KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Čime je Vučić ucenjen da dovede Zelenskog u Beograd i šta sada sledi…

Dolazak predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog u Beograd i potonji cirkus sa njegovim dočekom i svečanim počastima, koji je okončan skandaloznom konferencijom za štampu, jasan je znak da se izbori bliže i da je Evropska unija, ta najmizernija organizacija ikada etablirana na starom kontinentu, imala čime da uceni Vučića pa da ovaj, protiv svoje volje i na veliku štetu, ugosti ukrajinskog diktatora, nacistu po vokaciji.

Koliko je Vučiću to teško palo najbolje se videlo upravo na pomenutoj konferenciji za štampu, po mučnini i grču na njegovom licu u trenucima kada su kamere snimale njegovog gosta, a on se svim silama trudio da namesti izraz lica kao da je sve OK.

Iako očigledno nije bilo OK. Iako je žarko želeo da je u tim trenucima negde drugde, negde daleko.

O tome šta sve zapadne službe, uključujući tu i onu najmoćniju, američku, imaju zavedeno i pohranjeno u dosijeu predsednika Srbije, a zbog čega je on, iako se dugo opirao, na kraju pristao da u praskozorje izbora koji odlučuju o njegovoj i sudbini njegove kamarile, gurne ne prst, nego ruku do lakata u oko Putinu, a time i dobrom delu svog biračkog tela, možemo samo da maštamo.

I zato je u predstojećim danima, a naročito kada krene predizborna kampanja, za očekivati da svoj dosije, o Vučiću naravno, otvori i Kremlj, te da na površinu isplivaju razne nepodopštine, kako njegove, tako i njegovih najbližih saradnika, kao i kriminalne kamarile kojom se okružio.

A nije isključeno i da padne neka glava…

S tim u vezi i skandalozni momenat sa konferencije za štampu, kada je Michael Martens, dopisnik Frankfurter Allgemeine Zeitunga (FAZ), koji je specijalno za ovu priliku doleteo iz Beča, gde mu je inače radno mesto, Zelenskom postavio sledeće pitanje:

Šta možemo da učinimo da Vam pomognemo da ubijete što više Rusa, ruskih vojnika?

Martens, dakako, nije idiot i nije uzalud došao čak iz Austrije da bi postavio ovo sumanuto pitanje van svih novinarskih i ljudskih standarda.

Martens je, naime, spoljni saradnik BND, nemačke obaveštajne službe, koji je Vučiću dodeljen u paketu sa famoznim Jergom Heskensom, savetnikom koji se nalazi na platnom spisku nemačke vlade, a za koga smo saznali tek nedavno, više od decenije nakon što je počeo da obavlja tu funkciju.

Ovaj novinar, koji osim sopstvenog, ima i šifrovano ime, a kome je Srbija odavno postala polje delovanja, još iz vremena kada je radio kao dopisnik FAZ-a iz Beograda, i ranije je po komandi obavljao „specijalne zadatke“ vezane za Srbiju.

Tako je svojevremeno, za mandata Borisa Tadića, opet iz Istanbula, gde je u međuvremenu dobio prekomandu, uradio naručeni intervju sa tadašnjim predsednikom Srbije.

U njemu se Tadić ciljano obrušio na beogradski dnevni list Alo, koji je u to vreme bio izuzetno kritičan prema njemu, optužujući isti (list) da podržava Ratka Mladića (?) i da vodi borbu protiv „evropskih vrednosti“, jadajući se usput kako izdavači Alo-a, evropske kompanije Ringier i Axel Springer, sve to dozvoljavaju.

U sklopu iste akcije, tadašnji ambasador Nemačke u Srbiji Volfram Mas poslao je pismo pomenutim izdavačima, skrećući im pažnju da ne bi trebalo da tolerišu takvu uređivačku politiku. Ovde valja dodati i Fun Fact da su u pisanju i sricanju ovog pisma asistirali Nebojša Krstić, tadašnji Tadićev savetnik, te Marko Čadež, ondašnji zaposlenik nemačke ambasade, obojica danas u prvom ešalonu Vučićevih jurišnika.

Par dana kasnije u Beograd su sletele delegacije Ringiera i Axel Springera, nepoćudni urednik Alo-a je po kratkom postupku smenjen, a nemački i austrijski izdavači su posle toga produžili na večeru sa Borisom Tadićem i najbližim saradnicima.

Pitate se otkud sve ovo znam?

Pa, slučajno je moja malenkost bila taj smenjeni urednik.

Toliko o vezama nemačkog novinara/špijuna sa Srbijom i srpskim režimima, nekad i sad, a sada da se vratimo na ono što je važno i egzistencijalno…

A tiče se, naravno, studenata, kojima bi dolazak Zelenskog u Beograd konačno trebao da otvori oči i definitivno im stavi do znanja da ne računaju na podršku EU, koja će, sada je to već i vrapcima jasno, na sve načine pokušati da sačuva svog piona Vučića na vlasti.

Biciklanje do Brisela je, dakle, bilo uzaludno, jer srpski diktator u ovom trenutku ima više da ponudi evropskim birokratama i mešetarima. Kraj priče.

Evropskoj uniji ne treba demokratija i sloboda, njoj trebaju poslušni diktatori koji će ispunjavati njene direktive. Tačka.

Što ne znači da srpska mladost i pamet sada treba da potrči u zagrljaj drugom hazjajinu, onome što stoluje u Moskvi, jer ni njegova večera nije besplatna, niti je zagrljaj bratski i brižan.

Naprotiv, hladan je k’o sibirska zima i proračunat kao zmija.

Umesto traženja saveznika među moćnicima na Istoku i Zapadu, studenti bi, ukoliko žele da slome tiranina i od Srbije naprave zemlju vrednu življenja, morali da se apsolutno okrenu i koncentrišu na sopstveni narod, uključujući i one nesrećnike diskutabilne inteligencije koji se prodaju za sendvič, jer u njihovim glasovima leži spas.

A ujedno i masa i sila, ukoliko glasovi ne budu dovoljni da diktator odstupi sa prestola, što, poznajući ga, uopšte ne bih isključio.