A njegova realnost je kabina, volan, krevet, telefon, Viber. Njena realnost je mnogo složenija. Njena realnost je poluprazan krevet za dvoje. Jedan tanjir na stolu za četvoro. Razgovor uz šetnju, ali preko telefona. Povratak u prazan stan. Laku noć, ali preko poruke...
Kod frizera (a ujedno i na trač partiji), sastale su se dve devojke.
Mlade, rođene u dalekoj zemlji koja više ne postoji, a sad žive hiljadama milja daleko odatle. Sastale su se u zemlji u kojoj se vidi da odudaraju od lokalnih devojaka, pre svega po njihovoj lepoti i doteranosti.
Pričaju o običnim i svakodnevnim stvarima, ali kada bi se taj razgovor premestio u njihovu rodnu varoš, bio bi nadasve neobičan.
-Do kad si solo, kad ti se vraća dragi?
-Ma nemam pojma, trebalo je danas, ali ostao na utovaru pola dana, pa mu “iscureli” sati, a od Dalasa ima baš dosta da vozi, ne znam koliko ali znam da od kad su uveli ove elektronske log bukove više ne može da se vrati tako brzo iz Dalasa, mora da pravi pauze, da poludiš.
-Baš bez veze, bar da je za neke pare svo to cimanje, ali čujem od ovog mog da je Dalas baš loš za ture, plaćaju loše gde god da kreneš, mora da je poludeo.
-Ma jeste, nije ni hteo da se vraća, ali nešto ga zeza kamion, pa mora do majstora. On se nada da nije nešto veliko, a meni je samo drago što dolazi, pa neka košta šta košta.
-Eeeee, bolje da smo se obučile za mehaničare nego sa ovim papirima da se bakćemo ceo dan, kad čujem koliko plaća majstora, prosto ne mogu da poverujem. Nedavno mu majstor menjao neki deo što je baš jeftin, ali imao posla ceo dan, klepio ga skoro hiljadu dolara. Baš se ubijaju od para.
–Ma ko zna, i za kamiondžije svi misle da se ubijaju od para, ali samo mi znamo koliko to košta. Taman misliš krenulo te, i nešto iskrsne, poslednje valjda bilo kad je menjao gume, i to je valjda nešto skupo, jer ima dosta točkova…
-Ne znam za gume, sećam se da je skup bio neki kompresor i da je frka kad ode turbo, ali ne pitaj šta je to, nemam pojma…
Ovakve razgovore, siguran sam, nisu mogle ni da zamisle mnoge devojke koje danas barataju terminima kao što su market, jarda, šapa, trejler, bobtejl, over weight…
U ovom slučaju prikladnije je reći da svakog srećnog kamiondžiju čeka nesrećna devojka. On je srećan jer ima ko da ga isprati i sačeka, ona je nesrećna kad ga isprati i dok ga ne sačeka. I valjda jedino kada su istovremeno srećni je to između čekanja i ispraćanja. A to je nekada dan, nekada dva, nekada pet, nekada deset. Nikada dovoljno.
A među njima, svakakvih profila i karaktera. Skromne, nafurane, prodavačice, bankarke, kuvarice ili domaćice. Svima je zajednički taj jedan koji uglavnom nikada nije tu. Vozač. I nećemo koristiti onaj kliše koji objašnjava ko stoji iza uspešnog muškarca…
U ovom slučaju prikladnije je reći da svakog srećnog kamiondžiju čeka nesrećna devojka. On je srećan jer ima ko da ga isprati i sačeka, ona je nesrećna kad ga isprati i dok ga ne sačeka. I valjda jedino kada su istovremeno srećni je to između čekanja i ispraćanja. A to je nekada dan, nekada dva, nekada pet, nekada deset. Nikada dovoljno.
Pa čak ni tih deset, jer tad se valjda taman navikneš, i onda sledi povratak u realnost. A njegova realnost je kabina, volan, krevet, telefon, Viber. Njena realnost je mnogo složenija. Njena realnost je poluprazan krevet za dvoje. Jedan tanjir na stolu za četvoro. Razgovor uz šetnju, ali preko telefona. Povratak u prazan stan. Laku noć, ali preko poruke. Dobro jutro, takođe…
A to su samo one redovne, obične stvari. Vanredne su nešto posebno. Sitne i krupne popravke po kući i na kolima, unošenje i premeštanje teških stvari, traume kad neko pozvoni u 3 ujutru, pa onda svađa sa tim istim…
Mogli bi ovako do sutra, shvatili ste suštinu. A suština je da ovaj posao, posao kamiondžije, vrlo često rade dve osobe koje najveći deo vremena provode razdvojeni hiljadama milja. I dok on završava svoje utovare, istovare, prolazi kroz saobraćajne gužve, vozi hiljade milja…u isto vreme, ona brine, razmišlja, samuje, čeka, sprema omiljena jela, zamrzava, odmrzava, razmišlja kako će u 48 sati da spakuje i odmor nakon napornog puta, i vreme samo za njih dvoje, i vreme za prijatelje, i nabavke i obaveze koje moraju zajedno da odrade.
I zato, ako niste do sada razmišljali o tome, treba da znate… Ako ste dispečer, broker, policajac, viljuškarista, šalteruša… Kada završite smenu, idete kući i najverovatnije vas tamo neko čeka. I ne treba uopšte da se setite onih koje ste sreli tog dana, a koje neko drugi čeka danima ili nedeljama… Samo nemojte vi da budete ti koji produžavaju to čekanje. Minimum dvoje ljudi će vas psovati, a možda budete i tema u sledećoj trač partiji kod frizera.
Piše: Darko NikolSon Foto: Arhiva
