KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Ima li za Srbe i Balkance u Americi života van kamiona…Ako već znamo da ga u njemu nema!

Tužna je ova nedelja.

Izgubljen je još jedan mladi život, prekinut je još jedan san. Dve porodice su zavijene u crno, jedna žena je ostala udovica, nemoćna, neutešna, a dvoje dece će još dugo pitati gde im je otac, dok neko ne skupi hrabrosti da im objasni da ga nikada više nikada neće videti…

Koliko god da nas ima ovde u Čikagu, nema nas toliko da možemo olako da zaboravimo.

Da uplatimo 100, 200 dolara pomoći na GoFundMe, namirimo savest i nastavimo dalje.

Da tek tako pređemo preko još jednog kovčega koji će poleteti ka Srbiji, poslednji put.

Jer smo ih u poslednje vreme ispratili mnogo. Svaki smo oplakali, i za svaki smo se nadali da će biti poslednji. Ali nije.

Ništa se nije promenilo jer se mi nismo promenili.

Jer kao ljudi, svaki od nas, i kao zajednica, nismo shvatili kuda vodi ova bezumna potera za novcem, koju trčimo u najtežoj stazi, baveći se poslom koji je sam po sebi nesrećan da ne može nesrećniji, rizičan da ne može rizičniji, tragičan da ne može tragičniji.

I dok Kinezi i Hindusi teraju svoju decu da završavaju medicinu, prava, građevinu, da budu, doktori, advokati, inžinjeri, mi svoju šaljemo na put, često bez povratka.

Svako ko je ikada ušao u kabinu kamiona zna da je svaki ulazak neka vrsta oproštaja.

Od pristojnog života, od žene ili devojke, od dece, porodice, prijatelja, redovnog sna, obroka, svega onoga što je u životu lepo i važno. Svega što je normalno.

A nije normalno da živiš u metalnoj konzervi bez prestanka po nekoliko nedelja, da spavaš po par sati dnevno, da jedeš iz konzerve, bez životnog osiguranja, da štimuješ sate kako bi vozio duže i sebi skratio život, kako bi ispitao granice izdržljivosti mozga, organizma, duše.

Vredi li sve to, na kraju, kad majka zaplače?

Neko će reći, i biće u pravu: Prva generacija imigranata uvek mora da se žrtvuje, da bi njihova deca živela bolje. To pravilo nije od juče, ono važi vekovima.

Ali mora li žrtva da bude baš ovolika?

Naši stari su ginuli po rudnicima, kosti ostavljali u kopovima, umirali su po železarama i fabrikama u kojima su doručkovali metal, ručali dim, a večerali smog.

Moramo li sto godina kasnije, u vremenu robota i veštačke inteligencije, umirati na drumu, pluća punih dizela, dok nas vatrogasci vade iz izgorelih mašina?

Naravno da ne moramo.

Poslednja poruka koju je to jutro, pred svoju tragičnu smrt, poslao Aleksandar Conić, koga su svi u Čikagu znali i voleli kao Žuću, govori sve i zvuči kao epitaf za one znane i neznane junake koje smo ovih godina i decenija ispratili na put bez povratka.

A u njoj Žuća poručuje svom najboljem prijatelju, cimeru još iz studentskih dana u Srbiji (otuda ga i zove Cimo), da treba da batali kamione, da napusti njegovu (Žućinu) firmu za koju radi i završi Medicinski fakultet:

-Cimo, ti si čovek za koga je greota što nije doktor i što se ne bavi medicinom. Nisi ti dizajniran za kamion, kao što ni ja nisam za doktora. Ako možeš, Cimo, slobodno, jer ti možeš i do 70.godine da radiš. A možeš i neku privatnu kliniku da otvoriš…“, kaže on u poruci, koja danas zvuči kao epitaf, nešto što može da stoji na svim humkama koje smo iskopali u poslednje vreme.

A onda, uz sliku na kojoj se vidi kako doručkuje konzervu sardine i džem iz teglice, sarkastično zaključuje: „Divan život“

Žuća je shvatio sve, na žalost prekasno da bi spasao svoj život i krenuo nekim drugim putem, umesto autoputem.

Ali nije kasno za hiljade mladih ljudi koji i dalje svakog jutra kreću na taj isti put. Rizikujući da poginu, a u poslednje vreme i da budu uhapšeni i deportovani bez milosti.

Nije kasno da nešto promene, da prevare sudbinu – koja zapravo nije i ne mora da bude sudbina! Samo loše izabran posao.

Posao koji istina, svi znamo, donosi najviše novca, a koji nam služi da bi poplaćali sve te advokate, fejk žene, ove i one kredite za stanove i kola, škole…Ali nije jedini posao od koga sve to može da se plati.

Još je Dositej govorio “Knjige, Srbi, a ne zvona i praporce!”

Prevedeno na današnji jezik, ovo bi moglo da glasi:

“Učite škole, deco, i bežite iz jebenih kamiona, glavom bez obzira!”

Raspitajte se malo, negde osim u kafani, u koju svratite svaki drugi vikend da potrošite krvavo zarađen novac, da se napijete sa drugarima i na trenutak zaboravite kakav jadan život živite.

A kad popričate sa nekim van tog začaranog kruga kafana-kamion, čućete da od posla sa završenim fakultetom, za koju godinu, možete da zarađujete isto ili više nego u toj paklenoj konzervi, a da živite kudikamo bolje, bez rizika da će Vaša slika jednog dana da se pojavi na GoFundMe.

Zamislite sada da pored Vas sede svi oni koje ste znali, makar površno, kao što sam ja poznavao Žuću, a koji više nisu s Vama, nema ih da nazdrave, da Vas zagrle, da se makar nasmeju u prolazu...

Mene duša boli dok ovo pišem, a znam da mnoge od Vas boli više od mene.

Možda je ovo trenutak da se zapitate. Da skrenete sa puta koji ne vodi nigde, osim u provaliju, u kojoj novac, kuće, kola, pa čak i ti jebeni pasoši i zelene karte ne vrede ništa. Jer s njima nemate kuda da pođete.

Drugi put postoji. Mislite o tome.

I nađite ga, za ljubav svih onih koji Vas vole, i koje volite.❤️

P.S. I zamoliću Vas još jednom sve da, koliko ko može, pomognete porodici Conić, mnogo će im značiti. Usput hvala divnim ljudima, organizatorims Svetosavskog Bala sinoć održanog u Hali crkve Svetog Đorđa u Indijani, koji su se odazvali na moj poziv i odlučili da doniraju deo zarađenog novca, kao i svim njihovim gostima koji su se pridružili.
LINK ZA POMOĆ JE OVDE!

P.S Molim ovom prilikom i sve naše sveštenike ovde, kao i sve savesne i odgovorne vlasnike kamiondžijskih kompanija, zapravo sve nas starije imigrante koji još imamo bilo kakav uticaj…da iskoristimo/iskoristite svaku priliku da porazgovarate sa ovom našom decom, da im skrenete pažnju, posavetujete…da ih ne bi dalje oplakivali

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva