Čak i da smo nekim čudom dobili Dance i plasirali se za osminu finala to ne bi promenilo fakat da reprezentacija Srbije igra najdekadentniji, da ne kažem najzaostaliji ili najarhaičniji fudbal na ovom Evropskom prvenstvu.
Šta drugo reći kada u odlučujućem meču, u kome se od početka znalo da nas dalje vodi samo pobeda, mi odigramo 90% napada okrenuti leđima protivničkom golu, kao da se golovi, da prostite, postižu dupetom, a ne nogom ili glavom (?!)
Ništa bolje nije bilo ni u prethodnim mečevima…I dok sam ovih dana gledao ove naše momke, koji privatno igraju po relativno solidnim evropskim timovima, plus ovim saudijskim, janjičarskim instant-petrol ekipama, sve vreme imao sam taj neodoljivi osećaj da gledam arhivske snimke sa prvenstva sveta u Španiji 1982. Ili Meksiku četiri godine kasnije…
I stvarno, u našem se fudbalu ništa nije promenilo već 40 i kusur godina.
Igramo taj dozlaboga predvidivi fudbal u kome se protivniku “telefonira” pred svaki sledeći potez, u kome se suparnik pušta da bez imalo muke dođe do našeg šesnaesterca, a onda nastaje panika, fudbal u kome se istina pika od noge do noge, ali toliko sporo da je to mučno gledati, bez majstora kakve smo imali pre 40 godina, koji su jednim potezom znali da reše meč i okrenu igricu u našu korist, poput Papeta Sušića i aktuelnog nam selektora Piksija.
I ako je Barselona takav stil igre, koji se bazira na pas igri, samo upgrade-ovan i doveden do savršenstva, patentirala kao Tika-Taka, ovaj naš bi mirne duše mogli nazvati Apa-Drapa.
Ali da se ne lažemo, nije to od juče, i nije to problem s kojim kuburi samo ova generacija i njen selektor…
To traje još od raspada Jugoslavije, kada su se neke reprezentacije, poput Hrvatske i Slovenije, prilagodile novom vremenu i modernim trendovima, a neke druge, poput naše, nastavile da igraju fudbal iz prošlog veka, bez obzira kakvim igračkim sastavim raspolagale.
Setimo se samo one po imenima verovatno najbolje ekipe koju smo ikada imali, sa Piksijem, Savićevićem, Mijatovićem, Mihajlovićem, Jugovićem…Predvođeni Santračem, kasnije Živadinovićem i Boškovim, i pod imenom Jugoslavije, oni su istina prolazili prve runde u Francuskoj (1998) i Holandiji/Belgiji (2000), ali se svi sećamo onog mučenja protiv Slovenije (3:3) i debakla protiv Holanđana (1:6), pa i one kasnije blamaže u Nemačkoj 2006. protiv Argentinaca (0:6), kada je tadašnji selektor Ilija Petković zasluženo dobio novi nadimak – Šestko!
I nije to slučaj samo sa fudbalom, nego i sa nekim drugim sportovima, poput rukometa, u kome smo nekada bili velesila, ali smo u međuvremenu, poput fudbala, jednostavno – zaostali u razvoju. U rukometnom slučaju to otprilike znači da smo verovatno jedina reprezentacija koja nikada ne igra tzv.brzi centar i ne pravi viškove preko krila nego tvrdoglavo probija kroz sredinu čak i kad ima dva igrača više (?!)
Nego, da se vratimo na početak…
Bez obzira na utakmicu protiv Danaca i ekspresni povratak kući sa EP moramo da budemo realni i da ne tugujemo mnogo, iz jednog prostog razloga – ono što danas igraju neke ozbiljne fudbalske reprezentacije i ono što su pokazali Piksijevi “orlovi” su naprosto – dva sporta.
I sad se postavlja pitanje: Šta dalje?
Očigledno da ova ekipa, u kojoj više nema velikih zvezda, treba vrsnog selektora-znalca, koji bi iskoristio individualne kvalitete svakoga od njih, ali pre svega sastavio kolektiv koji diše jednim plućima. Kolektiv kakav je, recimo, Matjaž Kek napravio od Slovenije…
Dragan Stojković Piksi je za protekle tri godine pokazao da nema taj kapacitet i pred njim su bila dva izbora: Da časno podnese ostavku koju je, istine radi, trebao da podnese još nakon Svetskog prvenstva u Kataru, ili da, poput predsednika Vučića, za sve što je loše krivi svoje prethodnike, tamo neke „žute“, male zelene i slično, što je pandan Piksijevoj izjavi da se reprezentacija pre njegovog doleska na mesto selektora 24 godine nije plasirala na Evropsko prvenstvo.
Sudeći po toj izjavi, a i po njegovom nastupu na konferenciji za štampu posle utakmice sa Danskom, Piksi je odabrao ovaj drugi pristup. Nadmeno je novinarima izjavio da nema nameru da odstupi niti oseća da je uradio nešto loše i pogrešno. Naprotiv, on poručuje da „ide dalje uzdignute glave“.
Iskreno, nisam ni očekivao bolje od čoveka koji pred utakmicu, umesto reči majora Gavrilovića, citira stihove pesme Aleksandre Prijović.
Što sve skupa znači da mi Srbi kojima je fudbal i dalje omiljena sporedna stvar na svetu treba da se spremimo za još jedan krug pakla fudbalskog proseka.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Mediji