Stokholmski sindrom – to Vam je ono kad se oteto čeljade zaljubi i emotivno veže za svog otimača. Od juče na listi psihopatoloških poremećaja tog tipa imamo još jedan – Sarajevski sindrom!
Liči na ovaj prvi, ali je suštinski za koplje bolesniji i kompleksniji, jer nije individualni već kolektivni problem.
Sarajevski sindrom Vam je, otprilike, kad većina građana prestonice jedne države, u ovom slučaju Be i Ha (jer ti su na izborima birali članove Gradskog vijeća Sarajeva), odluči da se dojučerašnjem okupatoru, koji im je pre više od 100 godina porobio zemlju i učinio je poslednjom evropskom kolonijom, podigne spomenik.
Ovim se činom, nezabeleženim u istoriji od Gilgameša i faraona do dana današnjeg, potomci žrtvi kolektivno odriču svojih predaka, i slave onoga ko ih je čizmom gazio i pod jaram stavio!
Jer pripadnici Mlade Bosne, ako niste znali, nisu bili samo zaludeli Srbi koji su se borili – ne za veliki Srbiju – već za južnoslovensku ideju, za suživot svih bratskih naroda u jednoj državi, već i njihovi ideološki saborci, Bošnjaci i Hrvati.
SUĐENJE PRINCIPU I MLADOBOSANCIMA: Na optuženičkim klupama Srbi, Bošnjaci, Hrvati
Rame uz rame sa Gavrilom Principom i Nedeljkom Čabrinovićem postradali su tako i Muhamed Mehmedbašić, Ibrahim Fazlinović, Đulaga Bukovac i drugi, a jedan od ideologa pokreta bio je i veliki Ivo Andrić.
To vam je, poređenja radi, isto kao kad bi, recimo, crnačko stanovništvo Južnoafričke republike danas izglasalo da svojim tlačiteljima, frontmenima aparthejda, podigne spomenik usred geta Pretorije, u kome su hapsili, silovali, zlostavljali i ubijali njihove babe i dede.
SARAJEVSKI ATENTAT: Metež nakon ubistva Franca Ferdinanda. Policija odvodi Principa
Bolest je, dakle, po sredi, i to opasna. Bolest za koju je onaj Stokholm sa početka mala maca.
Ali još gnusnija od odluke da se okupatoru podiže spomenik jesu opravdanja za istu.
Pa se tako u medijima i na društvenim mrežama od apologeta ovog vazalskog, podaničkog čina, može čuti kako su, tobož, Austrougari onomad okupirali BiH da bi sprečili širenje velikosrpske hegemonije, zbog čega bi na času istorije kod svakog pristojnog i obrazovanog profe fasovali u dnevnik keca k’o kuću.
Jer istorija, koja je nekima učiteljica života a nekima surovi podsetnik koga bi hteli da nonšalantno izbrišu iz kolektivnog pamćenja, kaže sledeće:
Kralj Aleksandar Karađorđević, nakon što je srpska vojska probila Solunski front i kao jedina saveznička i pobednička među svim južnoslovenskim narodima, okončala Veliki (Prvi svetski) rat, nije, iako je mogao i Iako mu je to od strane velikih sila nuđeno, formirao Veliku Srbiju, već Jugoslaviju, upravo sledeći ideju Mladobosanaca, čime je, btw, zaslužio večno prokletstvo srpskih radikala i nacionalista.
JUGOSLOVENSKA IDEJA PRE VELIKOSRPSKE: Aleksandar Karađorđević
Na taj način abolirao je svu braću koja su se našla na pogrešnoj strani istorije, u uniformama poraženih sila, Nemačke i Austrougarske.
Karađorđevići i Srbija nisu kaznili Bošnjake/Muslimane, Hrvate i Slovence, nego su ih “preko veze” preveslali na pobedničku stranu.
Ali koga još zabole za istorijske fakte, za istinu.
Lakše je izmisliti novu kako bi se lakše manipulisalo sirotinjom rajom u vremenu kad se obrazovanje i ne stiče iz knjiga, nego sa društvenih mreža, iz lekcija koje traju po 30 sekundi.
Pa se tako ta hiljadu puta ponovljena laž tokom ovih ratnih i posleratnih godina u Sarajevu i Federaciji, odavno pre odluke o dizanju spomenika Francu Ferdinandu i Sofiji, sa nivoa političke papazjanije prelila u školske klupe i udžbenike, a kao posledicu imate već nekoliko generacija dece u Federaciji koja u osnovnim i srednjim školama uče da je Ferdinand bio nevina žrtva, a Princip i Mladobosanci teroristi čije je delovanje skupo koštalo njihov narod i državu, koju, jelte nisu ni imali, već su za nju pokušavali da se izbore.
Dalje u tim jadnim, bestidnim žalopojkama nad okupatorom, koje su juče zagadile bosanskohercegovački javni diskurs, ide priča kako su Austrijanci – tobož od zaostale i uboge bosanskohercegovačke kasabe – napravili evropsku državu!
PUTEVI I ZGRADE. ALI ZA KOGA? Sarajevo, arhivska fotografija
Kako su neimarski izgradili puteve i zgrade umesto turskih kaldrmi i ćerpičara.
Praznoglavi telali sarajevske političke boranije pritom zaboravljaju, zapravo neki znaju ali ne žele da se sećaju – da kajzer imperija nije po Bosni gradila puteve da bi Bošnjaci, Srbi i Hrvati po njima vozili Formulu 1, već da bi što lakše i brže iz Bosne odvezli opljačkana rudna bogatstva i šume!
Nisu oni, bezbeli, zidali zgrade i apartmane da bi se u njima baškarilo lokalno stanovništvo, već da bi se udobno smestile guzice austrijske gospode!
I Britanci i Francuzi su po afričkim kolonijama gradili infrastrukturu, ne da bi kultivisali crnačko stanovništvo i ulepšali mu život, već da bi lakše opelješili ono što su zatekli i sebi obezbedili luksuz na koji su navikli.
Crnci su taj fakat shvatili još u prošlom veku i kopljima i strelama oterali kolonizatore, ali pojedini Bošnjaci i Hrvati izgleda još uvek nisu.
Zapravo većina, ako je suditi po odlukama koje donose njihovi izabrani predstavnici na nivou opština, gradova, kantona i entiteta.
Oni bi da dižu spomenike i na kolenima traže oproštaj od svojih tlačitelja i mučitelja. Valjda da bi ih ti isti, kao odbeglo roblje, ponovo usvojili i porobili usred 21.veka.
“Oprostiće ti Đura što te je tukao!”, reče Bata Stojković u “Balkanskom špijunu”.
Da nije beskrajno tužno bilo bi urnebesno smešno, pravi pravcati istorijsko-mazohistički nonsens.
Pritom zaboravljaju ti isti da “modernistička” Austrougarska, kojoj danas pišu panegirike, po dolasku u Bosnu nije ukinula feudalizam, već je većinu seljaka zadržala u kmetovskom odnosu prema zemljoposednicima.
Nije ta slobodarska i prosperitetna imperija, kakvom je danas predstavljaju u Sarajevu, sprovela obavezni otkup kmetova, što je u Evropi počelo još od Francuske revolucije, dakle ceo vek ranije, već je zadržala i podržala zatečeni osmanlijski timursko-spahijski sistem, kako ne bi izgubila podršku preostalog turskog plemstva.
Infrastrukturu je modernizovana, ali niko živ u Šeheru da kaže i prizna kako se izgradnja železnica, cesta i javnih zgrada finansirala ne iz bečkog i peštanskog trezora, već teškim oporezivanjem domaćeg stanovništva, što je od sirotinje iz turskog vakta napravilo još goru i brojniju sirotinju.
I da zaključimo ovaj istorijski „povratak u budućnost“ sa podsećanjem da je austrijska vojska 1878.godine u Bosnu i Sarajevo, koje danas diže monument Ferdinandu, ušla sa isukanim bajonetima, i da je hiljade Sarajlija i patriota iz drugih gradova poginulo braneći zemlju, te da su austrijski feldmaršali, koji su u okupaciju krenuli sa 80.000 vojnika, posle tri meseca borbi morali pozvati pojačanje, pa je na koncu bivša turska pokrajina pokorena sa 300.000 vojnika i vanrednim naoružanjem.
ODBRANA SARAJEVA: Austrougarska vojska je u Bosnu ušla sa isukanim bajonetima
I sve to, fakat, piše u knjigama, ko hoće da pročita. Ali što bi čitali kad je lakše lagati i spletkariti.
A najbizarnije mi je kad vidim da po Sarajevu palestinskim zastavama mašu i (opravdano) protestvuju protiv izraelske okupacije isti ti koji slave dojučerašnje okupatore sopstvene države i podižu im spomenike.
Jedna od najperfidnijih poruka i podmetačina koju nam ovom prilikom šalju telali i teolozi ove miljačarske dogme jeste kako je taj teroristički ološ, po imenu Gavrilo, streljao nedužnu trudnu ženu.
Da je neko od njih pročitao dva lista nekog istorijskog štiva, kao što smo već konstatovali da nije, tamo bi saznao da je princeza Sofija bila kolateralna šteta, da ju je praktično ubio zalutali metak namenjen vojnom guverneru BiH, zloglasnom Oskaru Potjoreku, i da Mladobosanci nijednog trenutka nisu planirali da ubiju “nedužnu, trudnu ženu”, već simbole okupatorskog režima, što je više puta potvrđeno i na suđenju Principu i drugima.
ZLOČINI U MAČVI: Na čelu jedinica koje su ih počinile bio je Oskar fon Potjorek
Taj isti Potjorek će, da podsetimo, samo godinu dana kasnije, komandujući austrougarskom soldateskom, narediti i počiniti teške zločine nad civilnim stanovništvom u Mačvi i Podrinju, nemilice ubijajući i vešajući sve što mu se na putu zateklo a nije nosilo pušku.
Na kraju ove priče, kad se čovek malo zamisli nad odlukom o podizanju spomenika Francu Ferdinandu i Sofiji u Sarajevu, bude mu jasno zašto je Bosna i Hercegovina, čitavih 112 godina od Principovog atentata, jedina kolonija na planeti i nesamostalna država na kontinentu, u kojoj vrhovnu vlast ima lice koje nije njen državljanin.
Visoki predstavnik, gubernator, zovite ga kako hoćete, suštinski se ne razlikuje od austrougarskog poglavnika od pre vek i po ili osmanskih velikih vezira u vekovima pre toga. Jedino što se po sarajevskim kafanama danas pije koka-kola iz konzerve umesto klaker-sode i boze, i što se voze audiji umesto konjskih zaprega.
Bosna i Hercegovina je fakat i dalje okupirana terirorija, protektorat, kao što je bila i 1878 i ranije. S tim što to neki ne žele da priznaju – i što je najgore – čine sve da takva vazalska i podanička ostane, svako malo tužakajući druge Visokom predstavniku i tražeći od njega da deli pravdu u lokalnim sporovima, kao što su nekad prizivali kadije ili austrougarske rihtere.
I s tim što su se u ovom poslednjem činu okupacije vazalski nastrojenim Bošnjacima i Hrvatima kao saučesnici priključili i Srbi koji, iako vlast u Banjaluci javno i medijski bije bitku protiv okupatora, svojim delima ispred i iza paravana zapravo čini sve da Bosnu i Hercegovinu, pa samim tim i Republiku Srpsku, zauvek zapečati kao koloniju, arhivski aretefakt i metiljavu fleku usred Evrope.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Wikimedia Commons
PROČITAJTE JOŠ:
VELIKI USPEH ZA SRBIJU: Dve naše naučnice nominovane za najprestižniju medicinsku nagradu!