„JOŠ BIH GA NOSILA DA MI JE POŽIVEO“: Olga je šest decenija nosila bolesnog sina na leđima i dobila nadimak majka hrabrosti!

U udaljenom i nepristupačnom selu Mušići kod Kosjerića, jaka kao stena, živi i duboko gazi devetu deceniju života, žena koju Srbija zna kao majku hrabrost. Žena koja je na svom ličnom primeru najbolje pokazala da je najjači čovek na svetu majka.

Za Olgu Bošković (85) čulo je na desetine hiljada ljudi kada je javnost saznala da je ova starica svog bolesnog sina, šezdeset njegovih godina nosila na leđima. Predrag je preminuo pre nekoliko godina, a ova starica se pokojnog sina seća sa osmehom na licu.

-Živim kako moram sad kad su stigle godine, nekada me ruke bole i ispadne mi tanjir. Jedna moja jetrva kaže, pa kako da te ne bole, čudo je da uopšte nakon svega imaš ruke na ramenima. Ali, meni za moje dete ništa nije bilo teško, još bih ga nosila da mi je poživeo – priča za RINU baka Olga.

Iako je od rođenja bio bolestan i dijagnostifikovana mu je cerebralna paraliza, Olga se herojski borila da njen Pedo, kako ga je zvala, ne zaostaje mnogo za svojim vršnjacima i trudila se da mu ulepša svaki dan života koliko je mogla.

-Nisam želela mi bude nepismen, iako škola nije bila baš blizu pune četiri godine ja sam njega na rukama nosila do škole. Bio je baš pametan i bistar. Svi su ga voleli, komšije i rodbina. Vodili su ga često kad je bila sezona kosidbe u planinu, to je obožavao – priseća se Olga.

Ova starica uz blagi osmeh kaže, da se ceo život borila, što se kaže kao na Kosovu. Ostala je mlada udovica sa decom, a jedno dete bilo je bolesno. Domaćinstvo je bilo na njenim plećima, kao i teški radovi u njivi i oko stoke. Ali, Olga je sve stizala.

-Pedo se najviše plašio da ću ja da umrem pre njega, to mu je bio najveći strah i noćna mora. Plašio se ko će ga i kako paziti, u dom nije hteo nikako. Ali, eto Bog ga je poštedeo tog njegovog najvećeg straha. Ja sam sada sve starija i sve nemoćnija, krave smo prodali. Imam ovce i kokoške pa su mi to obaveze preko dana. Živim sa sinom koji ima baš velikih zdravstvenih problema sa nogom i snahom, a najveća radost su mi unuci i praunuci – priča baka.

Predrag je bio izuzetno talentovan i sve što u glavi zamisli mogao je rukama od drveta da napravi. I dalje u domaćinstvu Boškovića stoje njegovi radovi, pa čak i jedan ceo ormar koji je napravio potpuno sam.

-On je bio samouk, gledao je jednog komšiju kako radi i tako učio. Svašta je on za života napravio. Ja bih ga ujutru odnela u radioncu koja je bila iznad kuće, onda odem da obavljam poslove na imanju oko stoke, uveče kad on završi ponesem ga kući. Baš je bio veoma talentovan i pored bolesti koja ga je zadesila mislim da smo uspeli nekako da mu ulepšamo i olakšamo njegov život. Svi su ga baš mnogo voleli i to je ono što mi je bilo najvažnije, da je bio srećan – rekla je Olga.

Skromno živi od male penzije, ali baka Olga se ne žali i kaže da ima sve što joj je potrebno. Mladima majkama je iskreno poručila da se bore za svoju decu i za svoje muževe, da čuvaju porodicu jer je to najvažnije.