Posle osvojene prve titule u istoriji na zvaničnom nalogu Denver Nagetsa povela se priča oko toga čiji dres sa brojem 15 povući, jer su ga kroz istoriju nosile dve klupske legende, Karmelo Entoni i Nikola Jokić. U burnoj raspravi koja je usledila potezali su se razni argumenti sve dok jedan navijač nije stavio tačku na diskusiju napisavši:
-I`m sure Jokic won’t mind (iliti u slobodnom prevodu: “Siguran sam da је Jokića baš briga”).
I zaista, u tih par reči stala bi sva životna i sportska filozofija somborskog derana koji je nekim čudom, od bucka koji je za doručak tamanio dva masna bureka koja bi zalio sa dve litre koka-kole, izrastao u giganta koji za fruštuk smaže Lebrona, Batlera i ostale NBA zvezde, pa se ondak sprema na put, na bačke salaše, gde ga čekaju konji upregnuti u sulke i mlako pivo.
I strašno se iznervira kad čuje da mu u Denveru spremaju slavljeničku paradu, jer neće stići na trke svojih kasača u nedelju. A baš se nameračio. Jer, košarka je posao, a štala je ljubav.
I nema veze što on svoj posao radi najbolje na svetu. Mora da se zna šta je šta.
U tom poslu su onomad pokušali da ga ponize, da ga proglase nabijačem statistike (“stat padding”), i to baš njega, poslednjeg čoveka u celoj NBA koji brine da li će da zabije 5 ili 35 poena na utakmici. I to im nije bilo dovoljno, pa su mu podmetnuli raspalu rasističku priču, po kojoj je favorizovan zato što je belac.
I za to im hvala. Jer, da nije bilo te sumanute i na momente odvratne anti-kampanje, možda ne bi bilo ni titule, ni pobedničkog prstena na njegovoj ruci.
Ispostavilo se da su kobnu grešku napravili onog dana kada su mu ukrali MVP titulu i dodelili je onom nesrećnom Embidu, po rasističko/političkoj liniji. Tu je, baš tog dana, rešena sudbina NBA šampiona i one važnije MVP titule i pozlaćenog pehara, koji se dobijaju posle velikog finala, i idu u paru s prstenom…
Nikola je tada shvatio da nema svrhe boriti se protiv Politike na njenom terenu, u magli korumpiranih medija i iza korporativnih paravana, da je to jedno te ista glasačka mašina i vakuum u koji će biti usisan ako priđe previše blizu. Odmahnuo je rukom u stilu: “Ta, mani ga” i u drugom činu sačekao Politiku tamo gde njeni pipci i sila najmanje dopiru i gde još uvek najčešće pobeđuju najbolji – na terenu!
Dokazao je da je najbolji tamo gde je najvažnije, tamo gde se kuju i rađaju pravi šampioni – u finalima gde odlučuju koševi, asistencije, skokovi, mozak i srce, a ne komesarski dekreti duboke države, korporativnih medija, korumpiranih novinara i kvazi analitičara.
Zapravo, nije on ništa dokazao. Nema on potrebu da ikome išta dokazuje. Zato i jeste najveći. Tačnije još nije, ali će biti.
Ali, dok ne stignu druga, treća i četvrta titula, dok od Denvera ne napravi dinastiju, postoji nešto što Nikolu već sad izdvaja od drugih NBA šampiona…
Ne, nije to što je naš i što više voli konje nego basket… Već zato što je sportista koji je napravio revoluciju, zapravo bolje reći tihi puč, u sportu u kome smo do skora mislili da je sve izmišljeno, za nekoliko godina od košarke napravivši jednu drugačiju, mentalniju, kreativniju igru, koju može da igra i onaj debeljuca koji je upravo stukao flajku koka-kole i dremka za astalom, zapravo svako ko ima kefalo i košarkaški gen, bez obzira da li iz mesta preskače džip ili ne možeš da mu izvučeš dolar novčanicu ispod nogu!
Nikola je ponovo izmislio košarku u zemlji košarke, promenio stara i uveo neka nova pravila, vratio joj lepotu, taj osećaj kada cela ekipa učestvuje u igri i diše jednim plućima, kada nije važno ko će koliko poena da postigne, već je samo i jedino bitna – pobeda tima.
Na krilima takve nesebične, musketarske košarke pod geslom “svi za jednog, jedan za sve”, Nikola je, onako pospan i ležeran, vodio Denver do najdominantnije osvojene NBA titule u poslednjih 40 godina, dominantnije i od onih Džordanovih Bulsa, i od Kobijevih i od Medžikovih Lejkersa, Dankanovih Spursa, Birdovih Seltiksa. Nikada se nije desilo da neko u dva finala počisti protivnike kao što su Nagetsi počistili LA i dozvolili Majamiju tek jednu recku, za srećan put sa planine u toplije krajeve, na more Floride.
Treba odati priznanje i treneru Melounu koji je proteklih godina sklapao šampionski tim u koji su mnogi, pa i ja, sumnjali. Kidao nam je živce trejdovima, ponekad činilo se previše nonšalantnim vođenjem ekipe, ali ispostavilo se na kraju da je sve to bio deo jednog univerzalnog plana. Zlatnog plana koji vodi do finala i naslova. Izgleda da je coach znao mnogo više od nas smrtnika.
Uspeo je da Jokića okruži ekipom savršenih istomišljenika i sledbenika, koji su bili spremni da se bez predrasuda i sujete prilagode konceptu i filozofiji jednog anti-lidera i pronađu svoje mesto na njegovom koordinatnom sistemu. Da budu tamo gde treba, kad treba, i sačekaju da im Jokarina “božja ruka” pokloni blagoslov asistencije.
Vreme će pokazati, ali mislim, slutim i ponavljam da Denver sa Jokićem ne liči na ekipu koja će stati na jednoj tituli, već da upravo prisustvujemo rađanju Dinastije koja će zlatnim prstenjem zakititi prste bar jedne ruke u narednoj deceniji.
I da ćemo našeg Jokaru još mnogo puta gledati kako na kraju balade, posle finalne utakmice, juri neke leve igrače sa klupe protivničke ekipe da im stisne ruku i čestita junačke rane. Živi bili pa videli!
P.S. Apropo ovog “naš Jokara”…Nadam da će ostati “naš” i ako odluči da ovog leta ne igra za reprezentaciju Srbije na Svetskom prvenstvu, da mu nećemo brojati krvna zrnca i nazivati ga izdajnikom, dezerterom, apatridom. Čak i ako ne osvoji nijedno zlato sa Srbijom (a duboko verujem da hoće) on je za ovu zemlju i ovaj narod već učinio dovoljno. I previše.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Fox News
