Uvek se iznenadim količinom krvoločnosti koja se probudi u američkim medijima svaki put kada Bela kuća krene u neki osvajački rat, koji se uz pomoć te iste “sedme sile” prostom narodu i javnosti predstavi kao odlučna bitka za odbranu američkih interesa i bezbednosti njenih građana…ili koje god već fraze koriste da bi opravdali rasipanje bombi po belom svetu.
Ovaj poslednji slučaj se u tom smislu ne razlikuje, pa su tako zdušnu podršku Trampovoj avanturi u Iranu dali i oni koji ga svakodnevno nabijaju na medijski kolac, a bar triput godišnje traže njegov “impičment”, poput mejnstrim fabrika informacija kakve su CNN, NBC ili Njujork Tajms.
Zanimljivo je da su, sa druge strane, najveći medijski otpor ovoj intervenciji pružili doskora najveći Trampovi medijski saveznici, istaknuti individualci poput Takera Karlsona, Kendis Ovens i Džoa Rogana, koji su kritikovali američko mešanje u ovaj sukob. U “izraelski rat” kako su ga oni nazvali. Što nam, jelte, govori da novinari u Americi mogu da misle svojom glavom isključivo kao usamljeni pojedinci, nikako kao kompanijski inventar.
Ali, kako to već obično biva, njihovi usamljeni glasovi, iako jaki i argumentovani, zaglušeni su bukom „velikih fabrika laži“, ili „fake media“, kako ih je Tramp donedavno zvao.
Da bi otkrili u čemu je tajna te plebiscitarne podrške medija valjalo bi zaviriti u njihov džep i videti čijim se sve novcem finansiraju, ako izuzmemo prihode od reklamnih kampanja.
Dođe vreme, sve se preokrene!
Kao što bi valjalo zaviriti i u finansijske izveštaje američkih političara, od kongresmena do samog predsednika, da bi bolje razumeli kako je moguće (čitaj – zahvaljujući čijim donacijama) za svega par meseci izvrnuti naopačke američku spoljnu politiku, i od zagovornika politike “America First” i predizbornih obećanja da je za SAD uloga svetskog policajca prošlost, napraviti “jastrebe” spremne da se bez rasprave u Kongresu otvoreno upuste u rat na strani jedne (Izraela), a protiv druge države (Irana).
Tako zdušno i posvećeno da je i sam Netanjahu bio iznenađen i srećan kao malo dete kada je zahvaljivao Trampu na njegovoj hrabrosti i proglasio ga “liderom slobodnog sveta”. Istog onog Trampa koji je zbog američkog intervencionizma toliko puta napadao i prozivao svoje prethodnike, Buša, Obamu i Bajdena.
Ali, što bi naš narod rekao: Dođe vreme, sve se preokrene!
Svima onima koji su (uključujući i mene) podržali aktuelnog predsednika na prošlogodišnjim, ali i onim prethodnim izborima iz 2020, upravo zbog tih najava radikalne promene američke spoljne politike, ostaje da sa žalošću konstatuju kako se stanari Bele kuće menjaju, ali američke bombe nastavljaju da padaju.
Istina, treba priznati Trampu da se u vreme prvog mandata prilično držao pomenutih principa, nije uvlačio Ameriku u ratove, izuzev te jedne akcije, kada je ubijen upravo iranski general Sulejmani, koga su Amerikanci krivili za napade na američke baze i vojnike u Iraku, gde je i ubijen. Šta se u međuvremenu promenilo u Trampovoj glavi, ili možda novčaniku, ostaje nam da nagađamo.
Zašto SAD nikada nije napao Iran…do juče!
Sve u svemu, Tramp je krenuo u rat. I to ne običan rat, kakvih je Amerika vodila na desetine.
Iran je jedina islamska zemlja koju SAD nikada u svojoj istoriji nisu napale, sa vrlo jakim razlozima, a sada je ta crvena linija pređena. Sa kakvim posledicama, to ćemo tek videti.
Za sada se Iranci ne usuđuju da direktno napadnu američke baze na Bliskom istoku i u okruženju, kojih ima čak 19, a svoj bes i frustraciju iskaljuju prilično nasumice gađajući Izrael, svesni da bi otvoren sukob sa Amerikom bio „reka bez povratka“.
No, Iran nikada i nije bio zemlja koje se Amerika plašila zbog vojnog arsenala i potencijalne konfrontacije na frontu ili vazduhu. Za to su postojali drugi razlozi…
Počev od 1980-te pa naovamo sve islamske terorističke organizacije, pokrete i grupe, velike i male, regrutovane su i formirane pod kontrolom dva centra, CIA-e i Irana.
A koliko god da se trudila svih ovih godine, još od pada režima šaha Reze Pahlavija, islamske revolucije i dolaska na vlast ajatolaha Homeinija 1979., CIA nikada nije uspela da se infiltrira u iranske redove, u njihove tajne službe, i revolucionarnu gardu kao najmoćniju oružanu silu Irana.
Crvena linija je pređena
To je vremenom izazvalo mnogo frustracija pa je CIA proglasila Iran najvećom potencijalnom pretnjom, ali i najopasnijim protivnikom, koga je najbolje ostaviti na miru.
Opet ponavljam, ne iz razloga vojne moći, već zbog terorističkog potencijala koji je Iran imao na raspolaganju. Zbog ćelija i “spavača” razbacanih po svetu i spremnih da ako treba žrtvuju i život kao šehidi u slavu Alaha i protiv njegovog najvećeg neprijatelja. Amerike, naravno.
Amerikanci su dobro znali da su taj bes u očima islamskih džihadista zaslužili ponajviše zbog podrške Izraelu, pa su Netanjahua i njegove prethodnike pustili da se sami razračunavaju sa Irancima i njihovom terorističkom ispostavom, Hezbolahom.
I to je trajalo decenijama, sve do dana današnjeg. A onda je Tramp ili već neko drugi, dovoljno moćan da ga natera da preko noći zaboravi svoja predizborna obećanja, odlučio da pređe tu već pomenutu crvenu liniju.
I da predsednika najveće svetske sile izvede da pred kamerama izjavi kako su iranske nuklearne bojeve glave, one u pelenama, dakle nepostojeće (što je nedavno potvrdila i njegova koordinatorka za tajne službe Tulsi Gabard) najveća pretnja za region Bliskog istoka i globalni mir. Za razliku od onih realnih, postojećih 100-400 izraelskih atomskih projektila (niko ne zna tačno koliko ih imaju jer ne dozvoljavaju inspekciji UN da im priđe), koji, po Trampu, ne predstavljaju nikakvu pretnju.
Izvrnuta realnost, dvostruki standardi, nazovite to kako hoćete…i bićete u pravu.
Trampovo „opravdanje“
Iskreno, ne verujem ni da je Tramp lično ubeđen u ono što je rekao.
A opravdanje da laže sam sebe možda bi mogli da potražimo u onoj staroj američkoj političko-marketinškoj mantri, koja kaže da ratovi dižu rejtinge američkim predsednicima.
Tako je bilo u slučaju jednog i drugog Buša, Klintona, a ponajviše je na intervencionizmu profitirao Obama. Ako se i Tramp rukovodio tom devizom u trenutku kada mu drastično pada popularnost (ispod 45%) vrlo je verovatno da će mu to doneti neku privremenu vajdicu, kupovinu vremena u situaciji gde je američka ekonomija u stalnom padu, kriza nagriza, a ljudi svakodnevno ostaju bez posla.
Ali će na duže staze, ukoliko ne održi obećanja, ona ekonomska, na čijem se talasu vratio u Belu kuću, samo izazvati još veći, akumulirani bes.
Oni koji su glasali za njega zbog najave da Amerika neće ratovati po svetu će mu možda i oprostiti, ali oni koji su ga svojim glasovima izabrali da bi im vratio debljinu novčanika na nivo od pre nekoliko godina, svakako neće.
Rat sa Iranom se neće voditi na frontu
Da li će i kakve reprekusije snositi SAD i njeni građani zbog ulaska u sukob sa Iranom tek ćemo videti, ali svakako da bi za Ameriukance bilo kudikamo lakše pobiti se sa Irancima na bojnom polju nego strepeti i iščekivati akcije bombaša samoubica po šoping molovima u nekom Teksasu ili Čikagu.
Ipak, jedno je sigurno…Bez obzira na tu glasnu teroristički pretnju, očigledno je da se izraelsko-jenkijevska intervencija neće zaustaviti na uništavanju šanse da Iranci naprave atomsku bombu, već da je konačni cilj svrgavanje islamistickog režima u Teheranu.
O tome, istina, Tramp otvoreno ne govori, ali govori onaj čije reči u ovom trenutku očigledno više znače, bar u smislu predviđanja budućih događaja – Benjamin Netanjahu.
Njegovi ciljevi su jasni i on ih ne krije – na domaćem terenu otrebiti zapadnu obalu od islamske populacije i prići na korak bliže etnički čistom Izraelu. A u regionu dovršiti započeti posao, rasturiti jedinu preostalu pretnju.
Irak i Sirija su pali, ostao je Iran.
Na koji način će Netanjahu pokušati da svrgne režim u Teheranu još uvek se ne nazire, ali svakako da o tome ne može ni da sanja bez američke vojske na terenu.
Šta nas čeka? Još jedna Sirija, možda Irak…
S tim u vezi, najveći problem američko-izraelske koalicije jeste taj što je iransko društvo kudikamo zatvorenije od svih u kojima su proteklih godina uspevali da organizuju državne udare, poput Libije, zemalja Magreba, Iraka ili Sirije.
U Iranu ne postoje velike ideološke i verske podele na čiju kartu bi se moglo igrati, niti ugnjetene i brojčano relevantne manjine, tako da će biti vraški teško naći saveznike koji su spremni da poginu za takvu avanturu.
U tom poduhvatu ne mogu se osloniti ni na pristalice prethodnog iranskog lidera, svrgnutog šaha Reze Pahlavija, čiju diktaturu iranski narod nije upamtio po dobru. Da jeste, Homeini i klika ne bi tako lako preuzeli i čuvali vlast već 46 godina.
Reze Pahlavija koji je, nije se naodmet podsetiti, došao na vlast tako što je CIA 1959. državnim udarom svrgla demokratski izabranog predsednika, vrlo liberalnog socijalistu Mohameda Mosadega.
Tako da, ukoliko Tramp i Netanjahu uskoro krenu u rušenje islamista moraće da se oslone na pse rata i ološ koji bi CIA mogla vrbovati iz drugih arapskih zemalja, a koji je spreman da gine isključivo za novac.
Mač sa tri oštrice
Ako čak i uspeju u tim namerama ostaće da tinja problem kako da te i takve otpadnike iskontrolišu u budućnosti. Kao opominjući, stoje primeri Iraka, Libije, Sirije, u kojima su se nakon uklanjanja lidera koje su Mossad/CIA okarakterisali kao diktatore, na vlast dovedeni nepouzdani ekstremisti koji se sada bave istrebljivanjem hrišćana u svojim kalifatima, ali svakog trenutka mogu da okrenu oružje protiv onih koji su ih stvorili.
Uostalom, ne treba ići daleko u prošlost i setiti se Osame Bin Ladena i Al Quaide, ili pak ISIS-a, Al-Nusre i sličnih CIA/Mossad projekata.
Ako uzmemo da se Amerika u ovaj rat uplela iz klijentelističkih, materijalnih razloga njenih političkih i ekonomskih elita, postavlja se pitanje šta bi time dobio Izrael, koji vodi religijski rat za teritorije i bezbednost svojih državljana.
U prvi mah bi možda i profitirao, jer bi potukao državu koja mu je prethodnih decenija, što direktno, sto kao sponzor Hezbolaha, pričinjavala najviše štete. Ali bi iza ruševina Teherana i dalje ostali milioni muslimana koji bi uništenje Izraela videli kao ostvarenje najvećeg sna. A posle svega, ti milioni će biti još rešeniji da urade nešto konkretno u tom pogledu.
Ako čak uspeju i da unište Hezbolah, iskustvo nas uči da će se kao amebe stvoriti nove terorističke organizacije, sa istim ciljem.
I šta ćemo sad?
Zašto predsedniku ne treba Kongres ni objava rata?
I za kraj, da se dotaknemo aktuelne polemike oko onoga što sledi u američkom Kongresu, gde bi trebalo da se debatuje da li je Tramp prekršio Ustav tako što je bombardovao Iran?
Po tom istom Ustavu, predsednik ima pravo da bez odobrenja Kongresa i objave rata vojno interveniše na teritoriji druge zemlje samo akcijom ograničenog dometa, spasavanjem talaca i slično, koja je usmerena na urgentnu zaštitu američkih interesa i građana.
Poslednji put Amerika je objavila rat još 1942.godine kada su ratnu notu dobile Rumunija, Bugarska i Mađarska.
U međuvremenu, njene trupe su, u skladu sa Monroovom doktrinom, koja vuče korene još iz 1823.godine, vodile ratove bez objave u Čileu, Meksiku, Libiji, Koreji, Kubi, Portoriku, Guamu, Filipinima, Alžiru, Tunisu, Maroku, Liberiji, Honduras, Panama, Haitiju, Dominikanskoj republici, Nikaragvi, Kini, Rusiji (tokom Oktobarske revolucije) Siriji, Gvatemali, Egiptu, Iranu, Libanu, Vijetnamu, Kongu (CIA organizovala ubistvo Patrisa Lumumbe), Gvajani, Laosu, Kambodži, Iraku, Siriji, Afganistamu, Angoli, Kuvajtu, Salvadoru, Grenadi, Somaliji, Sudanu, Bosni i Hercegovini, SR Jugoslaviji, Pakistanu, Jemenu, Etiopiji, Keniji, Liberiji, Mauricijusu, Rwanda, Sejšelima, Tanzaniji, Ugandi Burkini Faso, Kamerunu, Čadu, Maliju, Mauritaniji, Nigeru, Nigeriji, Senegalu, Komorima, Džibutiju, Kirgistanu i Mozambiku, uz napomenu da je u nekim od ovih država Amerika intervenisala i po nekoliko puta, a treba dodati i to privremenu okupaciju Zapadne Nemačke, Austrije i Japana nakon Drugog svetskog rata.
Ni za jednu od ovih vojnih intervencija, od kojih su neke zapravo bile pravi pravcati ratovi, koji su trajali godinama i u kojima su izginule desetine hiljada američkih vojnika, američki predsednici nisu tražili odobrenje Kongresa. Niti su ovim gore pobrojanim državama objavili ratove.
I onda se neko čudi zašto je, o gle licemerja i bezobrazluka sa Istoka, Putin invaziju na Ukrajinu nazvao „specijalnom vojnom operacijom“. A stvar je prosta, Vladimir je imao od koga da uči zanat. Od najboljih.
A ti „najbolji“ svakako neće dozvoliti da tamo neki kongresmeni i senatori stanu na put njihovoj ratnoj avanturi u Iranu.
Najtužnije od svega u ovoj priči jeste to što američko i izraelsko rukovodstvo izgleda ništa nisu naučili iz istorijskih iskustava sopstvenih naroda. Oni koji danas vode SAD zaboravili su da su prvi očevi (Fondong fathers) američke nacije vodili borbu za slobodu protiv kolonijalnih zavojevača (Britanaca), a Netanjahu i njegova ekstremistička ekipa olako su iz pamćenja izbrisali holokaust i danas u Gazi i Zapadnoj obali koriste metode kojih se ne bi postideo ni Hitler u istrebljivanju Jevreja.
A poslovica kaže da onaj ko ne pamti, iznova preživljava…
Na koji način, pokazaće vreme, jedini sudija.
Piše: Antonije Kovačević Foto: BETAFOTO / AP Photo / Sebastian Scheiner
OSTALE TEME:
„AKO NE MOGU DA UČINE IRAN PONOVO VELIKIM“: Donald Tramp predložio promenu režima u Teheranu!