Još jedna Srpkinja zablistala je na Svetskom prvenstvu u paratekvandou u meksičkom gradu Verakruzu! Posle Marije Mičev(27), koja je osvojila treće mesto, novu bronzanu medalju za Srbiju na pobedničkom postočlju ponela je Jelena Rašić (33), i to u apsolutnoj kategoriji (+65 kg).
Novosađanki Jeleni je ovo svetsko prvenstvo drugo po redu, a paratekvandoom se bavi aktivno tek dve godine.
-Prvi nastup sam imala imala na prethodnom svetskom prvenstvu gde su me ubili od batina i od tada treniram 2x dnevno i sve sam podredila ovom sportu. Imam 33 godine, srce me boli što nisam znala ranije da postoji paratekvando jer je ovo nešto u čemu sam se pronašla i prvi put u životu radim ono što istinski volim, kaže Jelena Rašić za Serbian Times.
Kako ističe, cilj joj je od prvog dana da se kvalifikuje za Paraolimpijske igre u Pariz i da tamo osvoji zlatnu medalju…
-Svaka medalja i svako takmičenje je priprema za Pariz. Borimo se i vežbamo neumorno. Fali mi iskustva. Da to mogu da dobijem treninzima, trenirala bih i više, ali prosto je za neke stvari potrebno vreme da sve dođe na svoje. Na kraju, najvažnije je da sam zdrava, jer u našem sportu ima jako puno povreda, samo na ovom svetskom prvenstvu, da ja znam, slomljeno je jedno koleno, jedna ruka, otvoreni prelom prstiju… Na jednom od prethodnih takmičenja sam ja bila ta koja je, naravno nenamerno, povredila takmičarku iz Turske, kaže Jelena, koja je rođena bez leve podlaktice.
U privatnom životu, naša šampionka je završila Ekonomski fakultet i zaposlena je u Elektroprivredi Srbije, a za sportske uspehe, kako kaže, zaslužni su svi u njenom okruženju…
U MEKSIKU JE IMALA I NAVIJAČE: Mali Meksikanac je tokom čitavog turnira navijao za Jelenu
-Imam podršku trenera iz mog kluba “Tigra”, porodice, ponajviše brata koji se bavi sportom od rođenja. Iako je mlađi, on mi daje savete i kod njega dođem da se isplačem posle treninga ili takmičenja kad mi nešto ne ide, pa onda shvatim da se to svima dešava. Sport je sport, ali para-sport je ipak za osobe sa invaliditetom. Životni vek sportista je dugovečniji i nije neuobičajeno da neko krene da se bavi i u kasnijim godinama, poput mene. Moja kategorija je +65 kg, a sparing partner mi je moj pas Miliša, koji je rase “čivava”, tako da se baš obradovao sombreru koje sam mu donela iz njegove postojbine, Meksika, sa Svetskog prvenstva(smeh).
SPARING PARTNER: Miliša sa medaljom i sombrerom
Jelena trenira i sa decom u klubu, a ponekad pomaže svom treneru u radu sa najmlađima…
-To mnogo volim da radim i nadam se da da ću postati trener kad budem prestala da se takmičim. Najlepši osećaj je bio kada su nam se, nakon osvojenih medalja, javili roditelji dve devojčice, koje imaju sličnu situaciju, i koje će sada početi da treniraju ovaj sport. Srce mi je puno da roditelji i te devojčice vide da ne postoje granice, i da imaju izbor. Ja ga nisam imala za mnoge stvari i drago mi je da nekome pokažem da može. Čak i da paratekvondo ne bude sport koji će na kraju odabrati, drago mi je da shvate da se može živeti lepo, da je najveći invaliditet u glavi i da se ljudi dele samo na dobre i loše, zaključuje Jelena Rašić, osvajačica bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u paratekvandou.
IZ MEKSIKA PONELA LEPE USPOMENE: Jelena Rašić
Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva
