Što je babi milo, to se babi snilo! Ali ako deda ne odradi svoj deo posla, babini snovi se, jelte, na javi raspadnu k’o mehur od sapunice! To bi bio najkraći mogući siže mojih (babskih) očekivanja i nadanja od “Megalopolisa”, novog a verovatno i poslednjeg filma velikog Frensisa Forda Kopole (dede u ovom slučaju), i osećaja koji sam imao sinoć napuštajući bioskopsku salu.
A za ovaj film sam se baš bio spremio, nameračio…Pr odlaska na hodočašće izbegavao sam da čitam kritike, komentare, izveštaje box office-a, nisam dozvolio da mi iko i išta pokvari doživljaj. Ali avaj…
Nije slutilo na dobro još od starta. Na ulazu crno-beli plakat kao iscepan dvolist iz đačke sveske (vidi sliku dole), unutra skoro prazna sala…
SLUTNJA SE OBISTINILA: Plakat za film „Megalopolis“ na ulazu u bioskopsku salu
Ali dobro, rekoh sebi, ni prvi ni poslednji veliki film koji masa nije slapirala…
Do kraja filma se i tih nekoliko namernika pod okriljem mraka izmigoljilo iz svojih sedišta i odjezdilo u noć, tražeći sebi bolju zabavu.
Ja nisam, iščekujući do zadnje scene od genija, kakav je Kopola, da zablista. Ali opet avaj…
Ali, da krenemo redom…
Početak obećavajući. Glavni lik, Cezar Katilina (Adam Driver) stoji na ivici njujorškog Chrysler solitera, misli se, biti il’ ne biti, skočiti il’ ostati, dok glas iz off-a pravi mračnu paralelu između nekadašnjeg Rimskog i aktuelnog Američkog carstva, sluteći istu sudbinu kletu…
Opa, ovo je novi “Apokalipto”, samo brutalniji, direktniji, pomislih. I tu otprilike prestaje svako poređenje sa remek delom Mela Gibsona.
Sva subverzivnost “Megalopolisa” stala je u tih nekoliko uvodnih sekundi, možda par minuta.
Katilinska zavera iz vremena starog Rima, koju Kopola instalira u moderni Njujork, gde pazar dele i oko njega se biju tajkuni, političari i dizajneri/arhitekte/masoni, funkcioniše samo u pojavnoj ravni.
Iako svoje likove boji različitim bojama, sa više ili manje simpatija, oni se ideološki ič ne razlikuju. Različita su samo sredstva kojima pokušavaju doći do cilja. Kod jednih je to nasilje, kod drugih korupcija, kod trećih politička moć, kod četvrtih umetnost, kod petih lepota, itd.
I tu Kopola nije pogrešio, to i jeste slika korporativne sadašnjosti, ne samo Amerike. Ruka ruku mije. Ali budući da je ideologija svih karakternih oslonaca “Megalopolisa” praktično ista, cela priča je lišena suštinskog sukoba, samim tim i dinamike, neizvesnosti.
Čak i u najdramatičnijim scenama sve miriše na truli kompromis i tako, kompromisom, i završava.
Megalopolis na momente obraduje i zaintrigira, sluti na grotesku, sa elementima farse, ali se na kraju uglavnom svede na monotonu filmsku burlesku, sa pravim holivudskim šećerlema-krajem.
Iako Kopola glumcima na trenutke ostavlja prostora da se razmahnu, njihovi biseri odbijaju se i otpadaju kao suv malter sa davno ozidane i omalterisane kuće, koja je takva kakva jeste i nema joj pomoći (FFK na ovom filmu radi od 1977.godine).
I bilo je pomalo tužno gledati glumačke veličine, poput Džona Vojta ili Dastina Hofmana, kako se gube u navrat-nanos isečenim frejmovima, kao nekakve marionete u drumskom pozorištu. Podjednako kao i tumače glavnih uloga (Adam Drajver, Natali Emanuel) kako velikim rečenicama pokušavaju da uzdignu na nekakav intelektualni nivo realno slabašno potkovananu priču.
Estetski, Kopola je negde na pola puta između „Čarobnjaka iz Oza“ i nekog savremenog naučno-fantastičnog filma. Zapravo, nije na pola puta, nego je čas jedno, čas drugo, a čas oboje istovremeno, što stvara popriličnu zbrku u oku posmatrača.
Ta nesrazmera je prisutna svugde, i nigde ne štima…
U isti čabar pomešane su monumentalne scene Njujorka kroz koji voze rimske dvokolice, enterijeri i eksterijeri koji oduzimaju dah, sa specijalnim efektima na nivou jeftinijih sci-fi horora iz 1990-tih…Jedne za drugim smenjuju se slike u kojima junake filma more ozbiljne filozofske i egzistencijalne dileme, sa kadrovima koji kao da su pozajmljeni iz neke Mel Bruksove komedije.
Vrednosno, ovaj film posle 2 sata i 20 minuta (ko dočeka kraj) ne ostavlja ni dilemu ni gorčinu, već prazninu, koja ne odjekuje.
I dok pukovnik Kurc (Marlon Brando) u “Apokalipsi danas” vodi svoj mali privatni rat jer želi da pobegne i distancira se od sistema čije zle namere prezire, i takav nepoćudan na kraju skreće u ludilo i stavlja glavu na panj, dakle umire ali ostavlja iza sebe ideju da živi, rađe nego da se kompromisom i kolaboracijom vrati u sistemske tokove, povrati privilegije i pokupi lovorike, glavni junak “Megalopolisa” Cezar Katilina, suočen sa tim istim sistemom, sa kojim je delimično interesno, estetski, ali ne i ideološki u koliziji, traži načine da mu se prilagodi i iskoristi ga za svoje ciljeve, uz što je moguću manju žrtvu. I na kraju uspeva. Čist konfirmizam, dakle, uz par kapi krvi. Tuđe, naravno.
Svoju satisfakciju on doživljava kroz umetničku katarzu. I tu stavlja tačku. Pravdu i istinu ostavlja drugima da njima lupaju glavu.
Da li je to i put kojim je za ovih 50 godina prošao Kopola od “Apokalipse” do danas možemo samo da nagađamo i diskutujemo.
I tako dalje, i tako bliže, stižemo i do kraja filma, koji nam otkriva da stariji ljudi, uključujući tu i genijalce, imaju istu želju – da odu u miru. Uz možda poneku čašu vina.
Frensis Ford Kopola na ovaj se kliše nadovezuje i prosečnom željom i porukom svake misice – da bude mir u svetu. Zapravo, da vuk bude sit i ovce na broju. Jer ovaj svet teško da može bolje. I da je svakako pametnije prilagoditi mu se nego poginuti pokušavajući da ga promeniš.
E, sad, polemiku možemo da vodimo oko toga da li je dužnost umetnika da pravi umetnost koja pokreće i menja stvari, čini ovaj svet boljim, i da li umetnik uopšte ima neku dužnost, osim da svojim delima pribavi sebi materijalnu korist, tačnije zaradi neke pare.
I tu zapravo dolazimo i do najveće subverzije “Megalopolisa”, jer je Kopola uspeo da spiska 120 miliona, uglavnom svojih para, na film koji će bez sumnje biti jedan od najvećih box office promašaja u istoriji kinematografije.
Ali dobro, ne brinem za njega. Ima se, može se.
Jedino što na posletku ostaje jeste malo žala, tuge jesenje i pitanje koje lebdi – da li bi ovaj film bio bolji da ga je onaj nekadašnji Kopola snimio 1977. kada je prvi put stavio ideju na papir, da li bi ga danas pominjali sa pijetetom, u rangu “Kuma”, “Apokalipse” i drugih titana?
To nikada nećemo saznati. I zato bolje da ne pitamo ništa i uživamo u zalasku sunca iznad Menhetna, pardon – Megalopolisa…
Piše: Antonije Kovačević Foto: Megalopolis