Proteklog vikenda je na imanju crkve Svetog Vaskrsenja u Čikagu održan festival “Taste of Serbia”, jedan od mnogih u nizu. Ova tradicionalna manifestacija, koju organizuje najdugovečnija parohija SPC u “vetrovitom gradu” ove godine je nadmašila sva očekivanja po broju gostiju, uz već nadaleko poznato gostoprimstvo.
Već u subotu u ranim jutarnjim časovima počelo je okupljanje parohijana koji su bili zaduženi za organizaciju. I dok su jedni vadili vruće pite i gibanice iz rerne, drugi su hladili piće, a treći spremali roštiljsko meso i specijalitet festivala – giros!
Svi oni koji su tokom dva dana svratili na “Taste of Serbia” mogli su da uživaju u delikatesima domaće kuhinje, živoj muzici i atmosferi. Među zvanicama, ali i slučajnim gostima, bilo je i dosta srpskih prijatelja i komšija Amerikanaca svih vera i nacionalnosti, koji su došli da se uvere u široku srpsku dušu koja i slučajnog prolaznika dočekuje kao najmilijeg gosta.
Jedan od onih koji je uživao u gostoprimstvu domaćina bio je i generalni konzul Srbije u Čikagu Damjan Jović sa suprugom Aleksandrom i pomoćnikom Aleksandrom Milićem.
I dok su posetioci na otvorenom uživali u glasu Biljane Đorđević i melodijama Neše Kostela, zainteresovani gosti su mogli da pođu u obilazak crkve, tokom kojeg su od oca Luke Lukića mogli da čuju sve o bogatoj istoriji jedne od najstarijih parohija Srpske pravoslavne crkve u SAD.
Oni koje zanima zaostavština genijalnog srpskog naučnika Nikole Tesle imali su prilike da o njegovom životu i delu saznaju više putem izložbe čiji je autor bila poznata srpska dobrotvorka i humanitarka, klinički psiholog Milena Tatić-Bajić.
Predsednika crkve Svetog Vaskrsenja Dejana Antića zatekli smo dok je srpskom konzulu govorio o istoriji svoje parohije.
-Sve je po planu, ljudi su raspoloženi, a poslužilo nas je i vreme. Sad su se ljudi vratili sa odmora, deca su pošla u školu, tako da je ovo bila prilika svima, i starijima i mlađima, da se ispričaju, razmene iskustva iz zavičaja i sa putovanja. Opraštamo se od leta uz druženje i ambijent koji ne prija samo nama Srbima, već i našim komšijama drugih nacija. Prvobitna ideja i jeste bila da “Taste of Serbia” posluži da ljude drugih kultura, sa drugih meridijana, upoznamo sa onim po čemu smo prepoznatljivi. U tome nam nesebičnu pomoć pružaju naši parohijani koji za ovaj praznik odsustvuju s posla, volontiraju i žrtvuju se, samo da bi sve proteklo kakao treba zbog čega im dugujemo veliku zahvalnost, kaže Antić
Među parohijanima ove crkve ima naših ljudi sa prostora cele bivše Jugoslavije, tako da je festival ujedno i prilika da svako “začini” manifestaciju onim što je doneo iz zavičaja.
-Ta raznolikost je naša najjača snaga i bogatstvo. Živeći tako, družeći se i sarađujući jedni s drugima pod krovom ove crkve naučili smo običaje i tradiciju naših sela i gradova, od Dalmacije do Crne Gore, od Vojvodine, preko Šumadije, pa do Bosne. Kako ko slavi slavu, kakva jela sprema, pa do dijalekta i rečnika, sve te stvari mi učimo jedni od drugih, već godinama. Mi smo veliku Jugoslaviju spakovali u jedno dvorište, ističe naš sagovornik, te dodaje da im na crkvena slavlja dolaze i drugi narodi sa Balkana, Bošnjaci, Hrvati…
-Svi smo ovde došli trbuhom za kruhom, sve nas je ista muka naterala, i nekako smo ovde shvatili da je bolje i lakše da radimo zajedno mi što se lako sporazumemo nego da nam neko drugi određuje pravila. Mi ovde u dijaspori smo, čini mi se, prvi shvatili koliko su te 1990-te bile pogubne po nas. I zato sa našim iskustvom sa tugom sada gledamo našu braću, Ukrajince i Ruse, kako ginu i krvare, a znamo da ništa neće postići. Mi Srbi smo naročito skupo platili slobodu na kojoj smo uvek insistirali, bilo bi dobro da bar u budućnosti izvučemo pouke iz tog iskustva, ističe naš sagovornik, inače jedan od srpskih heroja sa Košara, o kome ćete uskoro imati prilike više da čitate na Serbian Timesu.
Sledeći tradiciju nekih drugih zajednica i festivala na teritoriji grada Čikaga, on najavljuje da će sledeće godine “Taste of Serbia” izaći iz crkvenog dvorišta na ulicu, ne bi li se na taj način još više približili svojim komšijama i sugrađanima.
-Tako nešto imaju Grci i još neki narodi, a mi možemo da ponudimo ništa manje od njih, u svakom pogledu. Imamo mnogo uglednih Srba u našoj parohiji, lekara, inžinjera, profesora, i svakako imamo čime da se pohvalimo posle više od 100 godina koliko je srpska emigracija prisutna na ovim prostorima. Imamo dužnost prema našim precima i prethodnicima, koji su radili za samo 5 dolara na dan, a uspeli su da sagrade i da nam ostave sve ove crkve, manastire i imanja…Ali i prema našim potomcima. Jer ako mi ovo ne očuvamo, oni neće imati gde da dođu da upale sveću ili da krste dete. Ima tu još jedna stvar…naša deca su zarobljena kraj kompjutera i telefona, tako da crkva ostaje jedino mesto gde mogu da govore srpski jezik sa svojim vršnjacima. I jedino mesto gde mogu da čuju nešto o našoj istoriji, da nauče naše običaje, a kroz folklor i narodne igre. A uskoro ćemo za naše dečake organizovati i školu borilačkih veština, a za devojčice časove klavira, najavljuje na kraju naš domaćin, Dejan Antić.
Tekst/Foto: Antonije Kovačević
