Chicago, IL
37°
Clear
6:25 am5:40 pm CST
Feels like: 30°F
Wind: 14mph S
Humidity: 45%
Pressure: 30.31"Hg
UV index: 0
12 am1 am2 am3 am4 am
37°F
36°F
34°F
34°F
32°F
FriSatSunMonTue
46°F / 36°F
55°F / 45°F
66°F / 52°F
68°F / 43°F
46°F / 36°F

Published 3 months ago

By Antonije Kovačević

INTERVJU, HADŽI-ALEKSANDAR ĐUROVIĆ: Dok smo snimali film o Svetoj Petki, u pustinji su nam se dešavale čudesne stvari

Film “Sveta Petka: Krst u pustinji” režisera Hadži-Aleksandra Đurovića, snimljen po knjizi njegove majke Ljiljane Habjanović-Đurović, do sada je videlo preko 100,000 ljudi, a proteklih dve nedelje imali su prilike da ga pogledaju i mnogi naši iseljenici u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se nalazio na svojevrsnoj turneji, zajedno sa autorom.

Iskoristili smo priliku da pre projekcije u Čikagu, gde je prikazan u dupke punoj sali Kulturno-sportskog centra “Nikola Tesla” pri crkvi Svetog Nikole, porazgovaramo sa Hadži Aleksandrom Đurovićem, a prvo što smo ga upitali jeste na kakva je sve iskušenja nailazio snimajući ovaj film u jordanskoj pustinji Vadi Ram…

-Samo snimanje je proteklo veoma lako, iako smo snimali na temperaturi koja je preko dana bila u proseku preko 35 stepeni, a noću je padala na minus 5. Najteži deo u celom tom procesu od ideje pa do promocije filma su bile finansije, to je bilo najveće iskušenje. Pogotovo što je u pitanju ovakva jedna priča. Trebalo je – ne prodati se, a doći do cilja – i mi smo, duboko verujem, uspeli u tome. Mnogo je zamki u filmskoj industriji u koje čovek može da upadne, a mi smo verovali u tu priču čak i u trenucima kada je izgledalo da nećemo moći da je realizujemo do kraja. Svi, od moje porodice, do ekipe filma, smo verovali da je Sveta Petka sa nama i da imamo blagoslov da snimimo ovaj film, kaže Đurović za Serbian Times.

Tema filma je sve samo ne komercijalna…

-Upravo tako. Imali smo ograničen budžet i ograničeno vreme. Ceo film je snimljen za 30 dana, dok su scene u pustinji snimljene za samo 16 dana. Bili smo spremni i efikasni, pošto prostora za grešku i nije bilo.

Koliko je teško pomiriti neke stvari kada si producent i reditelj istovremeno, što si ti bio u ovom filmu?

-Nas su još na Akademiji učili da je režiser onaj ko traži sve, maksimalno, a da je producent taj koji je tu da mu kaže: “Spusti se na zemlju”. U mom slučaju je to ispala dobra kombinacija, jer i kada pišem razmišljam o tome da li nešto može da se izvede. Za ovaj film mi je bilo važno da cela estetika bude što prirodnija, bez efekata, što je publika i prepoznala jer su njihovi komentari bili u stilu: “Osećali smo se kao da smo u pustinji, u pećini, sa Svetom Petkom”. U tom smislu taj neki poludokumentaristički pristup je doprineo da te slike pustinje, njena surovost i sirovost, do gledaoca dopru što direktnije.

ČUDA U JORDANSKOJ PUSTINJI: Milena Predić kao Sveta Petka u filmu

Pustinja je mesto gde su od davnina odlazile askete da bi doživeli otkrovenja, da bi bili bliži Bogu, takođe i mesto gde su se dešavala razna čuda. Da li ste vi doživeli neko čudo tokom snimanja?

-U scenariju je postojala scena sa mrtvom kamilom, i kad smo stigli tamo našli smo se u problemu: Kako sad i gde naći mrtvu kamilu? Razmišljali smo prvo da pravimo prostetičku kamilu, pa da je ponesemo iz Beograda, i shvatili da je to nemoguće. Zatim je bila ideja da je animiramo, ali to ne bi izgledalo dovoljno prirodno…A onda se desilo da smo se vozili putem kroz pustinju i naleteli na mrtvu kamilu koju je neko pre toga udario nekim vozilom. Zaustavio sam kola, našli smo neke beduine koji su je natovarili na traktor, i sutradan smo snimili scenu. Slično je bilo i sa sovom, koja igra značajnu ulogu u filmu, a poznato je da se te ptice ne daju dresirati. Ali nama je nekako uspelo i te scene su ispale odlično.

Takođe, trebali smo da snimimo scenu gde Sveta Petka prelazi reku Jordan, ali pošto je snimanje bilo krajem leta, sve reke su presušile. Na kraju smo našli jedan kanal koji nije presušio, dugačak svega 20 metara, ali je na filmu to ispalo kao da smo zaista snimali na nekoj velikoj reci. I tako je bilo tokom celog snimanja… Kao da je svo vreme neko bdio nad nama. Kad sam završio film osetio sam da sam bliže Svetoj Petki, više sam je upoznao, zavoleo. A ja inače sa tom pričom živim već više od 20 godina, od kako je moja majka napisala knjigu.

Kako je publika reagovala?

-Posebno mi je drago što je i publika osetila to isto. Kada učimo o svecima obično se to svodi na priču da su to neki ljudi koji su živeli nekada davno, pa su umrli, sada su na nebu, mi se njima molimo, i to je to. Nemamo taj utisak da su oni bili ljudi kao i mi, nemamo tu vrstu bliskosti, a to je možda i najvažnije – ta ljudskost koju su oni nosili u sebi. I zaista mislim da smo to uspeli da postignemo. I filmom, a i ja lično kroz taj proces kroz koji sam prošao

Pre nekih mesec dan bila je premijera u Jašiju, u Rumuniji, u mestu gde se čuvaju mošti Svete Petke. Film smo prikazali u Mitropoliji, koja se nalazi 50 metara od crkve sa moštima, i ja sam otišao da zahvalim Svetoj Petki na svemu. Sve u svemu, ovo je bio projekat koji će biti neponovljim i u mom životu i u karijeri.

Film je sniman po romanu “Petkana” koji je napisala tvoja majke. Koliko je taj momenat za tebe predstavljao iskušenje – da knjigu tvoje majke prebaciš na filmski jezik a da ona ne izgubi na verodostojnosti?

-Kada sam prvi put to predložio majci ona se malo pribojavala, misleći da je to ogroman projekat koji je u tom trenutku moje početničke karijere prevelik, što i jeste bio, imajući u vidu snimanje u inostranstvu, sa stranom ekipom i sve ostalo. Kad sam joj objasnio ceo koncept ipak me je podržala. U startu sam joj rekao da u film ne može da uđe cela knjiga, jer bi nam za to trebala serija od 20 epizoda. U startu sam želeo da fokus bude na tome kako je Sveta Petka postala svetiteljka, što je bilo nešto što ja nikada nisam video na filmu pre toga. Njoj se dopala ta ideja, nakon čega sam ja uradio scenosled, pa smo onda seli zajedno i počeli da radimo na scenariju. Ona je tu bila više majka nego pisac, prihvatila je moja rediteljska rešenja.

Na kraju su najosnovnije i najvažnije stvari iz knjige i života Svete Petke završile na filmu. Njen odnos sa bratom, njen ljubavni život, ali i ono što je nama Srbima najvažnije, prenos njenih moštiju u Kruševac, koje je donela carica Milica. Znam da se ljudi vrlo često razočaraju u filmske adaptacije knjiga, ali mi za sada nismo imali negativnih komentara, što mi je veoma važno. Iako sam vrlo namerno naslovom film odvojio od knjige jer ga nisam nazvao “Petkana” već “Sveta Petka: Krst u pustinji”. Sve u svemu, ta saradnja sa majkom je ispala odlična i ona je na kraju bila zadovoljna. Kao i njeni čitaoci, ali i oni koji vole Svetu Petku.

Gde je film sve prikazan i kakve su bile reakcije u različitom zemljama?

-Do sada je film videlo preko 100,000 gledalaca širom sveta, u celom regionu, Srbija, Republika Srpska, Makedonija, Hrvatska, Slovenija, Rumunija, Bugarska, kao i u našoj dijaspori. Bio je do sada na 55 festivala i osvojio je 30 nagrada. Prikazan je od Rusije do Amerike, Australije… nismo bili samo u Japanu. Ono što je meni najznačajnije je to što je ovaj film uspeo da nadvisi tu etiketu “pravoslavnog filma”. Film se dopao i ljudima u Jordanu, gde su publiku činili većinom muslimani, a u jordanskim glavnim novinama je objavljena divna kritika. Što je veoma značajno jer je priča o Svetoj Petki jednim deliom i priča o odnosu muslimana i hrišćana.

-Čak mi je i moja prijateljica, koja živi u Moskvi i budista je, priznala da je film na nju ostavio veoma jak utisak. Po njenim rečima, osetila je tu neku svetlost iz ekrana i lik Svete Petke, o kome do tada ništa nije znala, bio joj je veoma blizak, razumela je njenu borbu. Takođe, glavna glumica Milena Predić mi je rekla da joj je dosta njenih prijatelja koji su ateisti rekli da im se film jako dopao i da su osetili “nešto”.

Ono što mene lično raduje jeste da su neki ljudi koji nisu čitali knjigu, posle odgledanog filma došli na Sajam knjiga i kupili “Petkanu”. Rumuni koji su gledali film u Londonu rekli su mi da žele da odu u Jaši i da se pomole nad moštima Svete Petke. Jedna žena iz Makedonije mi je na premijeri u Skoplju rekla da je već gledala film, ali je došla da ga vidi ponovo. A to je i najveća sreća u životu jednog autora, da njegov film tako utiče na ljude. Pogotovo što je ovo sasvikm jedan drugačiji film u odnosu na one na koje smo navikli u našoj, ali i u svetskoj kinematografiji.

Kakvi su dalji planovi sa filmom, ali i tvoji lični?

-Što se tiče “Svete Petke”, evo baš pregovaramo sa nekim streaming platformama i nadamo se da će film uskoro biti dostupan ljudima širom sveta. Trenutno radim na novom projektu. Dobili smo sredstva da snimimo film, opet po romanu moje majke “Naš otac”, koji je njena biografska priča o odnosu nje i njenog oca, porodična drama koja mislim da će biti vrlo interesantna jer govori o roditeljima koji su ostavili i zapostavili svoju decu, i o tome kako je to posle uticalo na živote te dece. Mislim da je ta tema na žalost veoma aktuelna danas, jer imamo puno razvoda i dece o kojima ne brinu oba roditelja, ne plaćaju alimentaciju i slično. To je veliki društveni problem i porodica kao institucija je u velikoj krizi u ova moderna vremena, te smatramo da je važno da se takva jedna priča ispriča. Daće Bog da taj film gledamo i u Čikagu za dve-tri godine.

KAKO DOBITI I KAKO NOSITI “HADŽI” U IMENU

-Ovo Hadži u mom imenu potiče od toga što sam sa porodicom bio na hodošačću u Jerusalimu. Prvi put 2005.godine, drugi put 2008. i treći put 2013.godine. Nismo išli pešice i na magarcima, kao nekada, već preko agencije “Dobročinstvo” SPC, sa nama je obično išao neki vladika i neko od našeg sveštenstva i monaštva.

Te 2005.godine, kada sam prvi put otišao, dobio sam ideju da uradim zvučnu knjigu po romanu Petkana, koju sam i objavio 2008.godine. Bili smo tada u manastiru Svete Katarine na Sinaju i na drugim svetim mestima. Prolazeći tuda osvestio sam mnoge stvari u sebi i o sebi i preporučujem svima da odu tamo, čak i onima koji nisu vernici. Godinu dana posle toga upisao sam Akademiju, a to putovanje je negde i odredilo i teme, religiozne i duhovne, kojima ću se kao režiser baviti.

Taj hadžiluk ili hodočašće mi je doneo tu titulu u imenu. Na žalost, mi u srpskom jeziku nemamo titulu koja je izvedena iz reči “hodočašće”, nego smo to uzeli od Turaka. Ta titula obeleži čoveka za ceo život i obavezuje da je nosi sa svim obavezama koje uz to idu, i da u svemu što radi to bude u slavu Boga i da kroz svoja dela pokuša da oplemeni ljude, kaže Hadži-Aleksandar Đurović na kraju razgovora za Serbian Times.

Tekst/Foto: Antonije Kovačević

YOU MAY LIKE