„ISTINU O „ŽUTOJ KUĆI“ MORA DA SAZNA CEO SVET“: Američki reditelj Kampf snima film o trgovini organa Srba sa Kosova! (FOTO)

Autentičnu priču o strahotama iz zloglasne „žute kuće“ u Albaniji, potresnim sudbinama Srba sa Kosova i Metohije, njihovim otmicama i (pre)prodaji organa, počeli su da pripovedaju oni koji su to shvatili i prihvatili kao svoju misiju – američki reditelj Pol Kampf i produkcijska kuća „Bandur film“, koji se već godinama bore da u film pretoče knjigu Veselina Dželetovića „Srpsko srce Johanovo“, roman o neprebolnoj rani, o temi o kojoj se ćuti, dosledno, dugo, predugo.

Nekoliko puta početak rada na filmu „Žetva“ je odlagan, da bi projekat stekao podršku Filmskog centra Srbije i od prošle godine sve je krenulo svojim tokom. Prva klapa pala je u novembru prošle godine na području Divčibara, a od sledećeg meseca ekipa nastavlja sa radom. Filmske scene snimaće se do polovine juna, a kompletna realizacija ovog projekta je planirana do kraja godine. Istovremeno, snimaće se i serija od 12 epizoda čija se radnja nastavlja u odnosu na filmsku i direktno je vezana za „žutu kuću“, baveći se novim događajima. Snimaće se, pored Srbije i u Grčkoj i Italiji.

Reditelj Pol Kampf i producent Dragan Ivanović, navodeći da se „žuta kuća“, već neko vreme, gradi za potrebe ovog filmskog ostvarenja u istočnoj Srbiji. Za mesec i po biće potpuno gotova, i to u istovetnim dimenzijama i sa potpuno istim unutrašnjim rasporedom prostorija kao ona, stvarna čije ime budi najdublju jezu.

Bilo je to dugo putovanje, evo već je šest godina prošlo otkako sam prvi put pročitao knjigu „Srpsko srce Johanovo“, koja je u međuvremenu doživela 14 izdanja – kaže Kampf, koji je roman pretočio u scenario. – Kada sam se tek prihvatio rada na ovom projektu, bio sam naivniji, autsajder, nisam znao mnogo o tome. Verujem da će ova priča odjeknuti širom sveta, jer se na različitim delovima planete, gde god je rat, dešavaju slične, strašne stvari.

Smatrajući da je za ovako tešku, decenijama prećutkivanu i zataškavanu priču, neophodan neutralni, distancirani pogled sa strane, iz daljine, autor i producent su rešili da se film većim delom snima na engleskom jeziku.

Na logično pitanje ljudi sa naših prostora, koji se pitaju zašto Zapad nije reagovao na sve što se dešavalo u „žutoj kući“, Kampf odvraća da je to veoma teško reći:

-Što sam duže istraživao, u većoj meri sam uviđao koliko je informacija i koliko dezinformacija na svim stranama. Verujem da će ovaj film usmeriti pažnju na jednu veliku, važnu priču i otvoriti razgovor o njoj, da bismo mogli da preispitamo događaje s kraja devedesetih.

Dva „padanja“ na konkursima Filmskog centra Srbije, više su ih, govori nam Ivanović, rastužila no što su im umanjila entuzijazam. Znali su da je nemoguće da neko sa ovih prostora ne shvati ili ne primeti značaj i veličinu ove teme koja prvi put sklanja veo sa predugo potiskivane priče o nepojmljivim zločinima.

Sada, kada im je i ta podrška države dala „vetar u leđa“, kane da okupe najbolje stvaraoce u ekipi, i to na svim nivoima, vođeni upravo ogromnom odgovornošću prema ovoj temi.

-Ova priča je možda više zamišljena kao spiritualno, unutrašnje putovanje za glavnog lika, pripadnika nemačke privilegovane klase koji dobija srce srpskog čoveka, srce koje će učiniti da on, koji se do tada nikad nije susreo sa strašnim istinama, oseti ljubav i bol, srce koje ga uči tome šta znači biti čovek – ukazuje reditelj Kampf. – Zbog svega toga ova priča je važna, i postoje mnoge poruke koje ovaj film šalje, ali za mene su najvažnije – nada i vera. Ovo je priča o čudu, a da li će se zahvaljujući njoj promeniti odnos ljudi na Zapadu prema vašoj zemlji, ne znam.

Svako bi posle ovoga, kako navodi producent Ivanović, trebalo da se zapita, zamisli, razmisli o tome može li srce najnormalnije da se kupi kao šešir ili kaput i da se ne očekuju nikakve posledice.

-Sama činjenica da se bavimo temom kidnapovanja ljudi radi trgovine organima daje nam, nažalost, ekskluzivitet -ističe Dragan Ivanović. – Dešavalo se da stojimo na terasi kuće u kojoj je živela neka od žrtava i da pola ekipe plače… To su neverovatno bolne stvari. Priča je smeštena u period nakon NATO bombardovanja SRJ, posle povlačenja naše vojske sa Kosova i Metohije, kada je naš narod na Kosmetu ostao, jednostavno, prepušten sebi. Ako bih ikome posvetio ovaj film, to bi bilo porodicama kidnapovanih.