KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Kako je Jokić sistematski uništen od idiota i izgubio još jednu NBA titulu!

Ok, desilo se ono što se odavno moglo naslutiti – košarkaši Denver Nagetsa će i ove godine veliko NBA finale gledati iz fotelja i sa plaža, a Nikola Jokić će izgubiti još jednu titulu koju je po svim zakonima sporta i logike morao da osvoji.

I ovu priču treba početi upravo od tog pitanja: Kako je moguće da ruke najboljeg košarkaša sveta, čoveka koji već godinama dominira ovim sportom na način koji nije zabežen još od vremena Džordana, krasi samo jedan prsten?

A da bi rastumačili zašto je to tako i zašto je Denver, umesto da uveliko postane šampionska dinastija, na dobrom putu (ako se nešto hitno ne promeni) da sledeće sezone postane prosečna ekipa koja će se grčevito boriti za ulazak u plej-of, mislim da je neophodno vratiti se dve godine unazad, u vreme euforije posle prve osvojene titule jednog, po svim parametrima provincijskog i neuglednog tima.

Što samo po sebi i nije problem, jer smo u prošlosti gledali neke druge varoši, poput San Antonija, kako od košarkaških vukojebina postaju centri i metropole. A to uvek zavisi od ljudi, ne od broja oblakodera u centru grada.

Ono što je Denveru u tom trenutku trijumfa i slavlja nedostajalo da preskoči jaz između prosečnosti i večnosti, između slučajnosti i tradicije, jesu upravo ljudi, od karaktera, autoriteta i vizije, i nešto malo novca, koga fakat ne fali vlasnicima multimilijarderima, porodici Kranke.

Ali avaj…Tih i takvih ljudi nigde nije bilo u leto 2023, u trenutku kada se lomila sudbina Nagetsa, kada je gazdama trebalo staviti do znanja zašto je neophodno malo odrešiti kesu, platiti bonus za prekoračenje seleri kapa i sačuvati šampionsku ekipu na okupu – što je prvi preduslov za pravljenje sistema na duge staze – a onda, ako je moguće, pojačati tu bazu i formirati tim od 10 igrača koji su uvek spremni da odigraju bar 20 minuta na visokom nivou.

Umesto da vizionarski planiraju deceniju unapred, Nagetsi su pilićarili, a kao rezultat dobili su instant ekipu koja je plesala samo to jedno leto!

E, sad…Ko snosi veću krivicu što su iz Kolorada, još dok se točio šampanjac, otišli Brus Braun i Džef Grin, a nešto kasnije i zlata vredan Kentavius Koldvel Poup, znaju samo dvojica ljudi, bivši trener Majkl Meloun i bivši generalni menadžer Kalvin But, obojica smenjena pred početak ovogodišnjeg plej-ofa. Zasluženo, ali čini se prekasno da bi ekipa imala ikakve šanse da u ovoj sezoni napravi nešto vredno pamćenja.

Ono što znamo iz kuloara jeste da su Meloun i But poslednjih godina bili kao rogovi u vreći, i da se to odrazilo na sastav tima, atmosferu, pa na kraju i rezultate.

I umesto da onaj šokantni poraz u prošlogodišnjem plej-ofu od Minesote, posle 3-2 u seriji i + 20 u trećoj četvrtini 7.utakmice, posluži kao šamarčina otrežnjenja, usledila je još jedna prosečna sezona, u kojoj je polufinale Zapada bila puna kapa.

Iako se, istini za volju, neočekivano slaba Oklahoma u nekoliko utakmica prosto nudila Denveru na izvolte, ali šta to vredi kad s druge strane nije bilo nikoga da taj poklon oberučke prihvati.

I sad će možda neko reći da su za sve krivi vlasnici, koji su smenili trenera i menadžera pred početak plej-ofa, te tako poremetili ekipu pred najvažnije mečeve sezone…

Odmah da kažem – ne slažem se.

Iako svi mi volimo i cenimo Melouna, prvenstveno kao Jokićevog drugog ćaleta i čoveka koji je imao oči da prepozna i njuh da izabere basket bisera sa 41.pozicije na draftu, u vreme dok je na televiziji išla već čuvena reklama za Taco Bell, treba biti pošten i priznati da je Meloun sa ovom ekipom dostigao maksimum i da više nije imao šta da joj ponudi niti je znao kako da je motiviše.

Bez obzira da li je on ili neko drugi ključni krivac za to što je Denver proteklih godina potpisao nekoliko multimilionskih All Star ugovora sa igračima koji nikad neće videti All Star meč, a pritom su hronično skloni povredama (Marej, Porter, a sada i Gordon), koji su franšizi vezali ruke za trejdove i transakcije za godine koje slede, Meloun je, kao najodgovorniji za rezultat tima, morao odavno da podvuče crtu i da ne dozvoli da mu na terenu igraju ugovori i cifre, a ne najbolji igrači.

Zvuči neverovatno, ali po Melounu ste mogli da navijete sat, jer se tačno znalo kad će ko da izađe iz igre ili se vrati sa klupe, a to najčešće nije imalo veze sa onim što se dešava na terenu.

Koliko je Meloun bio predvidiv suparničkim trenerima, toliko je izgleda postao dosadan i sopstvenim igračima. I razlaz je bio neminovan.

Ali je tu nastao problem što u predvečerje plej-ofa nije bilo vremena za velike rezove i dovođenje novog couch-a sa drugačijom vizijom i planom.

A prinudno i nadam se privremeno rešenje na klupi Nagetsa, u liku Melounovog pomoćnika i sledbenika Dejvida Adelmana (čiji otac Rik nije uspeo da osvoji titulu sa Veberom, Stojakovicem i Divcem u Kingsima), samo je pokazalo koliko taj koncept ne pali kod ove grupe igrača.

To se najbolje videlo u odlučujućoj utakmici, kada Adelman od prve minute meča nije uspeo (realno nije ni pokušao) da nađe rešenje za taktički trik trenera Oklahome Marka Denoa, koji je svog najnižeg igrača, Karuza, stavio da igra “flaster” na centru Jokiću, što je na kraju i odlučilo meč, uz zjapeću rupu u odbrani obruča, što je bio i ostao hronični problem ove ekipe.

Adelman se ni u prethodnim utakmicama nije nametnuo ni rešenjima ni autoritetom, uz očajno vođenje s klupe, zakasnele tajm-aute, pogrešne izmene, netraženje čelendža na očigledne sudijske greške, forsiranje invalida Portera koji je bio rupa u oba smera, u napadu i u odbrani…što je uz kratku i nedovoljno korištenu klupu i kriminalno suđenje koje je dalo krila Oklahomi, ali nije bilo presudno, na kraju i rezultiralo prevremenim odlaskom “grumenja” na godišnji odmor.

Cela ta situacija izgleda da je najviše nervoze i patnje izazvala kod Nikole Jokića, kome su šampionske titule realno ostale jedino gorivo na koje se pali i prima, posle osvojene triple MVP krune. I što su šanse bivale manje, Nikola je postajao sve nespokojniji, što se osetilo na klupi i na terenu.

Smena Melouna svakako je najteže pala upravo njemu, jer je otišao čovek uz koga je postao ono što danas jeste, a verujem da su ga dodatno dotukle glasine da je on taj koji je “oterao” Melouna.

U takvoj situaciji, gde je u jednom danu izgubio i košarkaškog oca i trenera, u timu čija je neprikosnovena zvezda, sa novim trenerom bez iskustva i autoriteta, Jokiću je na ramena pao pretežak teret.

Nije bilo dovoljno da bude najbolji poenter, skakač, asistent i strateg na terenu, već je morao da počne da saigračima crta akcije i na klupi, tokom tajm-auta (svi smo videli te snimke), što mu je odvuklo pažnju i koncentraciju sa onoga što ipak najbolje radi i za šta je na kraju krajeva i plaćen.

To se najbolje videlo u onih nekoliko prvih utakmica serije sa Oklahomom, kada je, očigledno pogubljen u svim tim ulogama, prosto pregoreo, pa mu se desilo što nikada u karijeri nije, da izgubi 8 lopti ili šutira trojke 10-0!

Kad na to dodate činjenicu da je Jokić verovatno najpretučeniji igrač u jednoj NBA plej-of seriji ikada, i da pritom najveći broj tih faulova uopšte nije dosuđen, onda je jasno što je na kraju morao da proguta knedlu i pre nego što je to želeo i planirao prešalta se na svoju drugu ljubav – konje što vuku sulke.

Bez obzira što ga mnogi doživljavaju kao somborsku flegmu koji u NBA samo odrađuje posao, siguran sam da je pred Jokićem leto tokom koga će mnogo razmišljati o svojoj budućnosti, a ko zna, možda i doneti neke velike odluke.

Ne verujem, svakako, da će Pešićeva uzdanica tek tako dići sidro i otići iz Denvera za koji ga vezuju uspomene, šampionska titula, u kome se odomaćio i zasnovao porodicu. Ali svakako da očekuje da mu, dok on bude pio pivo, uprezao konje po salašima i nadamo se, osvajao zlato na Evropskom prvenstvu sa Srbijom, vlasnici Nagetsa ponude ozbiljan plan za godine koje dolaze, a koji uključuje rekonstrukcije tima, novog trenera i generalnog menadžera, u situaciji u kojoj su im ruke, bar po pitanju izbora igrača, prilično vezane.

Ako ta priča Nagetsa ne bude pila vodu, Jokić će imati puno pravo da zatraži trejd i ode u neku sredinu koja će mu omogućiti ono što mu po košarkaškom znanju i umeću pripada – da završi karijeru sa šakom bar jedne ruke do kraja ispunjenom šampionskim prstenjem.

Sve drugo bi bilo velika tragedija, traćenje vremena i Bogom datog talenta kakav se rađa jednom u mnogo, mnogo godina.

Piše: Antonije Kovačević Foto: AP Photo/David Zalubowski via Guliver