Connect with us

Istorija

ISTORIJA I „SEDENJE NA DVE STOLICE”: Ko je od vladara Srbije i Jugoslavije bio za istok, a ko za zapad – i kako su prošli!

Published

on

U poslednja dva veka lideri Srbije i Jugoslavije često su se suočavali sa raznim spoljnopolitičkim glavolomkama – koju su stranu izabrali i da li je to uopšte lako odrediti?

U poslednja dva veka Srbija je prošla dug put, od nezavisnosti i tri Jugoslavije, do krvavih 1990-ih, trudeći se često da „sedi na dve stolice”.

„To je bilo kao u filmovima, kada neko između zgrada razvuče konopac, pa hoda i balansira iznad provalije”, kaže za BBC na srpskom istoričar Aleksandar Marušić.

„Kao što je Nikola Pašić, dugogodišnji premijer Srbije, rekao na pitanje da li treba biti blizak dvoru – ako si mnogo blizu onda izgoriš, a ako se odaljiš onda se smrzneš.”

Srbija i danas pokušava da održi političku ravnotežu.

Rat u Ukrajini bukti gotovo četiri meseca i Rusija je pod sankcijama Zapada, kojima se Srbija, iako kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, nije pridružila, mada je glasala za rezoluciju Ujedinjenih nacija kojom se osuđuje invazija.

Međutim, stolice se sve više klimaju, Zapad od zvaničnog Beograda traži da izabere stranu, a sve podseća na slične spoljnopolitičke glavolomke kroz istoriju.

Moderna kneževina Srbija, na čijem čelu se tada nalazila dinastija Obrenović, formalno je 1878. na Berlinskom kongresu stekla nezavisnost od Osmanskog carstva.

Četiri godine kasnije, Srbija je postala kraljevina i u spoljnoj politici najviše je bila usmerena na susednu Austrougarsku i Rusiju, zbog versko-kulturne bliskosti dva slovenska naroda.

Vladavina dinastije Obrenović prekinuta je 1903. Majskim prevratom, kada je grupa oficira zaverenika, koje je predvodio Dragutin Dimitrijević Apis, ubila kralja Aleksandra i njegovu suprugu Dragu, a na presto je došao Petar Karađorđević.

Kao jedna od zemalja pobednica u Prvom svetskom ratu, Srbija je 1918. bila inicijator stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS).

„Kralj Petar je više bio usmeren ka Rusiji i Francuskoj, ali ni to nije bilo potpuno”, navodi za BBC na srpskom Nebojša Damnjanović, kustos savetnik Istorijskog muzeja Srbije u penziji.

Kraljevina je 1929. dobila novo ime – Jugoslavija, a posle Drugog svetskog rata i novo društveno uređenje, pa je postala Socijalistička Federativna Republika (SFRJ).

Josip Broz Tito, njen doživotni lider, tokom Hladnog rata, kada je svet u strahu od sukoba Amerike i Sovjetskog Saveza konstantno držao prste na obaraču, igrao je zapaženu ulogu u geopolitičkim previranjima i bio je jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih.

„Jugoslavija je tada vodila raznovrsnu, pragmatičnu i u kontekstu Hladnog rata veoma uspešnu spoljnu politiku”, kaže za BBC na srpskom Kenet Morison, profesor savremene istorije Jugoistočne Evrope na Univerzitetu De Monfort u Velikoj Britaniji.

Međutim, ta zemlja se raspala u građanskom ratu devedesetih godina 20. veka i tokom vlasti Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, koji je pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu odgovarao za ratne zločine.

„Današnja pozicija Srbije, sve njene dileme i izazovi, mnogo više imaju veze sa događajima iz devedesetih, nego iz ranije istorije”, navodi za BBC na srpskom Dejan Đokić, profesor moderne i savremene istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu i gostujući profesor istorije jugoistočne Evrope na Humbolt univerzitetu u Berlinu.

Gde je istok, a gde zapad?

Geografski položaj Balkanskog poluostrva, na granici Azije i Evrope, istorijski je predstavljao mesto susreta, saradnje i fuzije različitih kultura, vera i jezika.

„U ovdašnjim debatama često se citira Sveti Sava, koji je navodno rekao da je Srbija istok na zapadu i zapad na istoku”, kaže Đokić.

„Ali to je mit, taj citat je izmišljen u drugoj polovini 20. veka”, dodaje.

Ipak, kako navodi, Srbi „na neki način jesu granični narod, koji je često bio prinuđen da sa nekom velikom silom ima nešto bolje odnose i da od nje traži zaštitu, kao i da sarađuje sa susednim narodima sa kojima je neretko živeo pomešan”.

Da li je onda Srbija kroz istoriju više bila naklonjena Istoku ili Zapadu?

Odgovor na to pitanje nije tako jednostavan, kažu stručnjaci.

Đokić ističe da u srednjem veku „koncept istoka i zapada nije postojao u današnjem smislu”.

„A ako su tadašnji Srbi imali neku predstavu o tome, onda je to bilo da žive zapadno od Konstantinopolja, koji je za njih bio centar civilizacije i sveta.”

Konstantinopolj, današnji Istanbul, bio je prestonica tri carstva – rimskog, vizantijskog i osmanskog, u čije ruke je dospeo 1453. godine.

Potom su oko Balkana vekovima trajale borbe između Osmanskog i Austrougarskog carstva – a njihova granica je dugo bila u Beogradu, na rekama Savi i Dunavu.

U te borbe često su se mešale Rusija i druge evropske sile.

„Šta je onda tu Austrougarska? Centralna, istočna, zapadna Evropa, globalna sila ili od svega po malo”, pita Đokić.

„Zavisi iz kog ugla gledate, jer to nisu puke geografske odrednice, a i istorijski konteksti se menjaju – radi se o simboličkoj geografiji, koja se može detektovati već u 18. veku, kroz razne putopise sa Zapada, pre svega nemačke i britanske.”

Primer toga, koji se nije dogodio tako davno, Đokić često priča studentima.

„Citiram im jednog britanskog novinara koji je negde 1990. ili 1991, pred sam raspad zemlje, putovao kroz Jugoslaviju.

„Prvo je bio u Ljubljani, gde je razgovarao sa raznim poznanicima i prijateljima, odakle je nastavio za Novi Sad.

„Slovenci su mu tada rekli ‘pazite se tamo na jugu, među južnjacima'”.

Kako navodi, britanski novinar se tada iznenadio, jer je Novi Sad po geografskoj širini gotovo u ravni sa Ljubljanom.

„Naravno, u ovom kontekstu se isto gleda simbolički”, ističe Đokić.

Početkom 19. veka potom dolazi do pobune protiv dahija u Beogradskom pašaluku, što vremenom prerasta u sukob protiv osmanskih vlasti.

„Značaj velikih sila uviđaju i Karađorđevi ustanici, koji se (za pomoć) prvo obraćaju Austriji, pa tek onda Rusiji, zatim i Napoleonu, ali ih svi odbijaju”, kaže Đokić.

Đorđe Petrović, zvani Crni Đorđe ili Karađorđe, lider Prvog srpskog ustanka iz 1804, bio je rodonačelnik dinastije Karađorđevića.

Na proleće 1815. dolazi i do Drugog srpskog ustanka, pod vođstvom Miloša Obrenovića, kada se u okviru Otomanskog carstva stvara Kneževina Srbija.

U narednih 100 godina Karađorđevići i Obrenovići smenjivaće se na vlasti u borbi dinastija, a Srbija će u različitim etapama biti bliža Austrougarskoj ili Rusiji.

„Politika velikih sila je uvek bila slična – daju ti nešto na kašičicu, ali strogo vodeći računa o njihovim interesima”, kaže Marušić, direktor Muzeja Rudničko-takovskog kraja.

Marušić je i autor edicije Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope.

„Tako je u politici, sve je promenljivo osim interesa – oni su večni i spram njih se prave savezi, dogovori, koalicije, pa i sukobi”, dodaje on.

Kako su se u tim igrama snalazili vladari Srbije i Jugoslavije?

Kralj Milan Obrenović

Milan Obrenović je tokom 19. veka Srbijom vladao više od tri decenije, a bio je unuk rođenog brata kneza Miloša, vođe Drugog srpskog ustanka.

Prvo je u periodu od 1868. do 1882. bio knez Srbije, a od tada i prvi novovekovni kralj.

U istoriji je uglavnom upamćen kao „veliki austrofil”.

„To jeste tačno, ali nije uvek to bio”, kaže Dejan Đokić.

„A i kada jeste, zbog čega je to bio? Pa, zbog interesa”, dodaje.

Aleksandar Marušić kaže da kralj Milan „iako okrenut Austrougarskoj, nikada nije zatvorio vrata istoku”.

„Postoje pisma iz kasnijih godina 19. veka, čuvaju se u Beogradu, u kojima on sina Aleksandra savetuje da treba piti vode sa barem dva izvora”, navodi on.

Čak je, dodaje, na početku vladavine „više bio okrenut Rusiji”, a razlog odabira jedne ili druge strane nimalo nije jednostavan.

U to vreme, ističe, dolazi ne samo do formiranja srpske države, već i drugih balkanskih zemalja – Rumunije, Grčke i Bugarske.

„I svako pokušava da reši nacionalno pitanje”, navodi Marušić.

„A tu je još nekoliko spoljnopolitička faktora – Osmansko carstvo, bez obzira što se već tada o njemu priča kao o bolesniku na Bosforu, kao i interesi Rusije i Austrougarske.”

Tokom vladavine kralja Milana, Srbija je vodila dva rata protiv Osmanskog carstva – 1876. i 1878.

„Ubrzo je između Rusije i Turske potpisan Sanstefanski mir, kada je formirana velika Bugarska država, na opšte nezadovoljstvo ne samo Srbije, već i drugih balkanskih naroda”, kaže Marušić.

Rusija je tu ideju podržala, što se iz njene perspektive moglo razumeti, smatra Damnjanović.

„Hteli su da preko Bugara priđu Solunu i Carigradu, zbog čega je Milan sasvim prišao Beču, postavši igračka u njihovim rukama”, navodi Damnjanović.

Đokić dodaje i da je Rusija bila „apsolutno zadovoljna tom podelom uticaja”.

„Rusija i Austrija, odnosno Austrougarska, tokom 19. veka su na neki način postigli dogovor da Austrougarska ima uticaj u Bosni i Hercegovini i Srbiji, a Rusija u Bugarskoj”, kaže.

„Austrougarska je onda prvo okupirala, a onda i anektirala Bosnu – Srbiju nije, ali je ona u jednom trenutku zaista postala neka vrsta satelita Austrougarske.

„Sve uz pristanak i dogovor velikih sila… Srbija u tome nije imala velikog uticaja.”

Posle toga, na Berlinskom kongresu 1878, Srbija prvi put posle nekoliko vekova pod Osmanskim carstvom dobija nezavisnost i međunarodno priznanje.

Milan Obrenović iz Srbije odlazi krajem 19. veka, jer nije podržavao brak sina Aleksandra sa Dragom Mašin.

Preminuo je 1901. u Beču, a sahranjen je u manastiru Krušedol na Fruškoj Gori kod Novog Sada, koja je tada bila deo Austrougarske.

„Austrougarski car nije dozvolio da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u Beograd”, kaže Marušić.

Milan Obrenović / Wikimedia Creative Commons

Kralj Aleksandar Obrenović

Aleksandar Obrenović je Srbijom vladao od 1889. do 1903, a na presto je došao kao maloletan.

Međutim, Aleksandar sebe proglašava punoletnim – iako je imao 17 godina – i ukida namesništvo koje je vladalo u njegovo ime.

„On se kolebao, malo prema Austriji, malo prema Rusiji”, navodi Damnjanović.

Marušić to objašnjava slikovito.

„Kao i njegov otac, jednim okom je gledao kao Petrovgradu, a drugim ka Beču”.

Njegov brak sa Dragom Mašin izazvao je veliku buru u tadašnjoj Srbiji.

Pre nego što je postala kraljica, Draga je bila udovica inženjera Svetozara Mašina i dvorska dama kraljice Natalije Obrenović, supruge kralja Milana.

Tom braku mnogi su se protivili, što je donekle uticalo i na spoljnu politiku Srbije.

Damnjanović kaže da se Aleksandar Obrenović „naveliko udvarao Rusiji, nadajući se da će ruski dvor aminovati njegov brak sa Dragom.”

„To mu je donekle i uspelo – ruski car je poslao predstavnika na ceremoniju venčanja”, navodi Damnjanović.

„Ipak, nije potom otvorio vrata dvora i dozvolio prijem Aleksandru i Dragoj u Rusiji, što je veliki udarac na Obrenoviće.”

U noći između 28. i 29. maja 1903, dolazi do Majskog prevrata.

Kralj Srbije i njegova supruga Draga Mašin, ubijeni su u oficirskoj zaveri, na čijem čelu je bio Dragutin Dimitrijević Apis.

„Majski prevrat je u savremenoj istoriografiji osuđen kao strašan, užasan zločin”, kaže Damnjanović.

„Kod nas ljudi često kažu ‘toga je bilo i na drugim stranama’ – da, ali kada? Engleska je to poslednji put videla u 16. i 17. veku.

„A kod nas su na početku 20. veka u centru Beograda, gotovo na Terazijama, zverski ubijeni kralj i kraljica… Kakvi god ono bili, to je strašan zločin.”

Posle smrti Aleksandra Obrenovića, na vlast dolazi dinastija Karađorđević.

Kralj Petar Prvi Karađorđević

Petar Prvi Karađorđević, Karađorđev unuk, za nešto manje od 20 godina vladavine promenio je dve države.

Prvo je od 1903. do 1918. bio kralj Srbije, kada počinje Prvi svetski rat, da bi do smrti 1921. bio na čelu novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Srbija je u to vreme veoma „negovala odnose” sa Francuskom, navodi Damnjanović.

„U Srbiji tog doba je bilo i dosta frankofilskog – Petar je bio francuski đak, delom se obrazovao i živeo u Parizu.

„To je, inače, vreme značajnog uticaja i upliva francuske kulture.”

U to doba, dodaje Đokić, radikali Nikole Pašića dolaze na vlast – Pašić postaje i premijer i ministar inostranih poslova – pa se Srbija više približava Rusiji.

„Ali ni tada čak ne potpuno – uprkos velikim nedostacima, politički sistem u Srbiji se razvija po modelu zapadnoevropskih država, a ne ruske ili austrougarske imperije.”

U braku sa crnogorskom princezom Zorkom imao je petoro dece, a venčani kum, preko posrednika, bio mu je i ruski car.

„Dokaz koliko je dinastija vodila računa o Rusiji, jeste i činjenica je uoči Balkanskih ratova 1911. ćerku Jelenu venčao za jednog od Romanovih”, navodi Damnjanović.

Tu, navodi, može da se napravi paralela koliko se situacija u Srbiji promenila.

„Svega nekoliko decenija ranije, Rusija je odbila zahtev da se mladi knez Milan (Obrenović) oženi nekom ruskom kneginjom, koja čak nije bila iz porodice Romanov.

„Prilično ponižavajuće, zar ne? A sada carska porodica prihvata ćerku Petra Prvog, čiji je deda bio srpski seljak, vođa nacionalne revolucije – Crni Đorđe”.

Vladavinu kralja Petra obeležile su neke od najtežih godina po Srbiju u 20. veku.

Prvo je 1906. ušla u Carinski rat sa Austrougarskom, pa 1912. i 1913. u Balkanske ratove, jedan za konačno oslobođenje od Osmanskog carstva, a drugi za podelu teritorije, pre svega zbog sukoba sa Bugarskom oko Makedonije.

„U vreme Carinskog rata Nemačka naveliko trguje sa Srbijom, a samo nekoliko godina kasnije će biti ratni protivnik”, kaže Damnjanović.

„Čak su se Austrijanci bunili, ali to su privredni i politički interesi.”

Kralj Aleksandar Karađorđević

Kralj Aleksandar Karađorđević je, kao i njegov otac, u kratkom periodu vladao dvema državama – barem ako se gleda po njenim imenima.

Prvo Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca od 1921. do 1929, a onda Kraljevinom Jugoslavijom do 1934, kada je ubijen u Marseju.

„U međuratnom periodu Jugoslavija je deo nove Evrope, nastale posle Pariskog mirovnog sporazuma”, kaže Đokić.

„To je tranzicija istočne i centralne Evrope iz imperija u nezavisne države koje su većinom pokušavale da budu liberalne demokratije.”

Jugoslavija je, dodaje, bila jedna od njih, ali ubrzo postaje diktatura, kao i mnoge države u Evropi tog vremena.

U zemlji su u to vreme rasle međunacionalne napetosti, pre svega između srpskih i hrvatskih političara oko toga kako kraljevinu treba urediti.

Kralj Aleksandar je 1929. zaveo Šestojanuarsku diktaturu, pošto je prethodno radikalski poslanik Puniša Račić u skupštini ubio dvojicu poslanika Hrvatska seljačke stranke, Đuru Basaričeka i Pavla Radića i smrtno ranio Stjepana Radića, predsednika te partije.

„Tokom dvadesetih godina prošlog veka, Francuska je bila glavni saveznik, kada je reč o velikim silama”, kaže Đokić.

„Ona je bila i sponzor Male antante – saveza između Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije.

„A kasnih tridesetih godina Jugoslavija se u spoljnoj politici približava fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj, mada nastavlja da održava odnose i sa Francuskom i Britanijom.”

Odnosa sa Rusijom, gde su 1917. godine, posle revolucije, boljševici došli na vlast, nakon čega je 1922. formiran Sovjetski Savez – nije bilo.

„Za vreme revolucije bili smo protiv svega toga, ali premijer Pašić, u mladosti socijalista, pokušao je da se sporazume i sa boljševicima, iako ih nimalo nije ‘mirisao'”, kaže Damnjanović.

Treba imati u vidu, dodaje on, da je Jelena Karađorđević, sestra kralja Aleksandra, jedva sa decom izbegla iz Rusije, a da su članovi porodice Romanov ubijeni.

„Aleksandar je taj režim smatrao zlikovačkim i primio je belu emigraciju, a Jugoslavija je jedna poslednja od evropskih zemalja koja je uspostavila odnose sa Sovjetskim Savezom”, navodi Damnjanović.

Jugoslavija je Sovjetski Savez priznala tek 1940. godine, kada je Drugi svetski rat već počeo.

„Ako tako gledamo, kroz veći deo postojanja jugoslovenske države, zvanični Beograd ili nije imao diplomatske odnose sa Moskvom, ili su oni, kao posle 1948, u najmanju ruku bili komplikovani”, ističe Đokić.

Josip Broz Tito

Posle Drugog svetskog rata, u kojem je komunistički partizanski pokret oslobodio zemlju, uspostavlja se socijalističko uređenje, a na čelo države dolazi ratni lider Josip Broz Tito.

„Mislim da nikada bilo koja država na tim prostorima, kako god je zvali, Srbija ili Jugoslavija, nije imala tako nezavisnu politiku, ni mogućnosti za to”, kaže Đokić.

Tito je, smatra, bio „harizmatičan i odličan političar, sa dobrim političkim instinktom i ugledom u svetu, zbog čega Jugoslavija jeste bila jedna od vodećih zemalja”.

„Hjubert Batler, irski pisac i esejista, koji je dobro poznavao Jugoslaviju, govorio srpskohrvatski i u međuratnom periodu živeo u Zagrebu i Beogradu, tokom pedesetih je putovao po zemlji”, navodi Đokić.

„U sećanjima je napisao da su mu mnogi Jugosloveni rekli kako je svet podeljen na tri bloka – Zapad, Istok i Jugoslaviju.

„Da je ona nešto posebno, svet za sebe.”

Taj put nije bio lak – ubrzo po završetku Drugog svetskog rata dolazi do raskola sa Sovjetskim Savezom, dojučerašnjim saveznikom.

Te 1948, kako se često može čuti, Tito je rekao Staljinu „ne”, ali sagovornici BBC-ja to nazivaju mitom.

„Tito nije birao stranu, već ga Staljin osudio zbog ‘prekomernog dosega’, posebno u pogledu spoljne politike”, kaže Morison.

„Jugoslavija je tada izbačena iz Informbiroa, čije sedište je do tada bilo u Beogradu”, dodaje Đokić.

Komunistički informacioni biro bio je međunarodni blok socijalističkih zemalja, ili njihovih partija, osnovan kao protivteža Zapadu.

Glavnu reč u Informbirou vodio je SSSR, koji je želeo da sve komunističke partije stavi pod kontrolu.

„Do sukoba je došlo zbog ne zbog ideoloških, već političkih stvari oko toga koliko Tito treba da bude nezavistan”, navodi Đokić.

Jugoslavija, navodi, posle oko godinu dana shvata da je taj razdor konačan, zbog čega pokušava da nađe nove saveznike, ali to nisu mogle da budu komunističke zemlje.

Zbog toga razvija „posebnu vrstu socijalizma i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici – socijalističko samoupravljanje”, a približava se Zapadu.

„Ti odnosi su bili oportuni za Beograd, ali isto tako i za Zapad, kojem je bio važan kontakt sa nekom komunističkom zemljom”, navodi Đokić.

„Jugoslavija za to nije morala da ispuni neke uslove, kao Srbija sada, da postane liberalna demokratija i da se poštuju ljudska prava.

„Ne, čak je bilo u redu što je to komunistička zemlja, ali je bilo važno da nije pod kontrolom Moskve i da se pokaže da taj blok nije tako monolitan.”

U narednim godinama hladnoratovske podele rastu, a Jugoslavija se odlučuje da bude nesvrstana, približavajući se novonastalim postkolonijalnim afričkim i azijskim državama.

Prva konferencija Pokreta nesvrstanih, gde je Jugoslavija – uz Egipat, Ganu, Indoneziju i Indiju – imala vodeću ulogu, održana je 1961. u Beogradu.

„Simbolički je bila važna ideja da se nova vrsta međunarodne saradnje uspostavi upravo u Evropi, jer je to bio kontinent gde su izbila oba svetska rata i sa kog su došle sve kolonijalne i imperijalne sile, ali i da se na ovaj način izbegne rivalstvo afričkih i azijskih zemalja”, smatra Đokić.

Profesor Kenet Morison razvoj jugoslovenskog puta naziva „rezultatom pragmatizma i potrebom da se izgradi održiva pozicija između dva hladnoratovska bloka.”

Kako navodi, Jugoslavija je tada, kao „relativno mala zemlja jugoistočne Evrope, bila daleko iznad njenog ranga kao jedan od de fakto lidera Pokreta nesvrstanih”.

„To joj je dalo i jedinstveno mesto u kontekstu Hladnog rata, ali i ekonomske koristi, jer su jugoslovenske kompanije dobile značajne inženjerske i građevinske ugovore širom Bliskog istoka i Afrike”, kaže Morison.

A kakav je bio odnos Jugoslavije i Sjedinjenih država?

Morison kaže da je SFRJ u Vašingtonu dugo smatrana za „strateški važnog partnera”.

Međutim, kako navodi, sve je počelo da se menja sa dolaskom na vlast Ronalda Regana, koji je u Beloj kući bio tokom celih osamdesetih.

„Njegova strategija je bila da pobedi u Hladnom ratu, a povlačenje finansijske pomoći socijalističkim državama koje nisu bile eksplicitno povezane sa Sovjetskim Savezom bilo je deo tog novog pristupa”, kaže Morison.

Jugoslavija je bila jedna od njih.

„Pomoć i zajmovi koji su davani u prethodnim decenijama su prestali i to je doprinelo domaćoj ekonomskoj krizi, koja je potom stvorila ozbiljnu društvenu i političku krizu unutar jugoslovenske federacije kao preteču raspada zemlje.”

Josip Broz Tito preminuo je 4. maja 1980.

Devedesete i 21. vek

Krajem osamdesetih naglo se menja situacija u Jugoslaviji, ali i širom Evrope.

Najznačajniji događaj tog doba bio je pad Berlinskog zida, najvećeg simbola Hladnog rata.

„Ako gledate 20. i 19. vek, Srbija je više bila na zapadnoj strani, šta god to značilo”, navodi Đokić.

„Teza da je Srbija uvek bila proruska ne stoji, ali ovi odnosi su dugi i postojali su na različitim nivoima – kulturnim i verskim.”

SSSR se raspao, a komunističke zemlje ulaze u proces demokratizacije.

„U Jugoslaviji 1989. nije došlo do tih promena”, kaže kratko Đokić.

Slovenija i Hrvatske prve su 1991. proglasile nezavisnost, kada je rat uveliko buktao, a potom se preneo i na multietničku Bosnu i Hercegovinu.

Okončan je 1995. Dejtonskim sporazumom, ali sukobi ubrzo izbijaju na Kosovu, gde tokom 1998. i 1999. izbija rat, a potom je NATO bombardovao Jugoslaviju.

Na čelu Srbije, a zatim i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), tadašnjom zajednicom Srbije i Crne Gore, vlada Slobodan Milošević.

„Tokom devedesetih Srbija je jasno izabrala politiku izolacije i sukoba sa celim svetom”, kaže Đokić.

„Ne zaboravite da je Rusija takođe bila među zemljama koje su joj uvele sankcije, iako nije učestvovala u bombardovanju 1999. godine”, dodaje.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 30. maja 1992. uveo je sankcije SR Jugoslaviji.

Sankcijama je zabranjen izvoz i tranzit robe, transfer finansijskih sredstava, a SRJ nije mogla da učestvuje ni u međunarodnim sportskim događajima.

„Jugoslavija je tada ostala izvan svih svetskih tokova, što se i danas oseća”, smatra Đokić.

Do demokratskih promena dolazi 5. oktobra 2000, kada je u revoluciji, izazvanom pokušajem izborne krađe, Milošević svrgnut.

Nova vlast uhapsila ga je u aprilu 2001, a 28. juna iste godine isporučila u Hag, po optužnici Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.

Umro je 11. marta 2006. u pritvoru i tri dana kasnije suđenje je formalno završeno, samo nekoliko nedelja pre predviđenog završetka pretresa.

„Srbija se posle pada Miloševića, bez obzira na sve probleme, ipak stavlja na stranu Zapada, istovremeno održavajući bliske odnose sa Rusijom i Kinom.

„U svakom slučaju, devedesete imaju mnogo više uticaja na aktuelnu poziciju nego raniji događaji”, zaključuje Đokić.

Izvor: BBC Foto: Wikimedia Creative Commons

Advertisement