Slomljenu tugom i starošću, osuđenu na prazninu kuće kojom hoda sama kao duh, Dunju Bojović (86), prošlo leto je oraspoložio očni lekar. Draže joj je bilo što joj je dopustio da plače nego što je posle dve i po godine progledala.
Napaćena starica iz Čičkove kod Sirogojna, sa brda sa kojih se Zlatibor istokom spušta ka Arilju, više nije mogla da suzdrži suze.
Reka najtežih žalosnica je navirala. Pre nje je, nesretnica, isplakala more. Koliko je crnine nosila, previše je i za pet života, za kim – ni najvećem dušmaninu da poželiš.
Neka sila je, staru, usamljenu i skoro pa slepu na jedno oko, još drži na ovom svetu. Da li da se nad njom i u dubokoj starosti iživljava ili da ima ko njenim najmilijima da pali sveće i ljubi spomenike – ko će znati.
Domaćinstvo joj je na vijogoru gde tišinu naruše samo njen lelek, huk vetra i klepetuša ovna. Kako sa glavnog seoskog puta zemljanim skreneš Dunjinoj kući, neobjašnjivo zavlada muk. Nebo najednom potamni. Noge otežaju. Jezik se sveže u čvor. U vazduhu se oseti žalost. Par stotina metara dalje sve shvatiš.
Cepa dušu i sama slika starice ispijenog lica, mekog kao da je od paperja, dok nesigurnim korakom ide štali da položi ovcama. Kamoli kad Dunja progovori. U braku sa Spasojem rodila je ćerku i dva sina, a kukavna, sve troje je sahranila.
ZAVIJENA U CRNO
-Kad se razboleo Milenko, moj najmladi sin, počela sam da gubim vid na oba oka. Kad je umro plakala sam iz sve snage i kad mi se nije plakalo. Htela sam da crknem plačući, da me više nema – pričala je Dunja Bojović (86).
Ćerku Zlatu, dugo nepokretnu, izgubila je pre 20 godina. Imala je 41. Stariji sin, Momčilo, umro je 2017. u pedesetoj. Dve godine pre njega preminula mu je žena Novka. Nedugo za Momčilom otišao joj je i muž Spasoje. Ostala je sama sa Milenkom. I njega je spopala opaka bolest. Na krstači mu kraj imena piše 1960 -2019.
-Duše moje, nijedna nije dočekala šezdesetu. Na leđima smo ih Spasoje i ja nosili u Sirogojno lekaru. Šta sam kome skrivila da mi se ovako vrati? Nekad nam je kuća bila puna ljudi, štala sena, bašča voća, vrt povrća. Sad sam sama, socijalno ugrožena – jadala se usamljenica iz Čičkove.
Plela je 35 godina džempere za preduzeće iz Sirogojna. Spasoje je isekao više cigle nego neka fabrika, gazio po blatu i mučio se da othrani decu. Momčilo i Milenko bili su vrsni majstori. Imali su Bojovići svega i svačega. Danas Dunji Crveni krst donosi pomoć. Geronto-domaćice iz Čajetine joj dolaze nedeljno da joj očiste, spreme, dopreme lekove. Drži tuce ovaca, dva psa, mačku, poneku kokoš. Sa njima se najbolje ispriča. Kaže Dunja da je sve razumeju.
PROČITAJTE VIŠE:
ODBOLUJE SVAKU NOĆ
Od sina Momčila i snaje Novke ima dva unuka. Žive u Beogradu, njoj na ponos uspešni su ljudi. Ne žale svoje vreme da dodu i pomognu joj. Uporno su je zvali da se preseli kod njih, nudili joj sprat kuće, ali odbila je. Ne bi se ona snašla u velikom gradu, ne bi imala slobodu. A nije ni htela da unucima bude na smetnji.
Pomažu joj komšije Rade, Milan, Jovo. Cepaju joj drva, plaste, skidaju sa štale bale sena. Bratić Radoje često navrati iz Arilja da vidi šta joj treba. Ali svi budu i odu. Ona ostaje sama. Prima poljoprivrednu penziju, 15.000-16.000 dinara, plus neku crkavicu na ime kućne nege.
Dunja Bojović odboluje svaku noć.
-Preko dana i nekako. Izađem, spremim, namirim. A kad se smrkne… Čini mi se da bi sve bilo lakše da su noći bile kraće. Bude ih i da oka ne sklopim. Slomi me tuga i plačem. Ponekad sanjam decu. Spasoje mi je batljiv u snu. Kad ga usnim sutradan nema vetra, uvek mi neko dođe da mu skuvam kafu – govorila je Dunja.
I plakala. Niz glatko, detinje nežno lice starice suza sklizne brzo, kao niz staklo. Momčilo i Novka sahranjeni su u Borči gde su živeli. Zlata, Milenko i Spasoje počivaju jedno uz drugo na groblju u Čičkovi. Slika do slike na spomeniku.
ZLA SUDBINA, A DUŠA ČISTA
Od Milenkove smrti do prošlog leta na desno oko videla je kao kroz maglu. Morala je čekati red za operaciju. Mogla je i odmah da je imala para za privatnika. Vremenom je katarakta počela da oslepljuje i levo oko. Dok se Beli i Gara nisu zalajali, nije znala da joj neko prilazi kući. Napamet je išla kućom i dvorištem.
-Operacija je dobro prošla. Dva meseca posle pitala sam doktora smem li da plačem. Rekla sam mu: “Moram!” Klimnuo je glavom. Sad na desno oko dobro vidim, mogu i da pročitam, i da se potpišem, i da gledam brda. Ali na levom – mrak – nastavila je nevoljnica.
Može zla sudbina da se sili nad čovekom i vuče ga po prašini, ali usađenu dobrotu, poštenje, saosećanje iz njega ne može proterati. Na kontroli doktor je Dunju upozorio i da je levo oko za operaciju i da, ako želi, može opet doći da joj skine kataraktu.
-Mani me se, rekla sam! Zar ja, ovako matora, da zauzimam red nekome mladem kome je vid preči nego meni. Operiši ti njih, pusti mene, dovoljno mi je jedno oko – odgovorila je starica.
Na vijogoru pokraj Sirogojna, kojim vetar brije od avgusta do maja, pitala je Dunja Bojović koliko treba da plati da se o njoj čita.
POVEZANE TEME:
Izvor: Kurir
Foto: Printscreen Facebook
