KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Kari i 12 osvetnika u lovu na prvo srpsko zlato još od Indijanopolisa!

Moćno je Karijeva kaznena ekspedicija otvorila Eurobasket protiv Estonaca, koji uopšte nisu tako naivna reprezentacija kao što bi se dalo zaključiti po rezultatu (98:64).

Brutalna odbrana, presing na loptu, kontre, protok lopte u napadu, šut za dva i tri, sve je funcionisalo skoro pa savršeno s obzirom da su to bili prvi mačići/ utakmica na turniru.

Što se individualnog učinka tiče, niko se nije posebno istakao, sve je opet bilo u službi jakog kolektiva, šutirao je i završavao napade onaj koji bi se našao u najboljoj poziciji, bez forsiranja igre 1 na 1 sa Jokićem i Bogdanom, što samo govori o snazi Orlova…

Imamo najvišu petorku na prvenstvu, sa tri igrača preko 2,08 (Jokić, Jović, Petrušev), koja je i pored visine strašno brza i u kojoj svako može da šutne trojku i istrči prvi u kontranapad.

Osim što je na terenu trenerski kreirao i postavljao i napad i odbranu, Jokaru nikada u karijeri nisam video ovako napaljenog u defanzivi, da se zaleće u svaki kontakt, da gradi reket, a tek da napravi faul na liniji za tri nad bekom koji ga prolazi posle preuzimanja – to cenim da nije uradio bar u poslednjih 5 NBA sezona.

Avram je diktirao paklen tempo od starta, Jović (Nikola) se u tom ritmu najbolje snalazio u tranziciji, završavao kontre i pogađao trojke, Petrušev se lepo otvarao i u reketu i za tri, a Bogdan kapitenski preuzimao loptu i odgovornost kad se napad ne završi na juriš, u prvih 7-8 sekundi, već se gradi poziciono.

Jović (Stefan) je savršeno menjao ritam i predvodio drugu petorku, razigravao, probijao. Vanja je odlično počeo sa dve trice a onda “podivljao” pa ga je Kari ekspresno vratio na klupu na hlađenje. Inače, Gudurić, Dobrić i on su i juče i na pripremama brutalno hapsili u odbrani i protivnicima stavljali do znanja da neće biti opuštanja i zezanja sa rezervnom postavom Srbije, koja igra možda i jaču odbranu od bazične. Milutinov standardno solidan, možda malo sporiji nego što to traži Modžo ovog tima.

I na kraju Tristan Vukčević, igrač koji nam je toliko nedostajao prethodnih godina, još otkako je Bjelica prošao svoj zenit, i koji će, hajd u opkladu, biti i najveće otkrovenje ovog turnira. Sa visinom od 213, onakvim šutom, skokom, brzinom i osećajem za igru on naprosto nema pandana u evropskoj košarci i ostaje enigma kako Željko Obradović kod oba oka nije video kakvog bisera je “kiselio” na klupi Partizana cele dve sezone.

Sve u svemu, čini se da je ova ekipa i generacijski sazrela i spremna za velike utakmice i to zlato koje čekamo još od onig davnog Indianopolisa 2002.

Jedini koji mi se nekako ne uklapa u ovu priču je Vasilije Mićić, koji ni u najboljoj formi (a kamoli tek oporavljen od povrede i bez utakmica u nogama) ne može da prati ritam ove ekipe, mnogo davi loptu i usporava napad, što bi možda koristilo nekoj drugoj ekipi, ali ovoj neće.

Šteta što Pešić umesto njega nije poveo Nikolu Topića, da uči, da se kali i stiče iskustvo, jer je on taj koji bi trebao da bude novi Teodosić, plejmejker i lider ove reprezentacije u narednoj deceniji.

Da se ja pitam, na ovo prvenstvo bi umesto Milutinova putovao Koprivica, još jedan igrač čiji kvalitet Žoc nije uočio, unapredio i iskoristio u Partizanu, a koji će, siguran sam, već u narednoj sezoni zablistati kao gastos u Turskoj.

Mislim, u redu, i sa ovom ekipom ćemo verovatno slušati “Bože pravde”, ali treba misliti i na budućnost, na Olimpijadu u Los Anđelesu i revanš Amerima u finalu.

Akobogda!

Piše: Antonije Kovačević Foto: FIBA