U trenutku kada Vučićev režim doživljava imploziju a njegove kriminalno-policijske ekspoziture počinju da se tamane međusobno, neko je, u starom dobrom udbaškom maniru, kao zgodnu temu za skretanje pažnje izabrao Memorandum studenata o Kosovu i Metohiji.
Memorandum u kome, btw, nema ništa sporno, osim onima u Srbiji koji ne priznaju srpski Ustav i teritorijalni integritet, a takvih je izgleda mnogo.
S jedne strane tu su Vučić i kamarila, koji se medijski zaklinju u Kosmet, dok ga na drugoj strani rasprodaju, čak se više i ne trude da to rade tajno.
Sa druge, tu je bućkuriš opozicije, među kojima ima onih koji su na platnom spisku režima, ali i onih koji su očajni i mrze studente jer im otimaju biračko telo, te nevladinog sektora, koji više i ne zna za koga radi, ali za Srbiju svakako ne. Čak ni za onu građansku, u čije ime često nastupa.
U takvoj situaciji, a pošto bi, ne lezi vraže, bilo kontraproduktivno po režim da ulogu kritičara preuzme prvoborački ešalon Vučićevih medija i javnih trbuhozboraca, zadatak da opljune po studentariji dobio je rezervni ešalon opozicije i nevladinog sektora, uz pokojeg dežurnog lelemuda sa dr.mreža.
Ta najamnička kamarila horski je pobacala kletve i uroke na srpsku mladost jer, tobože, kao što reče Žarko Korać:
“Težak je poraz izabrati nacionalne poraze kao vodilju budućnosti. Režim protiv koga se borite je upravo nastao na kosovskom mitu”.
Studenti, pametni kakvi već jesu, rodila ih majka, ubrzo su odgovorili gosn Žaretu, rečima:
“Ovaj režim je nastao na kosovskom mitu koliko i španska inkvizicija na hrišćanstvu!” (Sa sve smajlijem).
Sličnu lekciju neki je dan dobila i Olja Bećković, kada je u svojoj emisiji podsmešljivo upitala studente „a gde su oni to pobedili?„
Prosto je neverovatno kako su pojedinci, koji su načelno protiv ovog režima, što su izbori bliži, sve gorči i zajedljiviji prema jedinoj sili koja taj režim može da rastavi na sastavne delove i vrati na fabrička podešavanja.
I kao što je inkvizicija uterivala veru zbunjenima i šizmaticima, tako i naša vajna šifrovana opozicija, skupa sa nevernim Tomama iz javnog sektora, sluđeni svojim dilovima, dilemama i strahovima, pokušava da i na studente projektuju virus sumnje, prodaje, predaje i izdaje, koju su pojedinci odavno zapatili po aulama i kancelarijama raznih službi, fondova i ambasada. Ili za porodičnom večerom, sasvim svejedno.
Na svu sreću, neuspešno.
Ali da se vratimo Memorandumu, koji naprednjake boli, a neke druge žulja….
Zvuči žalosno, ali studenti su u ovom trenutku jedini koji se u Srbiji drže Ustava i pozivaju na isti, što nedvosmisleno navode baš u pomenutom Memorandumu, gde bez fantazmagorija i ulepšavanja govore o teritoriji koje se ne odriču, usput ističući surovu realnost u kojoj se nalazi, a do koje su svojom politikom, činjenjem i nečinjenjem, doveli, ko više, ko manje, što režim, što jedan deo aktuelne opozicije i građanskih aktivista.
Za razliku od Vučića, koji je Kosovu za ovih 14 godina neprikosnovene vlasti podario praktično sve elemente državnosti izuzev formalnog priznanja, i opozicije kojoj je laknulo što je neko drugi umesto njih uradio ono što bi uradili i oni, samo da im je neko to ponudio u kombo-paketu sa dolaskom na vlast, studenti se drže onoga što je zapisano u najvišem pravnom aktu države koju pokušavaju da unormale.
I kao takvi, oni predstavljaju anomaliju u srpskom društvu, baziranom na jeftinim dilovima i zakulisnim talovima, koji kao pozadinu uvek imaju lični, a nikad državni interes.
O nacionalnom da i ne govorimo…
Ali avaj, svi gore pomenuti pripadaju establišmentu ljudi koji su odavno izabrali svoj put beznađa i ništavila…
Ono što bi bila prava tragedija jeste da svojim poslednjim trzajima, pre nego što ih proguta magla istorije, utiču makar i na jednog pristojnog građanski i liberalno nastrojenog glasača, kome je muka od decenijske manipulacije pojmom Kosova i Metohije, i koji bi tog izbornog dana, koji je sve bliži, mogao da ostane u svoja četiri zida, ili da glasa za neku od opozicionih stranaka, što bi, sada je već sasvim jasno, bio direktan glas za Vučićev ostanak na vlasti.
A to onda neće značiti samo gubitak Kosova, već i trajni gubitak Srbije, onakve kakva leži na srcu svakog iskrenog patriote, levog ili desnog, građanskog ili nacionalnog.
Piše: Antonije Kovačević Foto: R.Z. / ATA Images