Izbori u Srbiji su bili i prošli ima tome deset dana, ali drama ne jenjava. Opozicija demonstrira zbog izborne krađe koju vrlo jalovo dokazuje, iako se čak odavde iz Čikaga vidi da tu nisu čista posla. Policija po starom dobrom običaju radi „svoj posao“ hapseći najbolje studente, na vreme im stavljajući do znanja da kad diplomiraju nemaju šta da traže u Srbiji. Vučić ko Vučić, drži tirade po medijima koje je pre toga kupio ili korumpirao.

Ne ulazeći u to kako će se na kraju sve završiti, pre svega beogradska saga, da li će biti ili neće novog glasanja, koga će podržati Nestorović i sl. – moram da primetim da su protekli izbori već naneli jednu veliku, nepopravljivu, suštinsku štetu, za koju su krivi i jedni i drugi, i vlast i opozicija.

Govorim o narušenim odnosima između jednog te istog naroda koji živi sa dve strane Drine, a koga su ovi izbori podelili i posvađali više nego ijedni prethodni. Nikada se, naime, o Srbima iz Republike Srpske (Bosne i Hercegovine) nije u Beogradu govorilo toliko pežorativno, uvredljivo i sa mržnjom, kao što je nakon tih famoznih autobusa punih plaćenih birača koje su naprednjaci organizovali ne bi li sačuvali vlast u Beogradu.

A za to blaćenje i narušene odnose su podjednako krivi Vučić i ekipa, koliko i opozicionari.

Ovi prvi zato što su ih mučki i nezakonito iskoristili da fingiraju biračku volju u Beogradu i Vojvodini, što su ih ponizili onim sabirnim centrom u Areni, u kome su ih kao stoku u toru čuvali dokazani gradski kriminalci, da bi ih kasnije ko svinjske polutke vozikali po Beogradu, kojim su neki od njih prvi put prošetali. Da bi na kraju glasali u opštinama i delovima grada čija imena nisu znali da izgovore, a neki od njih nisu uspeli čak ni to, već su do mraka izgubljeni tumarali ulicama grada, verovatno proklinjući dan kad su pristali da učestvuju u biračkom ciklusu, pardon – cirkusu.

Ovi drugi, opozicionari dakle, snose odgovornost zato što su dozvolili da se među njihovim glasačima širi netrpeljivost, da se tim nesrećnicima po njima bliskim medijima i na društvenim mrežama crta meta na čelu, da se na njih obruši svaka šuša iz kruga dvojke i da se na njih izliju sve nataložene frustracije i fekalije, kao da su oni ti koji već 11 godina odlučuju o tome ko će vladati Srbijom. Umesto da stanu u odbranu tih ljudi, koji u Beograd sigurno nisu došli zato što su loši i zli, već zato što ih je muka naterala, oni su pustili da zbog tih nekoliko desetina hiljada mučenika padne ljaga na ceo jedan narod. Bratski narod, koji živi u susednoj državi.

Čak i ako je tog famoznog 17.decembra u Beogradu glasalo 40,000 Srba iz RS, što je brojka teško proverljiva, to je samo negde oko 4% ukupnog broja Srba koji tamo žive, a zbog kojih se srpskom prestonicom, koja je i njihova prestonica, ako ne po biračkom pravu, onda po nacionalnoj pripadnosti, danima raspredalo o „bosančerosima“, „brđanima“ i „seljoberima“, psovalo im se sve po spisku i proklinjala familija do petog kolena.

Bilo bi, s tim u vezi, dobro da se i jedni i drugi, i naprednjaci i opozicionari, podsete da je srpski narod iz RS i cele Bosne, isti ti seljoberi koji jedu bajate sendviče i ne znaju gde se nalazi Zvezdara, podneli veliku, najveću žrtvu u građanskim ratovima 1990-tih, da su tri godine stradali u ime srpstva i za račun Srbije, zapravo zarad interesa tadašnje političke elita sa Dedinja, koja je zakuvala rat sa istomišljenicima iz Zagreba i Sarajeva, pa onda druge gurnula da ginu u njemu.

Treba da stave prst na čelo i prisete se da su tu našu braću i sestre u smrt i bedu, iz koje se od tada nisu izvukli i zbog koje danas za život moraju da se bore potucajući se po beogradskim bulevarima tražeći glasačka mesta, oterali ljudi koji su pre 30 godina sedeli u istim ovim skupštinskim klupama, ministarskim foteljama i kabinetima u vladi, za koje se Oni sada bore. I u kojima neki od Njih još uvek sede.

Kad kažem Oni i Njih, mislim i na jedne i na druge. I na Vučića i na one koji bi da zauzmu njegovo mesto.

Neće Srbija biti srećna dok o njenoj sudbini bude odlučivala sirotinja iz RS, kao što neće biti normalnija dokle god se krivica za promašaje i devastiranu državu koja ne zna ni svoje granice bude tražila u nekom drugom, živeo on preko Drine, u Briselu ili Vašingtonu, svejedno.

Piše: Antonije Kovačevič Foto: AI