Bez obzira na naš tradicionalni animozitet prema Englezima, koji se uvek (s razlogom) dodatno pojača u vreme Vimbldona, njihovim se fudbalerima mora odati priznanje. Ne samo zbog ulaska u finale i onoga što su pokazali na ovom i prethodnom Evropskom prvenstvu, kao i na svim smotrama fudbala u poslednjoj deceniji, već ponajviše zbog nečeg trećeg – činjenice da su iz korena, suštinski promenili stil igre koju su izmislili, onoga što smo nekad kolokvijalno zvali “engleskom školom fudbala”!
Neko će reći da se u Nemačkoj nisu proslavili, da su prolazili na sreću, preokretali izgubljene utakmice, ali to ostaje na nivou laičkih opservacija, jer svako iole upućen zna da se u današnjem fudbalu na sreću možda može dobiti jedna utakmica, ali proći do finala – teško, bolje reći nemoguće!
Uostalom, pitajte Piksija i njegove „orlove“, naše reprezentativce…Kako to da NAS sreća nije pogledala nijednom, za sve ove godine?
Nego, da se vratimo Englezima…
Rekoh da pohvale ne zaslužuju samo zbog poslednjih uspeha (dva uzastopna finala EP), već zbog onoga što su, ne samo fudbaleri, već svi oni koji vode računa o fudbalu u njegovoj postojbini (čelnici saveza, klubovi, treneri, menadžeri…) učinili da Engleska postane ne samo zemlja sa najboljom ligom u kojoj najbolji fudbaleri igraju najbolji fudbal, već i zemlja tj.reprezentacija koja u svojim redovima ima vrhunske majstore najvažnijeg sporednog posla na svetu.
Svi mi koji pamtimo fudbal malo duže sećamo se Gerija Linekera, Gaze Gaskoina, Krisa Vodla, Glena Hodla, Tonija Adamsa, generacija pre i posle njih, među kojima je bilo vanrednih talenata, ali koje je suma sumarum odlikovala vrlo rudimentarna veština baratanja loptom koja se svodila na duge, visoke lopte i skok igru, i gde su golovi padali uglavnom iz prekida, najčešće posle udaraca glavom.
Dvadesetak godina kasnije, engleska reprezentacija je, uz špansku i brazilsku verovatno tehnički najpotkovanija reprezentacija na svetu, sa virtuozima poput Belingema, Sake, Kejna, Fodena, Palmera, Rajsa, Stonsa, itd koji igraju prefinjenu pas igru, sa mnogo kontakta sa loptom, praktično sve kontra onoga po čemu su Englezi bili poznati decenijama unazad.
Briljantni koncept Premijer lige, sa tajkunima iz celog sveta koji ulažu brdo novca u lokalne klubove, dovođenje igrača, marketing, zidanje stadiona…jeste doneo mnogo pozitivnih stvari, ali sam po sebi ne bi od engleske reprezentacije stvorio silu da se stvar dalje nije razvijala po dubini, da u klubove nisu dovođeni najbolji treneri, i to ne samo u seniorskim već i u omladinskim selekcijama, da fudbalske škole nisu decu od uzrasta petlića učile novoj viziji i perspektivi fudbala, i od njih, umesto sivonja koji trče, skaču i lome noge protivničkim igračima, pravile i kako vidimo napravile moderne i savršeno obučene fudbalere koji su u stanju da dosegnu najviše visine onda kada je to najpotrebnije.
Za razliku od, recimo, srpske škole fudbala, koja je prošla isti put, ali u suprotnom smeru.
Taktički smo ostali na nivou od pre 40 i kusur godina, dok smo tehnički svetlosnim godinama daleko od, recimo, Piksijeve i Dejine generacije, uz pojedinačne bljeske koje ne možemo da uklopimo u kolektiv jer kolektiva – nema. A igra nam se svodi, slično kao engleska nekad, na ispucavanje dugih lopti prema Mitroviću, gde svaki put molimo Boga da će sudija njegovo rvanje i remplovanje sa protivničkim štoperima dosuditi kao faul za nas. Što se u poslednje vreme retko dešava.
I da apsolviram…
Fudbalsku revoluciju poput ove gore opisane engleske u poslednjih su nekoliko decenija napravili još samo Španci, koji su od jedne solidne ekipe sa Zubizaretom na golu, Kamačom po boku i Butrahenjom u špicu, postali najmoćnija fudbalska nacija 21.veka, sa bezbroj velikana proteklih godina (plus jedna svetska i dve evropske titule), tako da će finale u nedelju biti prava poslastica ali i simbolični okršaj dve fudbalske škole koje su napravile najveći progres u fudbalskoj istoriji.
I tako, dok svi očekuju da će Španci u nedelju očitati fudbalsku lekciju Englezima, ja nekako predosećam da će se titula vratiti tamo gde je fudbalska igra i nastala.
Kažem, pretpostavljam. To ne znači da u nedelju neću navijati za “crvenu furiju”, Novaka Đokovića i još jedno “Laaaaku noć” onim klošarima na Vimbldonu.
Piše: Antonije Kovačević Foto: SkySports