Samo jednom sam se u novinarskoj karijeri bavio sportskom nepravdom. Sudijama generalno. Bilo je to kada je Milorad Čavić 16.avgusta 2008. u Pekingu izgubio od Felpsa u onoj famoznoj trci na 100 metara butterfly, a u kojoj je na kraju pobedila reklama za Omega satove.
Ali ovo večeras je bila baš sramota. Sramota za FIBA, sramota za olimpijski pokret, sramota za onu trojicu sudija koji u životu nisu šutnuli loptu u koš, a usrali su se u život momcima kojima je ona sve na svetu. Momcima koji su se drznuli da ospore dominaciju najjačeg američkog tima u istoriji.
I, kao da ovi nisu već dovoljno jaki, pojave se odnekud tri moralna patuljka u krojenim odelcima da ih poguraju i pokvare svu draž i lepotu najlepšeg od svih sportova.
Ali tako je to…U ovom surovom svetu niko više ne navija za Davida, svi kliču Golijatu, od francuske publike do ovna tri sudijska mrava, od kojih je jedan, onaj glavni, sa naših prostora, što dodatno boli.
Ponavljam, nisam u fazonu Kalimera koji kukumavči i druge krivi za vlastite ili nacionalne poraze, ali ovde je stvar otišla predaleko, ovo je još jedan veliki poraz Olimpijade koja je obilovala porazima, od onog bizarnog otvaranja, do čudnih kombinacija hromozoma u ringu.
Naravno, neko će sad reći da je to tako samo gledano iz naše, srpske perspektive. Iz holivudske, sve je izgledalo savršeno, po scenariju… Uvod, zaplet, trijumfalan kraj!
Svi ti blokbaster faulovi za Oskara, sve te tehničke, namerne i nenamerne, Embidovi koraci, namešteni žreb, sve, sve, sve…samo da bi Ameri i Francuzi igrali to prokleto finale.
Količina politike, patetike i pepela sa kojom su zatrpali onaj olimpijski plamen, pardon – džoint, koji je onako lepo legao Snup Dogu, je tolika da ćemo sledeći put morati da pošaljemo Karleušu da nas zastupa u bar tri discipline. Jer to je, na žalost, level sporta koji je promovisan u Parizu. Sporta koji polako ali sigurno postaje levo smetalo na Olimpijskim igrama, ikebana, dekor.
Jebeš takav sport. Vratite Olimpijade u neka grčka sela, na fabrička podešavanja. Jer su negde usput izgubile esenciju i draž.
I mogli bi sad da tražimo dlake u jajetu, rovarimo po sopstvenim greškama, da kritikujemo Karija što nije tražio neke video provere kad je trebalo, neke tajm-aute, što je pravio neke izmene kad nije trebalo, što nije ovlastio nekog od trenera na klupi da vodi meč u trenucima kada njega refleksi ne služe najbolje…ali ogrešio bih dušu. Nije Kari kriv. Uradio je najbolje što je znao, a zna mnogo. Ali ovo je, očigledno, moralo da se desi.
I zato na početku i na kraju svega veliko hvala onim momcima, Jokiću, Bogdanu, Avramu i ostalima, koji su večeras odigrali NAJBOLJI KOŠARKAŠKI MEČ na Olimpijskim igrama IKADA, uz možda onaj kad je Bjelov za tri sekunde u Minhenu 1972. ubacio koš Amerima za pobedu u finalu.
Ovaj put se to nije desilo. Pravda nije pobedila. Da li će ikada? Ne znam.
Ali znam da će našim herojima, onoj hrabroj Karijevoj četi, bronza leći kao melem na ranu. Neće je, istina, zalečiti. To može samo neka buduća pobeda protiv Amera, protiv nekog novog moćnog tima koje će dovesti na neku sledeću Olimpijadu.
A ako bude prilike za tako nešto voleo bih da se to desi u nekom slobodnijem svetu. Svetu u kom će obraz biti skuplji od minuta TV reklame.
Da se dohvatimo muški. Mi i Ameri. Pa kom obojci, Tom i Džeri.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Getty Images
VEZANI TEKSTOVI:
“ČUDNE STVARI SU SE DEŠAVALE VEČERAS”: Selektor Pešić nije zadovoljan sudijama, evo šta je poručio!
“NEKA IDE NA NJIHOVU DUŠU”: Bogdanović potkačio sudije, pa moćnim rečima ohrabrio Orlove!