KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Otišao je najveći srpski trener. Čovek koji nije tražio novac da kupi, već vreme da stvori igrače…

Danas nas je napustio najveći srpski košarkaški trener svih vremena. Svaka čast Aci Nikoliću, Ranku Žeravici, Dudi Ivkoviću, Svetislavu Pešiću, Željku Obradoviću…ali Duško Vujošević je čovek koji je sa klupe osvojio najviše domaćih titula i koji je, što je još važnije, stvorio najviše igrača koji su u osvajali medalje u dresovima reprezentacija Jugoslavije, SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije.

Dule je taj koji je napravio Divca, Đorđevića, Paspalja, Danilovića, Obradovića, Rebraču, Krstića, Šćepanovića, Tomaševića, Vujanića, Bogdanovića, Veličkovića, Rašića, Kecmana, Perovića, Pekovića, Milutinova…ali nikada nije imao priliku da se sa njima popne na pobedničko postolje.

Osvojio je Vujošević u karijeri sve te silne pehare sa Partizanom, ali nijedan sa reprezentacijom. I to je verovatno najveća nepravda u istoriji naše košarke. Jer, Dule je zaslužan za sve što je naša reprezentacija, kako god se zvala u poslednjih nekoliko decenija, osvojila u poslednjih 35 godina.

U vremenima kada se sve gledalo i računalo u novčanicama, on je bio vizionar, čovek koji nije tražio novac da kupi igrače, već vreme da ih napravi. Da ga posveti deci koju je učio košarci, od kojih je stvarao majstore i velemajstore, državne reprezentativce (ne samo Srbije već i Crne Gore, Slovenije, Makedonije, Francuske, Letonije), šampione Evrope i sveta.

Ali još važnije – od kojih je pravio ljude, ponosne i uspravne!

VLADIKA GRIGORIJE OTKRIO DIRLJIVU PRIČU O DULETU: “Ne verujem u Boga, ali to ne znači da se ponosim i da ne bih voleo da verujem…”

Ostaće doveka da odjekuju reči po kojima će ga pamtiti generacije košarkaških zaljubljenika, ali i onih koji su želeli da u košarci postanu neko i nešto…

–Može da se pogreši u tome kakav je ko igrač, još lakše u proceni kakav će igrač neko postati. Ali ne sme da se pogreši u tome kakav je čovek. Ako imate odličnog igrača koji je loš čovek, on će ostatak tima da pojede kao rak. Takav vam ne treba.

Prosto, tu moraju da budu ljudi koji su spremni ne samo da podnesu, nego da isprave tuđu grešku. Kada je neko pogrešio, pa čak i kada je pogrešio u smislu nekog egoizma i sebičnosti, drugi igrač ne treba da ga kritikuje, nego da se vrati sprintom i baci za tu loptu kao da je on napravio grešku. E, tada se pali mašina„, govorio je legendarni Dule.

Ko je znao da čuje i razume, taj je postao igrač. Ako ne igrač – čovek sigurno.

Vladika Grigorije se danas od njega oprostio rekavši da je „otišao još jedan čovek koji nije voleo da laže“.

Takav je Dule bio prema svima, od košarkaša koje je trenirao, preko porodice i rođenog sina, do režima Aleksandra Vučića, koji ga je godinama targetirao kao velikog neprijatelja.

– Ja sam svom sinu, koga volim više od bilo koga, kada je bio sedmi razred rekao da trenira, da bude deo grupe, ali da se ne zaluđuje. To je bilo plakanja, celu noć je plakao. Pošto živim sa psima, sinom i ženom, tada su svi bili ljuti na mene, niko nije pričao sa mnom, ali čovek mora da bude iskren – rekao je Vujošević u jednom od retkih intervjua u kojima je pominjao porodicu.

Sin Luka ga je poslušao. Nije se zaluđivao da će postati igrač. Krenuo je očevim stopama, postao trener, i početkom marta ove godine potpisao prvi ugovor sa, a kim bi drugo nego – KK Partizan.

Osim košarke i Partizana, Duško Vujošević je voleo umetnost, književnost, slikarstvo, film. Bio je kolekcionar umetničkih slika, koje je 2009. godine izložio u Galeriji na Kosančićevom vencu. Retka zverka u današnja instant vremena.

Ostale su da se prepričavaju anegdote o tome kako je tražio od igrača da čitaju knjige i gledaju filmske klasike.

„Knjigu sam pročitao, potom i jedan film, a onda mi je dao i drugi da pogledam, „Lovac na jelene“. Na kraju je ona scena kad snajperom nišani jelena i treba da odluči da li da puca ili ne, i skloni nišan. Pitao me Vujošević je šta se dešava na kraju filma, da li lovac ubija jelena ili ne, a ja nisam imao pojma jer nisam gledao„, pričao je kasnije kapiten reprezentacije Srbije Bogdan Bogdanović.

Odgovorio je Duletu da je gledao film i da lovac na kraju ubija jelena i završio trčeći bezbrojne sprintove uz/niz stepenice Hale „Pionir“.

Dule ga je kaznio. Ne zato što nije pogledao film. Nego zato što je slagao.

Dule je svojim igračima bio drugi otac. Strog, ali pravičan otac. Pomenutog Bogdanovića je znao da uhvati za gušu, iako ga je voleo najviše. I te Duletove „časove ljubavi“ će večno pamtiti i oni koji su bili na terenu, i oni koji su navijali sa tribina.

Na kraju, možda ga najbolje od svega opisuje još jedna uspomena, jedna kratka i dirljiva priča vladike Grigorija o njihovom slučajnom susretu u avionu na liniji Beograd-Tivat, kada mu je General (tako su ga zvali okoreli „grobari“, navijači Partizana), inače veliki levičar i jugosloven po opredelenju, rekao:

„Znaš, Grigorije, ja ne verujem, ali to ne znači da se time ponosim i da ne bih voleo da verujem u Boga“.

Hvala mu i slava za sve.

Za košarku i za istinu…