Connect with us

intervju

INTERVJU, NEBOJŠA ROMČEVIĆ: Umetnici u Srbiji obigravaju oko državnih činovnika kao dvorske budale, za bednu crkavicu!

Published

on

U Čikagu je proteklog vikenda održana premijera predstave “Laki komad” po Vašem tekstu, a u izvođenju Srpskog pozorišta Čikago…Kako se osećate kada znate da su Vaša dela među svega nekoliko klasika koji su proteklih godina postavljani i igrani pred našom dijasporom u Americi?

-To je verovatno najveća moguća satisfakcija za jednog autora. Spoznaja da vaš komad motiviše ljude vođene ljubavlju prema teatru, verovatno i pomalo nostalgijom, da mesecima posvećuju svoje dragoceno slobodno vreme verujući da je poduhvat vredan truda, u meni budi zaista duboke i nežne emocije.

Je li srpsko pozorište u krizi, iz vaše perspektive, dakle perspektive dramskog pisca?

-Da bi bilo u krizi, pozorište bi moralo da egzistira, čak i da pamti neke skorašnje bolje dane. Mislim da je pozorište u stanju kliničke smrti i to na institucionalnoj, ali i ravni sadržaja i umetničke etike.

U čemu se ta kriza najviše ogleda? Jel nam fali glumaca, reditelja, pisaca, ili možda institucija koje bi trebale da ih proizvedu? Ili institucija ima možda i previše?

-Institucija i parazita koji su u ovu umetnost zalutali svakako ima dovoljno da pojedu i snažnije pozorište. Ipak, najveći problem vidim u potpuno nedoređenoj poziciji pozorišta u srpskom društvu. U situaciji potpunog rastakanja Srbije u svakom smislu, pozorište je postalo umetnost eskapizma, irelevantnosti, nesvesno šta bi trebalo da bude njegov zadatak i posao. Ako tome dodamo da gotovo i da nema nezavisnih pozorišnih trupa, da su sva pozorišta strogo kontrolisana od strane partijskih gnjida, a da je afirmacija magle njihov partijski zadatak, izgleda mi nezamislivo da pozorište obavlja svoju osnovnu misiju pobune protiv svakog oblika nepravde i tiranije.

Teatar je postao nekakva seoska priredba na koju se dolazi u operetskim skupim kostimima, u smradu ćevapa sa lukom, a nekadašnji umetnici obigravaju oko državnih činovnika kao dvorske budale za bednu crkavicu koja jedva može da namiri mesečne komunalije. Ćutanje se kupuje za bagatelu, a pobuna izgleda sve dalje.

Koliko se politička situacija odražava na stanje u pozorištu i generalno, u kulturi?

-Politika, ako se uopšte ova klovnovska tiranija može tako nazvati, je vladajućoj antieliti dala mogućnost da daleko najgorem što je Srbija imala u moralnom i intelektualnom smislu pruži prostor za lečenje teških kompleksa. Halucinacija jednog čoveka je nacionalni program koji se provlači kroz svaki aspekt društvenog života, a istini se onemogućava da prodre u bilo koju medijsku sferu, pa tako i u pozorište. Teatar je postao nekakva seoska priredba na koju se dolazi u operetskim skupim kostimima, u smradu ćevapa sa lukom, a nekadašnji umetnici obigravaju oko državnih činovnika kao dvorske budale za bednu crkavicu koja jedva može da namiri mesečne komunalije. Ćutanje se kupuje za bagatelu, a pobuna izgleda sve dalje.

Stvarali ste u vreme truljenja komunizma, divljanja nacionalizma, ratova i ekonomskih kriza, demokratije koju smo navodno osvojili pre tačno 21 godinu, pa do današnjih dana… Koliko su te turbulentne godine osakatile a koliko nadahnule naše “kulturno stvaralaštvo”?

-Teško da možemo govoriti o „turbulentnim godinama“; to bi značilo da one predstavljaju diskontinuitet u „mirim i prosperitetnim godinama“. Valja se pomiriti da je ova katastrofa neprekinuta u poslednjih trideset godina i da je današnja kulminacija samo logična i neizbežna posledica. Moralne, umetničke, a konačno i obične, humanističke vrednosti su sve to vreme gušene i potiskivane prostotom, alavošću i kulovskim mentalitetom. Sada se „kulturno stvaralaštvo“ odvija na najdaljim marginama društva, kao nekakav far cry, gde istomičljenici menjaju mesta stvaralaca i publike. Naročito je zanimljiv fenomen mladih stvaralaca, milenijalaca koji nastupaju sa pozicija gotovo potpune nezainteresovanosti za realni svet koji ih okružuje i koji, umesto da pokušavaju da promene, zamenjuju virtualnim svetom paralelne stvarnosti.

Građani ove paradržave se više plaše slobode od ropstva, radije će biti bedne sluge ludog gospodara, nego gospodari svoje sudbine. Jad i gađenje više ne mogu da budu inspirativni

Koliko Vas lično inspiriše a koliko demorališe sve ovo što se dešava u Srbiji poslednjih godina?

-Srbija je na izdisaju, demografski, moralno i duhovno. Mladi, u zastrašujuće visokom procentu, uopšte ne vide Srbiju kao svoju buduću domovinu. Medijski prostor je toliko deformisan, a stanovništvo toliko inertno, da istina nema nikakvu šansu da bude percipirana. Ja sam dugo bio ubeđen da je moj posao da artikulišem to opšte osećanje u energiju pobune, verujući da postoji crta ispod koje ljudsko biće ne može da se spusti, da će potpuno gubljenje slobode izazvati gnevnu reakciju većine. Pokazalo se da nisam bio u pravu. Građani ove paradržave se više plaše slobode od ropstva, radije će biti bedne sluge ludog gospodara, nego gospodari svoje sudbine. Jad i gađenje više ne mogu da budu inspirativni.

Šta mislite o svetskom trendu pravljenja TV serija, koji je u međuvremenu preplavio i nas? Hoće li kad se voda povuče ostati nešto vredno?

-Svakako da hoće. Kod nas je čak nastupila i hiperprodukcija, ali, naravno, na potpuno pogrešnim osnovama određenim političkim interesima. Ovako malo tržište kakvo je srpsko, nikako ne može da bude isplativo za tako veliku količinu programa; dakle, svesno se troši budžetski novac da bi se iz igre izbacio jedini nezavisni operater. Opet, pozitivna strana svega ovoga je da je opšti nivo tv stvaralaštva u zanatskom smislu (naročito po pitanju scenarija) dramatično poboljšan. Naravno, i ovde se najbolje prodaje društvena irelevanost, bilo kao najjeftinija nostalgija ili kao žanrovska pastorala. U državi u kojoj je vrh države istovremeno i vrh organizovanog kriminala pomalo je smešno pričati o fiktivnim kriminalcima i fiktivnim policajcima. Ipak, trenutno je to jedini vitalan deo naše opšte umetničke proizvodnje, iako na potpuno nenormalnim i nemoralnim osnovama.

“SRBIJA JE NA IZDISAJU, DEMOGRAFSKI, DUHOVNO I MORALNO”: Nebojša Romčević

Poslednjih godina mnogo ste radili sa Nikolom Kojom, filmovi, TV serije, pa su ljudi počeli da vas gledaju kao Tandem. Imate li kao Tandem neki novi projekat na umu?

-Možda, jednog dana…

Profesor ste na FDU, izveli ste na put već nekoliko generacija mladih umetnika, provodite vreme sa njima…Koliko je afera sa optužbama za seksualno zlostavljanje napravila štete FDU i generalno, čitavom sistemu obrazovanja i edukacije glumaca, i ne samo glumaca?

-Rekao bih da se zapravo radi o veoma pozitivnom pomaku; to da se o ovako teškim stvarima javno govori, da se prepoznaje njihovo postojanje, svakako će pozitivno uticati na budućnost. Studenti su shvatili da imaju glas i moć da se odbrane od svakog oblika nasilja i ucene. To što se o nasilju nije govorilo, uopšte ne znači da ga ranije nije bilo, niti ovo znači da je FDU izuzetak. FDU je izuzetak po tome što su naši studenti progovorili, kako i dolikuje onima koji bi trebalo da budu slobodna umetnička bića i iskra optimizma u budućnosti.

Proteklih godinu i po dana ceo svet je proveo u jednoj vrsti dobrovoljnog Gulaga, u strahu od nevidljivog neprijatelja…Koliko nas je korona promenila, iz Vašeg iskustva?

-Ni svet, a ni mi pojedinačno, nikada više nećemo biti isti. Došlo je do tako dubokih opštih promena i biće potrebne decenije da se sagledaju sve posledice. Rekao bih da svi pokušavamo da uspostavimo sebe, da se „izmislimo“ ispočetka, na nekim novim, možda čak i zdravijim osnovama. U celoj ovoj tragičnoj zbrci konzumerizam je doživao težak udarac, a ljudi su, i protiv svoje volje, pročistili svoj svet od suvišnih, naučenih potreba i okrenuli se nekim novim, a zapravo starim vrednostima-jednostavnijem životu, ljubavi prema bližnjima i autorefleksiji. Naravno, postoji i mnogo mračnija strana svega ovoga-depresija, stres po pitanju budućnosti, strahovi i zbunjenost kontradikcijama u javnom prostoru. Svakako, liberalni kapitalizam nije izdržao ovu veliku globalnu probu; novac i moć su se prelili u zastrašujuće mali broj džepova.

Je li i koliko ljudska sloboda ugrožena ovim što se dešava, u situaciji kada svaki lokalni šerif može opasnost od pandemije iskoristiti za svoje apsolutističke porive…?

-Svaki oblik „vanrednog stanja“ je prilika za suspenziju ličnih sloboda koja se ne propušta. Pokazalo se da su zakoni puni rupa pogodnih za tumačenje, da su „viši interesi“ kao i uvek, prostor za korupciju i bezakonje. U krajnoj liniji, pokazalo se, kao i uvek, da država ne daje slobodu, već iluziju slobode koju vam može oteti u svakom trenutku. Očigledno da demokratija i sloboda traže redefinisanje.

Ja sam u trećoj grupi, onih koji su preležali ovu bolest i o kojima se jako malo govori. Trajanje prirodno stečenog imuniteta je bez ikakvog naučnog, pa čak i statističkog uporišta, proglašeno na šest meseci. Godinu dana nakon bolesti sam radio testove i pokazalo se da imam bolji imunitet nego što bih imao da sam se vakcinisao

Čini se da se svet podelio na dve grupacije, one koji zagovaraju vakcinaciju i one koji traže razloge protiv nje…Gde ste vi u tom kolu?

-Ja sam u trećoj grupi, onih koji su preležali ovu bolest i o kojima se jako malo govori. Trajanje prirodno stečenog imuniteta je bez ikakvog naučnog, pa čak i statističkog uporišta, proglašeno na šest meseci. Godinu dana nakon bolesti sam radio testove i pokazalo se da imam bolji imunitet nego što bih imao da sam se vakcinisao. Zanimljivo je da gotovo nisam imao nikakve simptome, ali je long covid bio izuzetno dug i složen.

Supruga Maja Vam je bila saradnik prilikom pisanja “Hotel Balkan”. Da li je to na pomolu novi bračni tandem scenarista, posle Siniše i Ljiljane Pavić?

-Zbog mog sukoba sa režimskim terijerima cela ta serija je javno ubijena na RTS-u (premontirana u jednočasovne epizode i prikazivana od 01.30 noću). Potom je otkazan i rad na nastavku serije. I kada nije bivala zvanično kreditirana u onome što sam pisao, Maja je uvek bila moj prvi saradnik. Kao glumica je, zbog toga što je sa mnom u braku, persona non grata na listama dvorskih produkcija. Iz toga je proizašla i najpovoljnija moguća posledica-okrenula se svom drugom talentu (a ima ih sijaset) -pisanju.

Otkrijte nam na čemu trenutno radite, šta se kuva u kujni Nebojše Romčevića?

-Od „Hotela Balkan“ sam zaključio da mi je neprihvatljivo da radim u Srbiji, jer svaka delatnost podrazumeva truli moralni kompromis sa pseudodržavom. Okrenuo sam se inostranstvu i sada radim na dve serije i jednom filmu. Lepo je disati punim plućima, makar moralno…

Piše: Antonije Kovačević Foto: Ivan Dinić/Nova.rs, Pinterest

Advertisement