Kada nekome konstantno crtate metu na čelu, onda nemojte da se začudite kada neko, u ovom slučaju napaljeni klinac iz neke američke vukojebine, pokuša da tu metu, u ovom slučaju Trampa – pogodi. „In the bullseye“, što bi rekao Džo Bajden!
Da, bukvalno! Pre samo nekoliko dana, aktuelni predsednik SAD u svom intervjuu jednom listu reče, citiram:
„Ja imam jedan posao i to je da pobedim Donalda Trampa. Ja sam apsolutno siguran da sam najbolja osoba koja je u stanju da to uradi. Tako da, završili smo priču o debati, sad je vreme da stavimo Trampa u „bikovo oko“, reče čika Bajden, zaboravljajući usput da je njegov pravi posao, onaj za koji dobija platu, da bude predsednik najveće svetske sile. Ali dobro, Bajden i zaborav… ništa neobično, zar ne?
Ovo „in the bullseye“, inače, u američkom slengu inače – „u centar mete“.
Na Trampovu sreću, Tomas Metju Kruks, a to je ime onog dileje iz Pensilvanije, nije bio tako precizan i utreniran kao jedan drugi poznati snajperista iz američke istorije čije ime se takođe sastoji od tri reči – Li Harvi Osvald. Ubica Dž.F. Kenedija, u slučaju da ste zaboravili.
Ono što ovu dvojicu ipak vezuje jeste činjenica da je FBI, posle jučerašnjeg pokušaja atentata na Trampa, kao i posle ubistva Kenedija, slavodobitno objavio kako je Kruks, baš kao i Osvald – „vuk samotnjak“ („Lone wolf“), stavljajući nam do znanja da nema mesta sumnji da je on kojim slučajem bio zaverenik i deo neke veće i organizovanije grupe.
Tek tako, k`o dlanom o dlan, samo nekoliko sati nakon atentata.
Čisto da se potencijalnim teoretičarima zavere stavi do znanja da će svaka priča koja iskače iz ovog narativa i koloseka koji je FBI odabrao biti upravo to – teorija zavere i mlaćenje prazne slame. Tako to rade velike i jake službe.
Jer, zašto bi uopšte bilo sumnjivo da se pored bulumente specijalaca, snajperista na krovovima, lokalne policije i šerifa, neki momčić plavušan popne na krov preko puta bine na kojoj govori bivši (a posle ovoga skoro sigurno i budući) predsednik Amerike, izvadi lepo snajper, namesti se, i ispali najmanje 8 metaka pre nego što se neko od ovih gore nabrojanih seti da ga eliminiše?
Ništa čudno, jel da, dešava se to svaki dan.
Još kad znate da su se isti ti specijalci oglušili o upozorenje ljudi iz publike, koji su nekoliko minuta pre pucnjave video ono što oni nisu, dakle baticu sa snajperom kako leškari i namešta se na obližnjem krovu, shvatite da tu zapravo i nema ništa sumnjivo. Sve je jasno.
KAD MU VEĆ SPECIJALCI NISU POVEROVALI: Svedok je svoju priču ispričao novinaru BBC-a
Tramp može samo Bogu da zahvali što je danas živ i što i dalje trči ovu predsedničku trku, u kojoj je čini se preskočio i najveću prepreku. Ali, nikad se ne zna…
Život je čudo, a taj se naslov Kusturičinog filma u slučaju bivšeg predsednika Amerike pokazao relevantnim u roku od samo nekoliko sati, preciznije – minuta.
Da je metak leteo samo koji centimetar udesno, Tramp bi danas bio mrtav i već prežaljen kao žrtva mladog psihopate koji nikad ne bi imao priliku da na CNN ispriča svoju tužnu priču jer je takođe – mrtav! Ovako, Tramp je dobio najbolji predizborni marketing u istoriji i sada ga samo novi, bolje isplanirani atentat i precizniji snajperista može sprečiti da u novembru postane novi predsednik SAD.
A njegova fotografija sa uzdignutom pesnicom i američkom zastavom u pozadini, dok agenti tajne službe padaju ničice oko njega, koja btw strukturom prilično podseća na onu čuvenu sa Ivo Džime, na kojoj marinci uzdižu američku zastavu, će verovatno ući u udžbenike, a svakako je najbolji marketing koji je dobio u karijeri. Da su hteli, režirali, Kustu angažovali – bolje snimili ne bi!
A kad već pominjemo režiju, bilo je onih koji su u prvi mah posumnjali (priznajem, i ja sam bio među njima) da je cela gungula još jedna medijska patka, kakvih smo se nagledali prethodnih decenija, i da će, nakon početnih nekoliko medijskih naslova, sve splasnuti i da će ceo slučaj „atentata“ dobiti neko razumno objašnjenje.
No, kad se na društvenim mrežama pojavila fotografija Trampova krvavog lica, shvatio sam da nešto tu ne štima, bacio u đubre nepojedenu tzatziki salatu na lokalnom grčkom festivalu i pojurio kući da radikm svoj posao, ovaj koji čitate ovde.
Međutim, iznenadilo me je to što su, kad sam se 20 minuta kasnije dokopao računara, naslovi američkih mejnstrim medija i dalje slovili kao da se zapravo ništa značajno nije desilo, a sve u stilu „moguća pucnjava“, „čuli su se odjeci“, itd. Čak i kada je, par sati kasnije, postalo jasno koliko je situacija ozbiljna, na većini „ozbiljnih“ medija, kao da su ga jedni od drugih prepisivali, stajao je izraz – „mogući atentat“, kao da postoje i oni „nemogući“ i kao da ih je bio strah da napišu ono što se zapravo desilo.
A desilo se da je neko sa 8 metaka pokušao da ubije bivšeg predsednika SAD, i usput ubio jednog i teško ranio dvojicu građana koji su stajali u publici. Mogući atentat?!
Ali dobro, kad živite u Americi dovoljno dugo naviknete se na sve, pa tako i na medijske nebuloze. Ipak, ovo i ovakvo pisanje nije od juče i nije slučajno.
Proteklih godina, naime, a naročito proteklih nekoliko meseci, Tramp je postao dozvoljena meta i vreća za udaranje, žigosan kao kriminalac, lopov, razvratnik, a među svim tim epitetima, bar po onome koliko je puta ponovljen, izdvojio se jedan – PRETNJA ZA AMERIČKU DEMOKRATIJU!
Pored silnih analitičara, političara, novinara, ovu je sintagmu u bezbroj navrata izgovorio i Džo Bajden lično.
A kad predsednik Amerike za nekoga kaže da je pretnja za demokratiju, najveći američki ideal i dostignuće, onda, jelte, zvuči kao normalno i poželjno da se takva pretnja – ukloni!
S obzirom da se u toj nameri (ovaj put) nije uspelo, ostaje nam da čekamo šta će se sledeće epohalno i dramatično desiti u pokušaju da se Donalda Trampa spreči da ponovo useli u Belu kuću.
Teška artiljerija je možda iscrpljena, ali su ostale na raspolaganju neke taktičke finese i rokade.
I zato… Nemojte da Vas iznenadi ako Bajden u narednim danima odustane od svoje kandidature. A na teren istrči neko koga niko u ovom trenutku ne očekuje…
Živi bili pa videli!
Piše: Antonije Kovačević Foto: Evan Vucci/AP