Pomešana su mi osećanja u vezi onoga što se dešava u Iranu i na Bliskom Istoku…
S jedne strane raduje me pomisao i ideja da će neki mladi ljudi osetiti čari života bez rigidne religijske senke, da će neke persijske žene i devojke dočekati dan u kome će sunce obasjati njihova lepa lica, sada sakrivena pod hidžabima i burkama.
S druge strane, brine me da će, ako Amerika do kraja odradi prljavi posao za cionistički režim i njegovog frontmena, okorelog zločinca uz bok Hitleru, Staljinu, Pol Potu i Ataturku – ukoliko se, dakle, uspostavi neki novi ili vrati onaj stari, šahovski provozorij na čelu sa Pahlavijem Juniorom, ili bilo kojim drugim vazalskim liderom koji račune neće polagati u Teheranu već u Tel Avivu – da će to biti pirova pobeda onoga u čije se ime sve ovo navodno i čini – iranskog/persijskog naroda.
Da će njegova sreća, koja se vidim izlila na trgove nekih gradova, kratko trajati.
Jer nisu američke i izraelske flote i rakete, iako se ubiše da nam to medijski utuve u glave, poletele prema Iranu zbog nuklearnog oružja, za koje je odavno dokazano da ga nema, ni u atomima ni u burićima, a ni zbog iranske sirotinje raje koja se zlopati u srednjovekovnom šerijatu.
Ceo ovaj pokolj, koji po svom obimu preti da preraste u mini Treći svetski rat, započet je zbog bolesne fiks-ideje jedne klike, predvođene jednim patološkim slučajem, u čijem sam kabinetu jednom davno čak i boravio, da dominira jednom delom sveta, a na štetu svih drugih koji žive pod tim tirkiznim bliskoistočnim nebom.
Izrael je novcem svojih lobista u Americi, sa budžetima punim k’o Krezova riznica, vratio Trampa u Belu kuću, da bi im on sada vraćao dugove sa kamatom, gazeći predizborna obećanja na čijim je krilima doleteo u Ovalni kabinet.
Čovek koji se zarekao da Amerika s njim na čelu neće voditi ratove po belom svetu, i da se američke junoše neće majkama vraćati u plastičnim džakovima, zaboravio je svoja „ludom radovanja“ već u prvoj godini mandata. Melanija nije stigla da promeni tri toalete, a Tramp je već stigao da razočara mnoge koji su mu verovali i podržavali ga proteklih godina, između ostalih i moju malenkost.
Birajući između izraelskih para i našeg poverenja izabrao je ovo prvo, što i nije tako neočekivano jer je čovek, jelte, autor knjige pod nazivom “Art of the deal” (“Umetnost dila”).
Ali da se kanemo Trampa koji će svoj ceh platiti već ove godine na izborima, gubljenjem većine u Kongresu, i vratimo ovom iranskom galimatijasu, čije posledice bi mogli da osetimo svi, a ne samo Iranci.
Ukoliko, dakle, danas započeto krvoproliće završi tako što će Izrael u Teheranu instalirati marionetsku vladu, to neće značiti kraj već, naprotiv, početak ere novih sukoba u celom regionu i rat do istrebljenja šiita i sunita. Iz koga će, naravno, profitirati isključivo…pogađate – Izrael!
Ko ne veruje, neka malo zaviri u ono šta se zbiva u Siriji, gde je izrael, nakon svrgavanja Asada, uz američku podršku, na čelo države postavio krezubog vođu Al-Kaide, dakle iste one organizacije koja je sravnila Kule bliznakinje i čijeg su lidera marinci smakli sa lica zemlje, da mu se ni grob ne zna, biće zato da na nekom suđenju, pred nekom porotom, ne bi prozborio malo o svojim vezama sa porodicom Buš i naftnim magnatima.
Koji su kasnije cele dve decenije, a pod izgovorom rušenja islamskih despota, prvo preorali teren bombama, pa kasnije redom postavili pipe na bušotine u Iraku, Libiji, Kuvajtu, juče Venecueli, a sutra, što da ne – u Iranu.
I sada taj krezubi, koga Tramp onomad prska po Beloj kući svojim brendiranim parfemom, proganja i tamani hrišćane i šiite, izazivajući netrpeljivost koja samo čeka idealan položaj Merkura i zvezda pa da eskalira u novi bratoubilački rat.
Što je, jelte, stara politika Izraela koja je eskalirala povratkom Netanjahua na vlast, a koja sve pare daje na kartu netrpeljivosti arapskih plemena koja, zabavljena međusobnim trvenjem, zaboravljaju da imaju prečeg, iskonskog neprijatelja, tj. Njih.
O toj perfidnoj burleski govori i slučaj susednog Iraka, gde su Vašington i Tel Aviv na mesto premijera doveli i instrumentizovali jednog ekstremnog šiita, Muhameda Šiu Al Sudanija, kome je Sadamov (sunitski) režim pogubio oca i tri brata kada je ovaj imao samo 10 godina.
Nije teško pretpostaviti šta od dvojice ovakvih lidera komšijskih zemalja možemo očekivati u skoroj budućnosti. Da zajednički slave Ramazan i dele jagnje – sigurno ne.
Novi svetski poredak u izraelskoj režiji na svojoj koži neće osetiti samo narodi u regionu, već će se to zlo i muka preliti dalje, na prezasićenu Evropu i Ameriku, koje će preplaviti novi talasi izbeglica, nevoljnika koji će svoju traumu morati da iskale negde daleko, gde ih ne razumeju, a često i ne vole. I tako unedogled produžiti lanac nesreće…
A sve to samo zato da bi lider naroda koji je bio najveća žrtva nacističke politike “Krvi i Tla” jedan vek posle Hitlera zaokružio svoj “Lebensraum”, na način koji prevazilazi čak i mračne umove u kojima se rodila ideja holokausta.
“Ko ne pamti, iznova preživljava”, kaže ona izreka.
U slučaju Netanjahua, ona bi mogla da glasi: “Ko loše pamti i iz pamćenja izvlači loše pouke, drugima čini isto ono što su činili njemu, ili njegovim precima.”
Piše: Antonije Kovačević Foto: Nathan Howard for The New York Times
PROČITAJTE JOŠ:
OGLASILA SE SRPSKA AMBASADA: Poznato koliko je državljana Srbije trenutno u Iranu i gde se nalaze!
TRESE SE TEHERAN: Amerika uz pomoć Izraela započela bombardovanje Irana, Tramp se oglasio