadržali tako što bi mu ponudili neko važno mesto u klubu, recimo mesto predsednika – već zato što se panično plaše „grobara„, koji su za odlazak Obradovića, sasvim pogrešno, optužili Vučića i njegovog gubernatora Mijailovića.

Iz prostog razloga što je mir na Partizanovim tribinama ono što je režimu, koji puca po svim šavovima, u ovom trenutku preko potrebno. Štaviše, verujem da su Vučić i ekipa navijali za to da Obradović pobedi neku utakmicu da bi se izbegao ovaj scenario…Ko ne veruje, nek samo pogleda naslove medija i društvene mreže u poslednja dva dana, gde se za odlazak Obradovića najdirektnije optužuje Vučić, u za njega nikada gorem momentumu.

Tako da bi eventualni ostanak Ž.O. na klupu Partizana, koliko god to čudno zvuči, bila mala Vučićeva pobeda i klasična politička uravnilovka, kupovina vremena režima, a po cenu toga da Partizan nastavi da posrće na sportskom polju.

U trenutku kada su navijači Partizana stavili do znanja da im je ostanak Obradovića važniji od uspeha kluba, Vučić, logično, bira da im ispuni želju i smiri tenzije. Pa dok pune tribine nastavljaju da kliču legendi, car Ćacilenda dobija malo slobodnog vremena da smisli neke nove obmane kojima će pokušati da odloži odlazak sa trona.

Kult ličnosti, sličnosti i razlike „grobara“ i „ćacija“

Upravo ta slepa podrška navijača Željku Obradoviću je i razlog što ovo pišem...

Jer, koliko god sa jedne strane bila snažna i iskrena, razumljiva s obzirom na status koji slavni trener uživa, ona je istovremeno iracionalna i pogubna, jer je i laicima i stručnjacima jasno da će se rezultatska agonija, koja traje godinama, nastaviti.

Atmosfera u timu je poremećena do te mere da je ništa više ne može vratiti u normalu, osim odlaska trenera ili novog raspuštanja cele ekipe, što smo već gledali 2023.

I dok sa druge strane Topčiderskog brda Zvezda nakon smene trenera u startu sezone krči put ka fajnal-foru, iz crno-bele mase glasno poručuju da “ne daju Željka taman više ne osvojio nijednu titulu”, da “vole Žoca više nego oca”, itd.

Što nam sve skupa govori o kultu ličnosti i idolopoklonstvu koje i dalje fercera duboko u genima ovog naroda, koji prosto ište vožda i zvezdu vodilju u svakoj situaciji, svejedno da li se radi o košarkaškom klubu ili državi.

Indikativno u celoj priči je to što navijači Partizana, koji su velikom većinim protiv režima, svoju podršku Obradoviću iskazuju bespogovorno, ne mareći za rezultate, nalik onome kako svoju lojalnost Vučiću dokazuju horde podanika na SNS mitinzima.

S tom razlikom što Partizanove navijače vodi poštovanje za minuli rad, dok se ovi drugi lože na propagandu, rade za sendvič i na satnicu. I jednina i drugima je zajedničko to što robuju kultu ličnosti a posledice po Partizan i Srbiju su, na žalost, iste. Pogubne…

A gola je istina, koliko god to „grobarima“ teško palo, da Vučić i njih podmićuje na neki način, doduše indirektno, terajući državne firme i svoje tajkune da novcem kupuju mir na crno-belim tribinama, bacajući milione na skupe inostrane zvezde dok nam se deca leče SMS-ovima, po bolnicama caruju pacovi i bubašvabe, a po školama padaju plafoni.

O fušerski renoviranim nadstrešnicama koje postaju novovekovna srpska stratišta da i ne govorimo…

Dve strane istog mentaliteta

Svakako da se neuspesi Obradovića i Vučića ne mogu porediti, jer prvi nanosi štetu samo svom klubu, a drugi celoj državi i narodu, ali slepa odanost onih koji ih prate i podržavaju, bez obzira na njihove loše rezultate, su očito dve strane iste medalje i mentaliteta.

Mentaliteta sa kojim studenti evo već godinu dana pokušavaju da raskrste, sopstvenim primerom dokazujući kako se do slobode i bolje Srbije može doći i bez vođa i lidera – idejama, energijom i organizacijom, kroz institucije čijim vaspostavljanjem žele od Srbije napraviti uređeno i pristojno društvo.

Na tom putu će, ako je suditi po navijačima Partizana, imati problema i među onima koji ih načelno podržavaju, ali u praksi pokazuju da im je milija ona anahrona Srbija, koja funkcioniše na na nivou stada kome je uvek neophodan neki čobanin da ga povede.

Problem nije od juče, traje već vekovima, ali zabrinjava to što većini Srba te lekcije iz prošlosti ne znače ništa, niti pokazuju želju da iz njih nešto nauče.

Ako nekima i dalje nije jasno o čemu pišem, pročitajte Domanovićevog “Vođu” i razjasniće Vam se.

Piše: Antonije Kovačević Foto: ATA Images, Euroleague, Matteo Andreani, Igor Pavlović