Jelena Stević kao devojčica mislila je da nikada neće ostvariti svoj san. Dvadesetak godina kasnije prvi put se vinula u nebo. Taj trenutak pamtiće zauvek.
-To je bio za mene vrhunski osećaj, jer to je ono što ja volim i što ceo život želim i maštam o tome. Tako da je taj osećaj fenomenalan. Stvarno treba doživeti, pogotovo na nebu – kaže Jelena Stević, slušalac za rezervne oficire roda avijacije.
Jelena je završila osnovne studije biologije na Prirodno-matematičkom fakultetu, nakon kojih je upisala i master studije. Međutim, po izlasku konkursa za vojnostručno osposobljavanje rezervnih oficira roda avijacija izabrala je svoje želje. Nakon što je prošla medicinsko-zdravstvenu procenu za pilote, padobransku obuku i selektivno letenje, započela je program vojnostručnog osposobljavanja.
-Kada postoji velika želja onda strah ne postoji. Iskreno, kao mala sam imala veliki strah od visine, ali kako je želja rasla, strah je potisnut. Sve je prevaziđeno ovde – kaže Stević.
Na nebu je najbolje
Da se svi strahovi prebrode pomažu iskusnije kolege. Ivan Sibinović u vojnoj avijaciji radi već 11 godina. Kapetan je prve klase. Tokom svoje karijere upravljao je brojnim letelicama. Ipak, helikopteri su posebna vrsta.
Što bi rekli, nisam ja odabrao helikopter. Helikopter je odabrao mene. Osoba koja leti je relativno blizu zemlje i može da se kreće u svim pravcima. Možemo da osetimo brzinu, da sletimo na vrh visokog brda, da se provučemo kroz klisuru. Može dosta toga lepog da se doživi tokom jednog leta na helikopteru – kaže Ivan Sibinović, kapetan prve klase.
Rad sa mladim ljudima ga posebno inspiriše. Govori da su svi kandidati koji dolaze izuzetno motivisani i da je njihova želja za visinama ne poznaje granice. Otuda pitanje – gde je bolje, na zemlji ili nebu?
Naravno na nebu je uvek najbolje. Svi piloti uvek žele što više da lete, što više da budu u vazduhu – kaže Sibinović.
