Connect with us

intervju

INTERVJU, MILUTIN PETROVIĆ: Patroitizam je u Srbiji omiljena maska za pljačkanje banaka!

Published

on

Pedest hiljada ljudi, koliko je do sada u Srbiji I regionu pogledalo film “Nečista krv – greh predaka”, uglavnom se slažu sa kritikom – delo Bore Stankovića dobilo je dostojnu interpretaciju,  a srpska kinematografija film koji će se dugo pamtiti. Glavni glumci, Anđela Jovanović, Katarina Radivojević i Dragan Bjelogrlić ostvarili su antologijske uloge, kostimografkinja Marina Vukasović Medenica, scenograf Milenko Jeremić i direktor fotografije Erol Zubčević napravili su čuda, a sve to je nadahnuto, vešto i sigurno uvezao reditelj filma Milutin Petrović.

Krajem septembra “Nečista krv” preći će okean i premijerno biti prikazana u Sjedinjenim Američkim državama i Kanadi, a pre nego što publika u Njujorku, Čikagu, Vašingtonu, Los Anđelesu, Majamiju, Torontu, Vaterlou, Otavi, Vankuveru, Edmontonu i drugim gradovima bude mogla da uživa u priči iz Borinog Vranja, reditelj Milutin Petrović za “Serbian Times” govori o tome kako je film nastao, čime su ga iznenadili glumci i da li je tuča Dragana Bjelogrlića i Predraga Gage Antonijevića ugrozila reputaciju ovog ostvarenja.

Film “Nečista krv” nastao je po davno zagubljenom scenariju Vojislava Nanovića, a priča o tome kako je ovaj tekst dospeo u vaše ruke mogla bi da posluži kao osnova za još jedan film. Zašto je scenario decenijama hvatao prašinu, kako ste došli na ideju da ga tražite i kako ste se osećali kada ste ga konačno našli?

– Voja je bio ilegalac u Zemunu zajedno sa čuvenim gradonačelnikom Beograda Brankom Pešićem. Posle rata kao mladić na pobedničkoj strani mogao je da bude šta god poželi. Hteo je da bude reditelj. Otišao je u London i tamo naučio elemente zanata. Postao je pionir jugoslovenske kinematografije i snimio najznačajnije filmove pedesetih godina. “Čudotvorni mač”, “Šolaja“, “Ciganka”, “Pogon B”… Šezdesetih godina prestrojavanje u bezbedonosnim službama Brozove države odrazilo se i na kulturu i film, po Lenjinu “najvažniju od svih umetnosti”. Da skratim, Voja se našao u dobrovoljnom izgnanstvu u Njujorku. Tamo je očigledno došao na ideju da sva dela Bore Stankovića spoji u jednu sagu o porodici Hadžije Trifuna. Kada se vratio sedamdesetih, bio je već zaboravljen i u luzerskoj poziciji. Scenario koji je napisao ostao je negde zagubljen.

Nanović i ja delimo isti filmski ukus, to mi je bilo jasno čim sam video prvi njegov film. Obojica mislimo da je Džon Ford “bog otac” filma, a mislim da bi se složili i oko mnogih drugih “pojedinosti”. Iz radoznalosti šta je moj omiljeni srpski reditelj pisao, krenuo sam u potragu za ovim scenarijem. Kada sam ga pročitao, shvatio sam da su se sve kockice sklopile i da to mora da se uradi.

Kako je Nanović “pročitao” Stankovića i u kojoj meri ste dorađivali originalni scenario?

– Pročitao ga je tačno, dakle skoro suprotno od onoga što su od Borinih dela radili po pozorištima. Zatim, gledao je pre svega da napravi dobar film, da film ne oskudeva onim elementima koji ga čine tako voljenim od milijardi ljudi. To je ingeniozan zahvat, zato što Stankovićeva literatura ima dubinu i moralnu slojevitost, ali kada bi se bukvalno ekranizovala, na filmu bi verovatno delovala dosadno i smušeno. I najvažnije je da je scenario pisao režiser i montažer, tako da se iz otkucanih rečenica odmah mogao videti gotov film. Bez obzira na fascinaciju onim što je Voja napisao, pozvali smo Milenu Marković da još malo skroji stvar i celoj stvari unese neophodnu konkretnost koju zahteva XXI vek.

SUZE U BIOSKOPU: Scena sa premijere filma “Nečista krv”

Evo film se prikazuje u bioskopima već nedelju dana i meni stižu poruke od ljudi koji su uplakani izašli iz mraka bioskopskih sala. Poznanica mi kaže: “Pobogu, neko je trebao da me upozori na sve ovo! Jedva sam preživela!” Vidim da su retki ravnodušni…

Posle premijere filma, mnogi su komentarisali da treba ponovo čitati Boru Stankovića. Iako piše o životu u patrijahalnoj sredini pre skoro dva veka, Stanković je i dalje izuzetno aktuelan. Zašto?

– Kada gledate ovaj film, on vas lično pogađa. Zaista je pitanje zašto. Mora da ima još uvek u nama neke od tih muka o kojima je pisao Bora. Ali tako je sa svakim dobrim storitelingom, inače bi ljudi čitali samo dnevne novine. Međutim, priče o Odiseju, o Jeleni Trojanskoj, o Magbetu, Karamazovima, to nas i dalje uzbuđuje. Svakako ne samo zbog veštine jezika kojim su napisane. Mislim da tu ima nešto od onoga što govori podnaslov našeg filma – greh predaka. Ili ispočni greh kako to zove Biblija.

U fokusu filma su muško-ženski odnosi, a sudbine žena o kojima Stanković piše, a vaš film ih prikazuje, izuzetno su teške. Mogu li se današnji gledaoci identifikovati sa ovim likovima?

– Evo film se prikazuje u bioskopima već nedelju dana i meni stižu poruke od ljudi koji su uplakani izašli iz mraka bioskopskih sala. Poznanica mi kaže: “Pobogu, neko je trebao da me upozori na sve ovo! Jedva sam preživela!” Vidim da su retki ravnodušni. Veliki deo toga je ta priča o ljudima koji su kao bića oduvek isti i zauvek će takvi biti, ali drugo je da je preduslov za identifikaciju sa likovima ono što mi u poslu zovemo dobro skrojen komad.

Šta je to što se ni posle više od 150 godina nije promenilo?

– U stvari to je nešto što je neizrecivo. Kada bih mogao to ovako da formulišem ne bih snimao film. Potrebno je dva sata rezova, kadrova, zvukova, svih elemenata te ogromne simfonije kakav je fim da bi se pokušalo reči nešto što u današnje vreme naivni ljudi misle da može da stane u neki tvit ili kolumnu.

POZAJMILI DUŠU I TELO: Ekipa filma “Nečista krv”

Publika i kritika prepuni su hvale za Anđelu Jovanović i način na koji je dočarala Tašanu, a pohvale su dobile i Katarina Radivojević, Nela Mihajlović, Teodora Dragićević… Stankovićeve heroine bile su izgleda inspirativne i njima i vama?

– U nekom od naših promo materijala uz imena glumica piše – za ovu priliku dušu i telo pozajmila ta i ta. Tako mu to nekako dođe, imate likove, a onda živi ljudi, koje je rodila majka, daju život tim apstraktnim senkama koje se projektuju na platnu. U slučaju ovog filma, a i uopšte je tako, stvar je u tome da ništa ne foliraš, da si delikatan u korišćenju svog zanata, ali sa ogromnom količinom neke zaumne istine. Sa ovim damama koje ste pomenuli to je bilo pravo uživanje, skoro pa da je izgledalo lako.

Svi volimo kada vidimo fotke iz zatvora, na kojima uhapšeni drži onaj broj, pa ima anfas i profil, dakle kad tako vidimo Sinatru, Merlinku, Bovija, Morisona, Hendriksa, to nam je kul i rado to podelimo na društvenim mrežama, a kada se na primer desi neka kafanska frka između jedne filmske zvezde i jednog netalentovanog karijeriste, onda je to “kap koja je prelila čašu”

U filmu, kao i u Stankovićevim delima ima dosta erotike, a scene koje ste snimili su veoma suptilne i dosta se razlikuju od onih koje obično vidimo u domaćem filmu. Kako ste to postigli?

– Ne znam. Mislim da je moj posao nešto između likovnog umetnika i kompozitora. A takav posao valjda podrazumeva razumevanje suptilnosti i svih drugih elemenata veština koje za predmet imaju lepotu. To što ste iznenađeni u odnosu na ono što obično vidimo, to moraju drugi da objašnjavaju.

Kako je bilo sarađivati s Draganom Bjelogrlićem, s obzirom na to da se i on bavi režijom, a igra glavnu mušku ulogu u filmu?

– Bjela je sa režijom prešao na viši nivo igrice. Imate zvezdu, velikog glumca koji usput sve kapira o tehnologiji pravljenja filma. Bilo je bukvalno uživanje.

Bjelogrlićev sukob s Gagom Antonijevićem zasenio je u medijima priču o filmu, kako to kometarišete?

– Kao ludilo današnjeg vremena u kome je “sedma sila” postala jedan od nasilnika, bašibozluka i jahača apokalipse. Svo to blebetanje, potkazivanje, spinovanje, lažno moralisanje. Odvratno. To je stvarno pakao šta su ljudi sebi napravili od života dozvolivši civilizaciji da se uputi tim pravcem. Da li zaista želimo da živimo u takvom svetu? Ko nas sprečava da ne damo da nam to bude okruženje?

Tuča filmadžija na festivalu dobila je političko značenje, šta to govori o našem društvu?

– Ma nije to nikakav srpski specijalitet. Mi smo samo na periferiji onoga što se na zapadu dešava već decenijama. Kafanska tuča dvojice matoraca je nešto stravično, o tome tupe na ekranu, a dole u kajronu prolaze stotine mrtvih, korupcija, užas u Kabulu, mafijaški obračun, manijak pucao po školi, zapalio se soliter, poplave ruše gradove… Gledam fenomenalnu seriju na HBO “Exterminate all the Brutes” i u sred priče o vekovima kasapljenja i ubijanja stotina miliona ljudi, žena i dece, pojavi se fotografija na kojoj su prekrivene bradavice na ženskim grudima. Eto to mi je slika odvratne civilizacije u kojoj živimo.

Sve netalentovane dupeuvlake, pa još i ako su skloni muljanju i laktanju, imaju visoku senzitivnost da skapiraju kada su provaljeni i kada im se pozicije ljuljaju, pa onda vešto udaraju na lažno moralisanje, kukanje, pizdunsko drukanje na sva zvona, provociranje pod maskom jagnjeta, pljuvanjem po ženama… E da, i obavezno se pozovu na patriotizam, to im je omiljena maska koju stave kada krenu u pljačku banke

Odvratno smo licemerni i u tu hipokriziju nas guraju svim silama. Svi volimo kada vidimo fotografije iz zatvora, znate one na kojima uhapšeni drži onaj broj na grudima, pa ima anfas i profil, dakle kad tako vidimo Sinatru, Merlinku, Bovija, Morisona, Hendriksa, to nam je kul i rado to podelimo na društvenim mrežama, a kada se na primer desi neka kafanska frka između jedne filmske zvezde i jednog netalentovanog karijeriste, onda je to “kap koja je prelila čašu”. A velika zvezda ni ne možeš da budeš ako si baš neki najnormalniji, “kockasti” čovek koji posle tri premijere u 72 sata i tri puta po 15 minuta ovacija, odeš u sobu da spavaš. Definicija zvezde je “neko ko ima nešto posebno”. U paketu sa posebnim ide i sklonost ka neobičnim reakcijama, nekada takvima koje su neprimerene ljudima koji rade poslove od 9-17. Sa druge strane, meni se čini da sve netalentovane dupeuvlake, pa još i ako su skloni muljanju i laktanju, imaju visoku senzitivnost da skapiraju kada su provaljeni i kada im se pozicije u nekim kombinacijama ljuljaju, pa onda vešto udaraju na lažno moralisanje, kukanje, pizdunsko drukanje na sva zvona, provociranje pod maskom jagnjeta, pljuvanjem po ženama…

E da, i obavezno se pozovu na patriotizam, to im je omiljena maska koju stave kada krenu u pljačku banke. Odvratno mi je to. Mada stručnjaci za marketing kažu da je to sve jako dobro za ovaj super film koji smo napravili. Znate, naš film je zaista ozbiljna stvar, u njemu nema ničega što bi tabloidi pisali u rubrikama skandal, paparaco, kriminal, estrada, politiku da ne pominjem. Naš film nema ništa po čemu bi bio “njihov” ili “naš”, pa da odma zavađeni Srbi imaju za šta da se i sami biju po kafanama. Zato nam ovo prenemaganje po jutarnjim programima i naslovi u tabloidima čine nešto što moja drugarica Luna Lu zove “ontološki marketing”. Kaže: “Bora odozgo soli celu stvar, da ne bude da je nešto njegovo prošlo bez kontraverzi”. Možda je stari Vranjanac i nezadovoljan količinom kafane i rakije u mom filmu, haha…

Nečista krv” je prilika da publika pored dobro poznatih i popularnih glumaca, upozna i brojna nova, izuzetno talentovana lica. Kako ste birali glumce, da li su vam se odazvali svi koje ste želeli, da li vas je neko od odabranih iznenadio tokom snimanja?

– Kasting je bio ogroman, ozbiljan, ali moram priznati mučan posao koji smo zajedno obavili Goran Stanković (reditelj pet epizoda serije) i ja. Ideja je bila da kasting bude toliko precizan i rigorozan, nekada i naizgled previše zahtevan, upravo da na snimanju ne bi bilo nikakvih iznađenja. I upravo to smo postigli. Pre snimanja sam znao da na skali od jedan do deset od svakog glumca mogu dobiti deset. Ponekad je iznenađenje bilo to što je kamera snimila glumu za dvadeset.

FILM KAO PLOČA DŽONIJA KEŠA: Milutin Petrović na snimanju “Nečiste krvi – greha predaka”

Izneli ste podatak da u filmu, i seriji koju ste snimili, igra više od 140 glumaca iz Srbije i regiona, ali i Albanije, Turske… Kakvu ste saradnju imali s njima, može li danas uopte snimiti “veliki” bez regionalne ili međunarodne saradnje?

– Tu je u stvari pre svih direktor fotografije Erol Zupčević i njegova savršena ekipa kamere iz Sarajeva. Znate, radnja filma se dešava u Osmanskom carstvu, hiljadugodišnjoj i izrazito multinacionalnoj imperiji, tako da se podrazumevalo da u filmu imamo turske i albanske glumce. Sem toga, od kada su geopolitičke mape uveseljene svim tim ponositim državicama rasutim svuda po tom našem “regionu”, ono što nas ne sprečava da radimo filmove, jeste jezik koji nas spaja ma kakva mu imena davali akademici.

U filmu je upečatljivo oživljeno Vranje 19. veka, koliko je ovo bio težak zadatak za produkciju?

– Četiri meseca dvanaestočasovnog rada, desetine majstora i radnika, kamioni, buldožeri, daske, farbe, crepovi… Možete samo da zamislite kakav je to posao i koliko znoja je ostavljeno u tom našem napuštenom kamenolomu u Ripnju. Neko bi verovatno razapeo zeleno platno i onda se maltretirao mesecima sa dečacima koji klikću po kompjuteru, ali mi smo hteli da film ima izgled kao što su filmovi nekada izgledali. Hteli smo da film bude kao ploča Džonija Keša, a ne neki savremeni pop ili hip hop. I eto to smo napravili.

Posebnu draž filmu daju raskošni kostimi Marine Vukasović Medenice. Da li je istina da ste film počeli da “gradite” upravo od kostima?

– Marina je moja drugarica od osamdeset četvrte, kada smo oboje debitovali radeći “Hit meseca” i spotove za sve moguće grupe tog vremena. Ona je u međuvremenu postala jedna od naših najcenjenijih kostimografa, a takođe je magistrirala na etno kostimu fenomenalnom izložbom u Etnografskom muzeju u Beogradu. Čim je pročitala scenario, odvojila je jedan deo svoje radne sobe za literaturu o “Nečistoj krvi”. Mislim da je Marina u protekle četiri godine pročitala bukvalno sve postojeće radove o običajima iz tog vremena. A onda je sve to znanje bilo samo podloga za njen talenat. Cela njena ekipa, sektor kako mi to kažemo, briljirala je u pripremama i na snimanju. Krivo mi je što je priroda filma takva da se ponekad ne vidi sve od onoga u šta je ona obukla glumce. Znate, kada se približite kamerom da vidite čipkice i minđuše, van kadra su cipele. A kada se vide cipelice i čarapice, onda se ne vide baš dobro detalji.

BOLJE JE DIROGOVATI U METTROPOLITENU NEGO U MALOJ OPERI: Režiser Milutin Petrović

Mora da ima još uvek u nama neke od tih muka o kojima je pisao Bora… Mislim da tu ima nešto od onoga što govori podnaslov našeg filma – greh predaka. Ili ispočni greh kako to zove Biblija

Filmovi koje ste radili ranije imali su neuporedivo manji budžet, kako je bilo snimati nešto što nazivaju “istorijskim spektaklom”?

– Bilo je divno. Kao kada iz malog Opela pređeš u veliki Benz. Ali radio sam ja puno skupih produkcija, samo nisam dugometražne filmove radio u tim uslovima. Naprosto je bolje dirigovati u Metropolitenu nego u nekoj maloj operi.

Jesu li vas opterećivala velika očekivanja od filma?

– Pa da, mada sada kada je film već dobio sud publike i kritike, nekako sam na tu frku i zaboravio.

Šta mislite, može li i kako film doživeti neko ko nije sa ovih podneblja?

– Brinem se za ove odrasle u civilizaciji koja imaju problem sa bradavicama na fotografiji iz XIX veka, a ne znaju ništa o kralju Leopoldu ili deoničarskim društvima za prevoz ljudi iz Afrike na karipska šećerna polja gde će raditi kao robovi. Ali za njih me malo i baš briga. A film sigurno mogu da razumeju svi ljudi. Dakle ljudi. Ne zombiji. E sad, videćemo kako stojimo sa prebrojavanjem te dve vrste.

Da li je rano da vas pitamo za dalje planove?

– Jeste, sada ću da se odmorim.

Razgovarala: Vera Nikolić Foto: Promo

Advertisement