Connect with us

Balkan

JOVANIN ŽIVOT OPET IMA SMISLA: Devojčicu (11) koja je ostala bez porodice, usvojili dobri ljudi!

Published

on

Posle bratovljeve, bakine, stričeve, majčine i očeve smrti, Jovanu Vranješ (11) devojčicu iz Kosijerova kod Laktaša, koja je ostala sama, usvojili su Brankica i Slobodan Marić iz Bardače kod Srpca.

U njihovu kuću, Jovana je unela svetlost, ljubav, omogućila potpuni smisao porodičnog života, oplemenila njihovu malu zajednicu.

Sada je svaki dan ispunjen srećom, veseljem, grajom. Svi zajedno se trude da u njihovim mislima mesto zauzmu lepša sadašnjost i srećnija budućnost, a da razmišljanja o bliskoj prošlosti, bar djelimično potisnu od sebe. Za Jovanu je breme nedavne prošlosti, teško, preteško.

Ne instirajući mnogo na tome, ona nam je rekla da su tragedije i smrt, u porodici Vranješ u Kosijerovu, često kucali na vrata, sve dok nisu odnele njene najmilije, i to redom, baš sve. Prvo je u  umro Jovanin trgodišnji brat, potom baka Dosta pa stric Đurađ, kojeg je takođe mnogo volela.

Njena majka Nada umrla je 2014. u 43. godini a crni barjak zavijorio se na istoj, sirotinjskoj kući i u martu 2020. kada je sa ovog sveta, u 54. godini otišao i Jovanin otac Milorad, Slobodanov ratni drug i prijatelj iz najtežih dana. Posle očeve smrti Jovana, rođena 27. avgusta 2010. godine, podsećaju njeni usvojitelji, kratkotrajno utočište pronašla je u Kosijerovu, u najbližem komšiluku.

Centar za socijalni rad iz Laktaša tražio je mogućnost njenog privremenog zbrinjavanja u domu za decu bez roditelja. U tome su ih preduhitrili Marići.

– Moja supruga i ja, sa kojom nemam dece, dogovorili smo se da pomognemo Jovani jer smo se, posle svih tih tragedija, osećali skrhano, slomljeno. Jovanu smo zavoleli još dok su njeni roditelji bili živi. Milorad, moj ratni drug iz 16. krajiške brigade, devojčicu je često  dovodio kod nas, da je pričuvamo, dok je on radio na dnevnicu u selu – veoma emotivno, ispričao je Slobodan koji iz prvog braka ima kćerku i sina, ali oni su odrasli i iz Bardače otišli svojim životnim putevima.

Zbog svega što je Jovanu zadesilo, rekla je Slobodanova supruga Brankica, odlučili smo da je usvojimo, da se borimo za nju, bez obzira na zakonske komplikacije.

– Plakali smo, misleći na nju prvih dana, sve dok nije došla kod nas. Socijalna služba nam je predlagala hraniteljstvo uz naknadu ali mi smo to odbili. Nismo hteli nikakvu naknadu nego da Jovani samostalno pomognemo, da ona, posle velikih porodičnih tragedija i trauma, sa nama uplovi u bolje, u srećnije detinjstvo – rekla je ona.

– Tokom višemesečnih procedura, stekli smo status delimičnog usvojitelja, jer potpuno nije zakonski moguće zbog njenih godina, zbog životne dobi, ali je u svakom smislu smatramo svojom kćerkom a ona nas svojim roditeljima. Od januara ove godine Jovana je, u pravnom smislu, naša a mi smo mala i veoma srećna porodica – rekao je Slobodan Marić.

Na ovaj korak odlučili su se, nekoliko dana nakon što je prošle godine preminuo Jovanin otac Milorad, sa kojim je živela posljednjih šest godina.

– Na ovu krhku devojčicu, posebno majčinom a potom očevom smrću, srušio se sav njen, detinji svet. Videvši to, Brankica i ja bili smo skrhani bolom, dramom Jovanine porodice, i zato smo hteli da joj svim srcem pomognemo, da je prihvatimo u svoju kuću, ohrabrimo, školujemo, usmerimo da pronađe svoj životni put i svoju srećnu zvezdu – ispričao je Slobodan Marić, penzionisani policajac mekog srca, humanista i rodoljub.

On nam je rekao da žive skromno, da Brankica radi u drvnoj industriji u Srpcu ali da imaju dovoljno za sebe i za Jovanu. Njenim dolaskom, napominju, sve se promenilo, postalo bolje i smislenije. Opremili su i sobu za nju, sa mnogo igračaka. Tu provodi mnogo vremena, uči, priprema se za školu.

Na zidu su i fotografije sa roditeljima i usvojiteljima, a pored radnog stola, uvek pri ruci i na pogledu je veliki plišani medo kojeg je kupio njen otac Milorad. U savladavnju lekcija, naročito matematike, istorije i veronauke, pomažu joj Brankica i Slobodan. Jovana pohađa šesti razred Osnovne škole „Dositej Obradović“ u Razboju.

– Svakodnevno je, ujutro oko sedam vozim u školu, a oko pola jedan idem po nju, posle završetka nastave. Dobro se uklopila u novu sredinu, jer je pre dolaska kod nas pohađala Osnovnu školu u Aleksandrovcu. Veoma je vredna, marljiva, redovno uči školske lekcije. Borimo se zajedno da sve bude dobro i da Jovana ima što bolji uspeh – opisuje Slobodan Marić njihovu svakodnevicu i školske obaveze.

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

On kaže da je Jovana veoma vredna, a posle naučenih lekcija, pomaže u domaćinstvu, hrani sa njim stoku, ali se i sa vršnjacima igra u dvorištu i naselju.

– Ona je vesela, trčkara uvijek negde i svima se javlja. Kada je vidimo nasmejanu, i mi se osećamo dobro. Tada nam je najlepše jer postajemo svesni da činimo dobro delo – kažu Brankica i Slobodan dok ih Jovana, priljubljena uz oboje, pažljivo sluša i odobrava.

Kada sam živela kod komšinice, otvara nam Jovana vrata svog tužnog detinjstva i retkih, lepih trenutaka, oni su došli po mene.

– Bila sam veoma srećna zbog toga. Sećam se da sam ih nestrpljivo čekala. Želela sam da idem sa njima i da kod njih živim. Oni su moji drugi roditelji koje mnogo volim. I taj dolazak u Bardaču, za mene je bio lep, prvi put dobila sam svoju sobu, nekako mi je sve krenulo iz početka, kao da detinjstvo počinjem iznova, eto, tako se osećam – iskreno, detinje toplo a istovremeno mudro i pametno, kako da je mnogo starija, zaključuje Jovan Vranješ, okružena pažnjom, ljubavlju i toplinom. Brankicu oslovaljava mamom a Slobodana tatom.

Izvor: Srpska Info Foto: RAS Srbija

Advertisement