Kada biste sreli Migela Haramiđa na ulici i sa njim prozborili koju reč, verovatno biste pomslili da je u pitanju osoba iz južne Srbije, eventualno Severne Makedonije. Retko kome bi palo na pamet da je ovaj 32-godišnji momak iz malog mesta na obodu Sevilje u Španiji. Ipak, to je upravo Migel – „srpski zet“, koji je za nekih desetak godina toliko dobro naučio naš jezik i upoznao naš narod, da je počeo da se bavi stendap (stand-up) komedijom na srpskom jeziku, a za samo tri meseca njegovi humoristični klipovi postali su pravi pravcati hit među našim ljudima na Instagramu.
Migel je rođen i odrastao u gradiću Kamas, par kuća dalje od rodne kuće slavnog fudbalera Real Madrida i španskog reprezentativca Serhija Ramosa. Za sebe kaže da je od malih nogu voleo da istražuje i da posećuje različita mesta.
„Kaže narod: ‘Gori dupe’. Meni gori dupe kad sednem“, priča kroz smeh Migel za Serbian Times i dodaje da kao dete ipak nije bio nemiran i problematičan, već je oduvek voleo da se igra rečima i humorom.
Pre nego što ga je sudbina dovela u Srbiju, živeo je u Madridu i Istanbulu, a u našu zemlju je došao – verovali ili ne – u potrazi za poslom. Pošto je završio srednju školu za lepe umetnosti, a usavršio se za video postprodukciju i specijalne efekte, verovao je da će u Srbiji imati bolje šanse da se probije u svojoj struci, pošto je konkurencija u to vreme bila manja, a grana je tek krenula da se razvija.
Suprugu, Srpkinju Galu Živković, upoznao je nakon godinu i po dana života pod srpskim nebom.
Da li se sećaš tog prvog susreta sa Srbijom? Koji ti je bio najjači utisak?
-Da. Samo što sam stigao, video sam na Aerodromu Nikola Tesla zidove od iverice i gumeni pod sa tufnicama. Došao sam 2013. godine, pre nego što su prvi put renovirali aerodrom. Rekoh: „Vratio sam se u šezdeset petu, odjednom“. I miris je bio takav. Iverica ima miris starog i vlage. Mislio sam: „Uuuu, šta me čeka.“. Međutim, meni se sviđa taj fazon, centralna Evropa, taj stil, arhitektura. Istorija, socijalizam. Sviđa mi se sve to. Kada sam video znao sam da će mi se sviđati.
Gde si prvo stanovao?
-Bio sam u hostelu u Zemunu, devet meseci u sobi sa šest kreveta. Ja tako idem, da živim što jeftinije. Ne da živim na ulici, ali da što više para uštedim na početku, kako bih posle mogao da se adaptiram, da vidim kako i šta dok ne stanem na noge.
Koliko ti je trebalo da pronađeš prvi posao u Srbiji?
-Dve nedelje. Imao sam kartu za povratak posle mesec dana, ali nisam je iskoristio, hvala bogu. Nekad vidim komentare na JuTjubu: „Vidi njega, stranac, dobija prihode iz strane države“. Ljudi ne znaju da sam ja ovde došao da radim za 15 hiljada. To je 2013. bila normalna plata. Posle dve-tri godine sam stigao do nekih 30 hiljada. Nisam sad došao za neke pare, nego da radim kao svako i prošao sam put kao i svako drugi, a ne: „On je stranac, ima evre“ i slično.
Kako gledaš na takve komentare?
-Meni je zanimljivo kako ljudi pretpostavljaju stvari: „Aha, ima ženu ovde, došao je zbog žene. Srećan je, znači da ima pare…“ Zanimljiv je mentalitet u Srbiji. Čim si srećan – ili se drogiraš, ili nešto nije u redu sa tobom. Ako se ne žališ, nešto nije u redu.
Kako si se navikao na srpski pristup životu?
-Ja se lako prilagođavam promenama. Što kažu: „Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin“. Gde god da idem, znam da to nije moja država i pokušavam što više da se adaptiram na sve što je tamo. Isto sam radio i u Turskoj, isto i ovde.
I gde je lepše?
-Lepše je ovde jer smo mi bliži i lakše se prilagodiš. Tamo se adaptiraš, ali je više na silu i patiš malo više.
Ispričaj nam kako si upoznao svoju suprugu i postao „srpski zet“. Gde se to dogodilo?
-Na Beer Festu. Svirao je Dejan Petrović Big Band. Nisam išao nikad na takve festivale, rekoh, ajde da vidim sada o čemu se radi. Stajao sam ispred bine, igrao, kad odjednom kreću ljudi da se odaljavaju od mene. Pošto nisam bio sasvim čist, odem ja u sredinu, skačem. Kad je krenula truba, svi kreću na mene – šutka. Ja sam mali, mislim za Španiju sam normalan, ali za Srbiju sam mali. Leteo sam i pao sam na noge Gale, moje buduće supruge. Ne mogu da se setim šta sam rekao tada, ali nešto sam se pravio pametan. Ona se smejala, malo smo popričali, popili pivo i razmenili telefone. Posle smo počeli da se čujemo i eto. Sasvim slučajno. To je bilo pre devet godina, a već tri smo u braku.
Znači, niste se ni upoznali, a već si joj pao pred noge. Toliko su moćne Srpkinje?
-Da, da, da – već sam pao na kolena i pre nego što smo progovorili.
Da li ti je titula srpskog zeta promenila život?
-Moram više da pazim šta pričam. Više sam u fokusu, ali ne utiče to mnogo na mene. Kažem to što osećam, a ako će neko pogrešno da interpretira, to će da interpretira tako svakako. Ja uvek mislim najbolje, pokušavam da budem jasan jer volim govor, volim reč i da to što kažem bude jasno i glasno. Volim da kažem stvari koje ljudi misle, a ne kažu. To su sitnice, na kraju – kako se ponašamo u pošti, u prodavnici…
Po video snimcima koje objavljuješ se vidi da vrlo pažljivo posmatraš ponašanje srpskog naroda.
-Volim da gledam, da imam otvorene oči. Ja ne volim da budem u centru pažnje. Više volim da ćutim i da slušam, nego da ja pravim šou u društvu. Kad se popnem na binu i dođe moj trenutak da kažem stvari, onda – da. Skroz. Do kraja. Na kraju, mi smo svi isti. Različite kulture, ali suština je ista.
Uspeo si da razumeš srpske navike vrlo brzo.
-Morao sam da skapiram. Nisam hteo da dođem ovde kao turista, nego sam došao da živim. Drugačije je kad ti dođeš ovde, vidi Tesla, vidi Knez Mihailova, vidi ovo-ono i na kraju nisi video ništa. Putovanje može da ti promeni život, ali zavisi ko putuje, gde i kako. Možeš da odeš u Indiju, ako si nedelju dana zatvoren u hotelu od Indije nisi video ništa
Da li ti to što si stranac omogućuje da bolje sagledaš Srbiju, s obzirom da imaš određenu distancu?
-Da. Pogotovo što se tiče jezika. Ja srpski pričam iz srca. Nisam ga naučio školski, nego slušanjem i ponavljanjem. Kao dete, slušaš, ponavljaš, hiljadu puta pogrešiš, isprave te i tako polako.
PROČITAJTE VIŠE:
Koliko ti je supruga pomagala da naučiš jezik?
-Ona je studirala medicinu, sada je ginekolog u Narodnom frontu. Imala je medicinske knjige koje sam ja njoj čitao da bi ona pravila skripte. Čitao sam tako naglas, mesec, dva, tri… Tako sam dobio naglasak, ton, ritam. To što nemam španski naglasak je najverovatnije zbog toga.
Verujem da ti je znanje jezika olakšalo nova poznanstva. Koliko su Srbi otvoreni za druženje i uopšte nova prijateljstva, naročito kada je u pitanju neko iz strane zemlje?
-Srbi jesu otvoreni. Imam dosta prijatelja ovde. Upoznajem dosta ljudi, volim da se družim, da čujem tuđe priče, da čujem njihov pogled na svet. Imam dobru ekipu. Već smo u nekim godinama da više ne idemo u klubove i na splavove, ali idemo jedni kod drugih, provozamo se u drugi grad. Generalno, imam jako dobar odnos sa ljudima ovde. Osoba sam koja se adaptira i nisam konfliktan, ne pravim probleme, ne pričam iza leđa i ne gazim preko ljudi zarad nekog cilja.
Na šta su osteljiviji Srbi, na sport ili na politiku?
-Mislim na politiku. Ja ne volim da pričam o politici. Znam šta se dešava, imam formirano mišljenje, ali ga ne delim jer sam stranac. Ja sam za sebe. Smatram da nije fer da pljujem ovog ili onog.
Šta bi rekao da je najočiglednija razlika između Srba i Španaca?
-Mi volimo više da sklonimo probleme i da kažemo: „Ajde, nema veze, sreća!“ Ovde: „Ne, ne, ne. Ajde da pričamo o problemima. Šta tebe muči?“ Mnogo mi je smešno. Muškarci se ovde svađaju ko se ranije probudio, a žene koja je bolesnija. „Ja sam se probudio u šest.“ A ovaj drugi: „U šest? Ja u pet!“. Ili žene – mene boli lakat, mene bole kukovi i kolena… Ima toga, naravno, i kod nas. Svi smo ljudi.
Jedan od najsigurnijih znakova da neko vlada jezikom jeste sposobnost za humoristično izražavanje, odnosno za šalu. Koliko ti je vremena trebalo da ovladaš srpskim toliko da možeš da radiš kao stendap komičar?
-To je kod mene bilo postepeno. Mislim da sam odmah krenuo da pravim igre reči. Ja kao stranac vidim reči malo drugačije od vas. Vi taj jezik pričate i ne obraćate pažnju na koren reči, a ja volim to da gledam i kombinujem. To su sitnice koje volim da tražim, a i lakše je kad je strani jezik jer ga vidiš od spolja. Na Španskom bih možda mogao to da radim, ali bi mi bilo komplikovanije jer mi je toliko urođen u mozgu, da ne mogu da ga gledam iz trećeg lica. Mislim da to pomaže dosta što se tiče jezika.
Uz stendap komediju postao si veoma aktivan i na Instagramu. Tvoj Instagram profil je relativno svež i jako brzo raste.
-Profilom se bavim poslednja tri-četiri meseca. Sve se dogodilo odjednom. Kada sam krenuo da radim stendap imao sam nekih 100 pratilaca i tako je bilo dosta vremena. Stendapom se bavim dve-tri godine. Do januara sam imao možda do 500 pratilaca. Pomislio sam: „Uživo je uživo, ali moraš da se baviš i društvenim mrežama„. Tu može da se pokaže dosta stvari.
-Utisci ljudi koji su gledali tvoje klipove su većinom pozitivni, međutim na mrežama se uvek nađu i negativni komentari. Kako se nosiš sa tim?
Kad neko pokušava da me vređa, mene to ne dotiče. Moraš da razumeš, ako se baviš komedijom nećeš biti smešan svakom. Drugo, ne može svako da te voli. Tačka. Bitno je da kada te neko ne voli, da ne odgovaraš, zato što gubiš vreme i to je bezveze.
-Koliko uživaš u srpskoj hrani?
To je… Ne znam gde bih krenuo. Hrana, piće, muzika – to je sveto trojstvo. Kako ste napravili sve to, cela koncepcija. Srbija, da je imala više marketinga, ne boljeg, samo više… Vama se dešava isto što i nama. Mi imamo po statistici bolje maslinovo ulje nego Grci i Italijani, ali nemamo toliko dobar marketing. Italijani su na vrhu, a naše je bolje. Kada bi Srbija imala marketing za svoje proizvode, gde bi bio kraj. Da kreneš od ajvara, preko rakije, pečenja, kajmaka, sireva. Ne može ovde čovek da ide na dijetu. To je nemoguće.
-A muzika?
Ima po pesma za svaku rečenicu. Neki ljudi se bave time, ti kažeš rečenicu, a oni nastave pesmu. Za svako osećanje u životu ima jedna srpska pesma. I španska muzika je lepa, flamenko, sve, ali što se tiče teksta, nismo mi tu. Mi imamo ljubav, tugu, ali Srbi idu na ljubav prema Mirjani, Nataši. Razumeš? Ona – ljubav prema ovoj osobi. Koje god osećanje da imam, koju god ključnu reč, uvek mi izađe neka pesma. Srbi su maheri za to. Sve je toliko lepo spakovano da, ne znam.
-Vidi se da nisi gubio vreme kada je u pitanju upoznavanje sa srpskom kulturom.
Ja sam proveo trećinu života ovde. Došao sam sa 20 godina, sada imam 30. Centralni deo života sam proveo ovde. Ja Srbiju smatram za dom.
-A da li se osećaš kao Srbin?
Ja sam svestan da nisam Srbin. Malo mi je smešno, bilo je osoba koje su mi pisale u komentarima: „Ti možda imaš srpsko državljanstvo, ali nećeš nikad biti Srbin“. Znam, brate. Nisam blesav, znam da nisam Srbin, ali to je neki osećaj. Ja kad dođem u Španiju, kad vidim Andaluziju, meni dve suze ko lubenice krenu iz očiju. Ali, kad sam ovde, Srbija je dom i volim da je hvalim.
-Da ne bude da samo hvalimo, šta su po tvom mišljenju glavni problemi našeg društva?
Stigli smo do nekog nedostatka komunikacije. Ljudi su nervozni, ali većinu puta to nije zbog stvarnih problema, nego se nagomilaju sitne stvari, izgubi se kominikacija i onda komšija za komšiju misli da je loš. Ljudi su izgubili tu komunikaciju, a to se dešava i zbog društvenih mreža.
-Da li planiraš sa svojom suprugom decu?
-Biće. Čekamo dok Gala završi specijalizaciju. Bitno je. Ja radim od kuće, volim da spremam, volim da čistim. Ako još imam decu… Spremam ručak, sredim šta god. To je super.
Pretpostavljam da si vodio suprugu u Španiju. Da li ti je nekad rekla: „Pusti Srbiju, daj da živimo ovde“?
-Rekla mi je da kad odemo u penziju moramo da odemo da živimo u Kadizu, pored mora, ali videćemo. Ako se previše zaljubim u Srbiju, idemo na Srebrno jezero, napravim vikendicu i ko Amerikanci – da sedim na verandi.
Kako su tvoji roditelji reagovali kada si ih prvi put doveo u Srbiju?
-Zamisli, prvi put kad su došli stigli su iz Budimpešte kombijem. Stigli su rano ujutru, jutro kada je moja žena diplomirala. Oni su stigli, pozdravili smo se, ali bili su mrtvi od puta pa su otišli pravo da spavaju, pošto su putovali celu noć. Rekao sam im da ostanu i odmore jer posle idemo na roštilj. Zamisli, samo što su se probudili stigli ćevapi, kobasice, hrana, cepaj, cepaj, cepaj. Jedemo i mi u Španiji, ali nije jako kao ovde. Posle par dana više nisu mogli da jedu. Vodili smo ih i na svadbarski kupus, to su jeli. Rakiju su probali, ali nisu previše za žestinu.
Koji ti je omiljeni srpski film?
-Omiljeni film mi je i dalje „Varljivo leto“. Imao sam sreće da radim sa Šijanom na jednom setu. Bio sam tri dana sa njim. Stvarno je odličan lik. Fantastičan je i kao reditelj, i kao osoba.
Šta si tačno radio?
-Moj posao su specijalni efekti. Radim to za Netflix, za HBO, radim holivudske filmove i produkcije.
S obzirom da su i Španija i Srbija sportske nacije, često se susrećemo u raznim sportovima. Za koga navijaš kada igraju Španija i Srbija, ili Đoković i Nadal?
-Kada igra Đoković, navijam za Đokovića. Nadal mi nikad nije bio… Nije da ga mrzim, nego onako… Alkaraz mi je drag, klinac, vidi se da je kul i drago mi je da gledam kada igra sa Đokovićem, ali kada oni igraju ne navijam ni za jednog, ni za drugog.
-Gde ćeš gledati finale Eura?
-Idem u KC Grad da gledam meč sa Špancima. Reći ću ovima što rade tamo da puste: „Ne može nam niko ništa!“.
POVEZANE TEME:
Izvor: Serbian Times
Foto: Alejandro Scott / Instagram @story.call