Preksinoć sam sa mojim (sinom) Đukom izašao do grada da pogledam šou/predstavu u sali istorijskog The Chicago Theatre, čija foografija i neonski natpis ferceraju sa svake druge razglednice „vetrovitog grada“, poznatog i kao „najveći srpski grad poosle Beograda“.
Svaka predstava Cirque De Soleil je događaj za pamćenje, ali ova je bila specifična po tome što se suštinski radi o priči za decu ali ispričanoj tj. produciranoj kao brodvejski šou za odrasle, koji su i zauzeli otprilike 95% stolica u sali.
To, međutim, nije ništo čudno ni neobično. Naprotiv. Velika većina prazničnih događaja u Čikagu i Americi jeste namenjena i služi da zabavi “matorce”, uglavnom na način da ih vrati na mozgovni i emotivni nivo 7-godišnje dece.
Da ih natera da požele i kupe svaku šljašteću glupost i šarenu lažu koja im se ukaže pred očima. Tu i tamo pretekne nešto i za decu…
Kad nemate love, a država kaže: Troši!
Američka praznična industrija zabave precizno gađa one koji imaju najviše love na računu i kartici i kao Red Bull daje krila potrošačkoj kulturi, koja ne jenjava čak i kad kriza krene da nagriza, kao što je slučaj u poslednjih godinu dana.
Nezaposlenih je sve više, kamate na kredite su otišle u nebo, ali ko još za to mari…
Rešenje za izlazak iz krize, bar u Americi, nikada nije bila štednja i stezanje kaiša, već uvek potrošnja i rasipništvo, koje po pravilu prati besomučno štampanje novca.
Do jednom…
A kad smo već kod industrije praznične zabave ovde u Americi imate utisak (koji nimalo ne vara) da je ona od vajkada u dosluhu sa družinom iz Vašingtona, jer su državni i paradržavni praznici savršeno raspoređeni tokom godine, otprilike na svakih mesec dana, taman koliko treba da se isprazne magacini puni robe koji prate i simbolišu svaki od tih HOLIDAY-a.
Pa tako, kad krenete od leta ka zimi prvo stiže patriotski 4.Juli, kad se prodaju zastave i vatrometi, pa preko radničkog Labor Day-a, kad najbolje idu roštilji i hrana, zaređaju se Columbusi, Halloweeni, Thanksgivinzi, Božići, Nove Godine, Martini Lutheri, Superbowlovi, St. Patricksi, Memorialsi, Veteransi, Mothersi i Fathersi, ovi i oni.
I svaki od tih praznika ide uz potrošačku korpu u koju se natrpa gomila prigodnih i podjednako beskorisnih gluposti koje ti suštinski ne trebaju, a bez kojih je nemoguće zamisliti ovu ili onu proslavu.
Hoće li i kada propasti Amerika?
Krčag ide na vodu dok se ne razbije, a ovaj američki se zadnji put salomio pre skoro sto godina, 1929, kada je Ruzveltu trebalo tri godine da pobedi veliku depresiju i spasi zemlju kombinacijom javnih radova i finansijskih reformi, koje će ostati upamćene kao “New Deal”.
Od tada do danas mnogi su toliko puta predvideli “propast Amerike” i…omanuli. Jedini logičan zaključak koji se može izvući jeste da su ona sedmorica, tzv. “Founding fathers”, na čelu sa Vašingtonom, Frenklinom i Džefersonom, dobro odradila posao i ustrojila zemlju tako da prevaziđe sve sistemske bolesti i slabosti stare dobre Evrope, iz koje su jednom davno došli.
Sistem koga američka deca uče u osnovnoj školi zove se Checks and Balances, a podrazumeva kontrolu unutrašnje moći, što je u kombinaciji sa nekontrolisanim izvozom moći u druge zemlje i kontinente, usput debelo pokriveno osiguranjem u oba smera (u slučaju pobede i u slučaju poraza), omogućilo Americi prosperitet u kome se domaći problemi i dubioze uspešno pokrivaju privilegijama koje nosi status svetskog imperatora.
Dokle god je tako, bezbrižno će se bacati novci na praznične gluposti a odrasli će pred Božiće i Nove stavljati mozgove na ler i hrliti na dečje predstave, dok pahulje padaju i blješte neonske reklame.
God bless America!
P.S. Jedan detalj sa gorepomenute predstave koji rečito govori o tome koliko je prosečan Amerikanac poslušan građanin koji poštuje “Law&Order”…Na početku, spiker je zamolio publiku da ne fotka i ne snima predstavu…I stvarno, od prve do odjavne scene u krcatoj sali niste mogli videti nijedan upaljeni telefon, čemu moj Đuka, koji je u Americi tek nekih 4 meseca, čudom nije mogao da se načudi
Piše: Antonije Kovačević Foto: EMC 2