Pogledah sinoć u bioskopu “Barbiku”, što verovatno nikad ne bih da mi u posetu u Čikago nije stigla ćera sa svojih 14, tako da je bilo neizbežno 🙂 Ali, ne lezi vraže…Bilo je to za mozak uglavnom relaksirajuće, na momente dosadnjikavo, u celini zanimljivo sociološko iskustvo, a bogami i nagoveštaj vremena koje dolazi.

Prvi utisak je taj što u bioskopu skoro da i nije bilo dece, iako je to bilo za očekivati s obzirom na “lutkarsku tematiku”.

Kad su se svetla pogasila i zavrtela traka postalo je jasnije zašto u sali nema onih koji se privatno, u četiri zida, igraju sa Barbikama. Jerbo ovo i nije film za decu, već propagandni projekat u najvećoj meri snimljen za potrebe generacija između 15-25, koje su odrasle fizički, ali ne i mentalno, i uče da žive u svetu odraslih. I sve ostale koje se tako osećaju…

Probaću ukratko da prepričam fabulu a da ne ubijem u pojam one koji planiraju da pogledaju film…

Dakle…Barbika i Ken žive u Barbilendu svoje programirane živote, u kojima je sve fejk i nasmejano, sve dok jednog dana Barbi ne pomisli na smrt (leleee!), od čega fasuje telesni deformitet (poraste joj levo stopalo) i ima noćne more. Da bi rešila problem ona odlazi među ljude, u Stvarni svet (Real World). Za njom krene i Ken (programiran da voli Barbi) ali ga ona u međuvremenu otkači i pošalje kući. Međutim, kada se vrati u Barbilend posle neprijatnog iskustva sa fabrikantima iz “Matella”(proizvođač Barbi lutki), ona zatiče pobunjenog Kena (zapravo Kenove) kojima je dosadilo da slepo jurcaju za Barbikama, pa su odlučili da budu muškarci sa svim svojim potrebama u onom tradicionalnom smislu i preuzeli stvar u svoje ruke. I tako dalje…

Feminizam se kroz istoriju, u svojim pojavnim oblicima, od borkinja za pravo na rad i pravo glasa (sifražetkinje), preko onih koje su tražile seksualne, kulturne i druge emancipacije 1960-tih, pa sve doskora, ticao uglavnom inteligentnih, obrazovanih, hrabrih, fizički više prosečnih žena nego salonskih lepotica.

Feminizam koji pokušava filmski da nametne “Barbika” u sebi skoro da i nema aktivizma, filozofije i sociologije, a više je zasnovan na psihologiji nužde i praktičnoj kontroli situacije…

U njemu se žene više ne bore za ravnopravan položaj u svetu muškaraca, već za jedan odvojen svet u kome će muškarci manje-više služiti da zadovolje osnovne ženske potrebe. Sve ostalo žene će nalaziti u interakciji sa Ženskim svetom, zapravo sa samom sobom. Taj vrli novi svet muškarcima pruža utehu u tome što će i oni u njemu “pronaći sebe” i shvatiti kako im žene zapravo i nisu neophodne, kako su brak i porodica prevaziđene kategorije i da životi mogu ići paralelno i lagodno, bez nepotrebnog i neprijatnog trenja.

Kako funkcioniše taj svet i na kojim se principima bazira plastično je prikazano u jednoj sceni gde pobunjene Barbike, u nameri da povrate vlast u Barbilendu (koji je u međuvremenu postao Ken’s World) odlučuju da posvađaju i zavade muškarce tako što će ih napraviti ljubomornim (čitaj: menjati kao čarape). Put do emancipacije vodi kroz promiskuitet, bez emotivnog vezivanja, nalaže “Barbi” ideologija.

Sve u svemu, ako je ovaj film najava jednog novog vremena, sva je prilika da ćemo se (bar ja) sa setom sećati onih starih Barbika, dečjih igrački, oličenja projektovane lepote, prostodušnosti, naive i benevolentnosti. Koje su, nije zgoreg podsetiti se, svojevremeno u istoriju oterale bebe-lutke, koje su devojčicama služile kao neka vrsta pripreme za majčinstvo, roditeljstvo…

Dolazi doba (zapravo, već je došlo) u kome će Barbike, ništa pametnije nego pre, ali svesnije moći koju poseduju zahvaljujući svojim telesnim atributima i reproduktivnim sposobnostima (koje u ovom slučaju ne služe suštinski, već isključivo kao mamac za suprotni pol), poželeti da budu važniji faktor u društvu i urede ga prema svojim novopečenim potrebama.

Koje zapravo i nisu njihove potrebe, već potrebe Onih koji taj svet stvaraju po njihovoj meri, a sve da bi bi iskontrolisali planetarni rast populacije, natalitet sveli na “razumnu” meru i tako lakše projektovali i hendlovali svet kojim vladaju. I u tom smislu njima je “Barbi the Movie” korisniji i efikasniji nego svi projekti Ujedinjenih nacija koji promovišu kontracepciju u zemljama Trećeg sveta.

U takvom svetu te “oslobođene žene”, zahvaljujući društvenim mrežama i medijima postaju roll modeli za sve ostale. Takve žene, koje se ne mogu nazvati Samosvesnima, već su u najboljem slučaju Samodovoljne, pritom manipulativne, izabrane su da postave temelje i ustrojstvo novog sistema.

Sistema koji će najvećem broju žena omogućiti da budu u toku, ne sa znanjem, kulturom i naukom, već sa standardima lepote i obrascima ponašanja. Pa ko nema love za estetsku hirurgiju ima za botox, a ko nema za botox ima beauty aplikaciju na pametnom telefonu.

Što me podseti na jedno novije istraživanje koje kaže da su smart telefoni globalno prisutniji od pijaće vode i hrane, tačnije da ih imaju i koriste i oni koji umiru od gladi i nemaju osnovne sanitarne, higijenske uslove za život.

Tehnologija, kojom se širi nova ideologija, je odavno ušla u sve domove, bilo da su na Petoj aveniji ili u kući od pruća u nekoj afričkoj vukojebini.

Zapitajte se zašto je to tako. Barbika već zna…

Piše: Antonije Kovačević Foto: Barbie the Movie