Connect with us

Dijaspora

INTERVJU, ARNO GUJON: Bitno mi je da moja deca znaju o caru Lazaru koliko i o Jovani Orleanki!

Published

on

Arno Gujon je najveći Srbin među Francuzima i najveći Francuz među Srbima. Za nebrojena dobra i humana dela kojima je zadužio srpski narod pre nekoliko godina je nagrađen srpskim pasošem, a odnedavno je imenovan i na državnu funkciju, što je privilegija koju je u istoriji Srbije imalo tek nekoliko stranaca.

S tim što se Arno Gujon ne oseća kao stranac, niti ga Srbi tako doživljavaju. Kao direktor Uprave za dijasporu Ministarstva spoljnih poslova on je već pokazao da neće biti samo ubogi šraf u političkoj mašini već čovek od integriteta i sa puno energije koju ulaže o organizovanje, povezivanje i saradnju sa najbrže rastućom srpskom populacijom, onom koja će, ako se trend odliva mozgova, mladosti i radne snage nastavi, uskoro biti brojnija od populacije koja živi u matici Srbiji.

Pored dijaspore, on vodi računa i o najugroženijoj kategoriji srpskog narpoda, onog koji živi u bivšim jugoslovenskim republikama, uključujući i srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju, gde je i počela njegova srpska priča.

RETKOST I VELIKA ČAST: Rođeni Francuz Arno Gujon na čelu srpske institucije

Takvo poređenje mi svakako godi i prija. Međutim, nisam siguran da sam zaslužio da budem poređen s istorijskom ličnošću kao što je bio Arčibald Rajs. Trudiću se da opravdam poverenje koje mi je dato

Šta za Vas predstavlja ovo imenovanje, naročito imajući u vidu da ste, iako Francuz rođenjem, izabrani za državnog funkcionera Republike Srbije, što se retko ili nikada nije desilo u srpskoj istoriji?

-Zato što je retkost, zato je velika čast. Do sada sam radio na humanitarnom nivou za dobrobit Srba na Kosovu i Metohiji, a zahvaljujući ovoj funkciji mogu da radim za dobrobit Srba u regionu i u dijaspori. To je rad koji na institucionalnom nivou omogućava možda i veći domet imajući u vidu aktivnosti koje planiram u narednom periodu.

Zbog onoga što ste do sad uradili Srbi Vas porede sa Arčibaldom Rajsom… Koliko Vam to znači?

-Takvo poređenje mi svakako godi i prija. Međutim, nisam siguran da sam zaslužio da budem poređen s istorijskom ličnošću kao što je bio Arčibald Rajs. Trudiću se da opravdam poverenje koje mi je dato.

Vaš “srpski put” počeo je na času istorije u Grenoblu kada ste se suprostavili profesoru koji je opravdavao NATO bombardovanje zgrade RTS 1999.godine…Zašto ste se pobunili protiv tada vladajućeg narativa o Srbiji?

-Imao sam tu sreću što sam od svog oca, kada sam imao 13 godina, mogao da čujem istinite priče o Srbiji i Srbima, o tome šta se dešava na Balkanu. Dok smo bili izloženi medijskoj propagandi protiv Srba, moj otac je uspevao da razluči istinu od laži, propagandu od istinitog izveštaja. Uvideli smo da je Srbiji i Srbima učinjena velika nepravda, razgovarali na tu temu u krugu porodice. Kada je profesor istorije opravdao bombardovanje RTS-a i uopšte razloge za NATO bombardovanje tadašnje Jugoslavije, javio sam se i rekao da, tako što bombardujemo nama prijateljski narod, ne činimo humanitarno delo, i da je ubijanje novinara ratni zločin. Profesor se toliko iznervirao da je hteo da me izbaci s časa. Otac mi je posle rekao da sam ispravno postupio i da uvek treba braniti istinu, čak i onda kada si u manjini.

SUDBINA IL KO ZNA ŠTA LI JE: Još kao srednjoškolac izabrao da se bori za srpsku stvar

Kada vratite film unazad, da li se tada moglo pretpostaviti gde će vas put odvesti 21 godinu kasnije…Šta je to, sudbina ili nešto drugo, treće…?

-Ja sam izabrao put koji mi se činio ispravnim i držao se tog puta. Život sa smislom najviše nedostaje današnjem čoveku. Mislim da sam napravio dobar izbor zato što, pomagati Srbima sa Kosova i Metohije i raditi za Srbe u dijaspori i regionu, ima smisla. Ja sam srećan zbog toga.

Prethodnih godina Srbija Vas je upamtila kao humanitarca, čoveka čijom su zaslugom na Kosovu i Metohiji izgrađene škole, mlekare, fabrike, opremljene bolnice, stiglo mnogo pomoći, naročito za decu…Šta možemo očekivati od Vas kao funkcionera? Šta su prvi koraci koje ste preduzeli kao direktor Uprave?

-Pokrenuli smo kampanju za očuvanje srpskog jezika 21. februara, na Dan maternjeg jezika. Srpske dopunske škole su nam bitne za učenje jezika, te Uprava pomaže s nastavnim sredstvima i literaturom. Radimo na digitalizaciji konkursa za finansiranje projekata koji doprinose očuvanju identiteta Srba u rasejanju i dijaspori, kako se to više ne bi radilo ručno i usporeno i da ne bi neko iz Australije i Amerike slao poštom konkursnu dokumentaciju.

Uprava ne može da utiče na to da li će neko da ode odavde ili će hteti da se vrati ali ono što je sigurno, ako bismo uspeli da očuvamo kod pripadnika druge i treće generacije srpski jezik i identitet, tada mogućnost za povratak postoji

Koji su najveći problemi kada je u pitanju srpska dijaspora i Srbi u regionu? I kako mislite da ih rešavate…?

-Položaj Srba u regionu je komplikovaniji i složeniji od položaja Srba u dijaspori. U regionu uglavnom nema problema za učenje srpskog jezika dok je u dijaspori to najveći izazov. S druge strane, Srbi u regionu izloženi su diskriminaciji, dešava se i nasilju, dok u dijaspori toga nema. Potrebna su dva pristupa. U planu je da, preko konkursa za sufinansiranje projekata, pomognemo očuvanju identiteta, jezika i kulture u dijaspori ali i poboljšanju položaja Srba u regionu. Pored finansiranja projekata, radimo na institucionalnom nivou zajedno sa drugim predstavnicima Ministarstva spoljnih poslova i drugih državnih institucija. Imamo spremne teme što se tiče položaja Srba u regionu i kada se sastajemo sa zvaničnicima tih država insistiramo na rešavanju problema koji se tiču diskriminacije srpskog naroda.

Iz Srbije svake godine odlazi mnogo mladih i obrazovanih ljudi. Vi ste još onomad pokrenuli Inicijativu za ostanak mladih u Srbiji…Da li ćete se sada, s obzirom na funkciju, više baviti time da ih zadržite u Srbiji, ili da se povežete sa onima koji su već otišli, a koji su sada deo dijaspore?

-Srbi u dijaspori su pravo bogatstvo za našu zemlju. Oni svoju zemlju poznaju, govore srpski, a ujedno znaju i kulturu i jezik zemalja u kojima žive. Oni su most između Srbije i sveta. Uprava ne može da utiče na to da li će neko da ode odavde ili će hteti da se vrati ali ono što je sigurno, ako bismo uspeli da očuvamo kod pripadnika druge i treće generacije srpski jezik i identitet, tada mogućnost za povratak postoji. Ako naša deca rođena u inostranstvu ne znaju ko su, odakle su i ne znaju maternji jezik, svakako da je povratak nemoguć. Zato mi indirektno preko raznih projekata utičemo i na eventualni povratak u zemlju.

SVOJ NA SVOME: Gujon u Gračanici saa pripadnicima svoje humanitarne organizacije

Srpska emigracija u Americi je brojna, pojedinačno veoma moćna, ali nedovoljno organizovana. Da li ste upućeni u ovdašnje probleme i šta Srbi u Americi mogu da očekuju od Vas?

-Upoznat sam sa situacijom u Americi, sa složenom i višedecenijskom dijasporom. Dolaskom novog ambasadora Marka Đurića i novog konzula u Čikagu Damjana Jovića Srbija je pokazala zainteresovanost za srpsku dijasporu. U kontaktu sam s njima i planiram u nekom narednom periodu obilazak naših ljudi u Americi, da vidimo zajedno kako možemo da pomognemo organizovanje srpske dijaspore u SAD.

Srpska vlada je u nekoliko navrata najavljivala restriktivne poreske mere prema dijaspori, kada je u pitanju dvostruko oporezivanje, ali i oporezivanje novca koji se šalje rodbini u Srbiju ili zaposlenima u firmama čiji su vlasnici u dijaspori. Da li ste upoznati sa situacijom i kako ćete se postaviti u rešavanju tog problema, više kao predstavnik države ili kao medijator između vlade i dijaspore?

Treba da radimo na tome da se potencijalni investitori iz dijaspore osećaju poželjnim i više nego dobrodošlim u Srbiju jer je to i njihova zemlja, a ujedno da ih informišemo o načinu kako da investiraju i odmah dobiju uslove koje sve međunarodne kompanije imaju.

-Razumem brigu dijaspore za ovu temu zbog raznih naslova u novinama, ali poreska politika prema srpskim građanima koji rade u inostranstvu nije se menjala decenijama. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije demantovalo je pisanja medija da će državljani Srbije na privremenom radu u inostranstvu biti dužni da porez na prihode ostvarene kod inostranih poslodavaca plaćaju i u Srbiji, a ne samo u zemlji privremenog boravka.

Veliki broj naših poslovnih ljudi iz SAD već ima kompanije u Srbiji, u njima zapošljava veliki broj, uglavnom mladih ljudi, ali ima i mnogo onih koji bi želeli da investiraju u Srbiju, da tamo otvaraju kompanije i fabrike…ali im država Srbije već decenijama ne pruža ruku saradnje. Kao da su nepoželjni, u najmanju ruku. Znam da to nije Vaš resor, ali može li srpska dijaspora očekivati bar iste uslove koje dobijaju internacionalne kompanije koje otvaraju fabrike u Srbiji?

-Nisam stručnjak za ovu oblast niti je to u mojoj nadležnosti, ali znam da poreske olakšice nisu vezane za nacionalnu pripadnost ni za državljanstvo već za mesto gde se obavlja delatnost. Treba da radimo na tome da se potencijalni investitori iz dijaspore osećaju poželjnim i više nego dobrodošlim u Srbiju jer je to i njihova zemlja, a ujedno da ih informišemo o načinu kako da investiraju i odmah dobiju uslove koje sve međunarodne kompanije imaju.

Kako tumačite činjenicu da je Francuska, koja je 100 godina slovila za najvećeg prijatelja Srbije u Zapadnom svetu, bila saveznik u svim ratovima, 1990-tih tako žestoko navijala za srpske neprijatelje, počev od francuskih državnika pa do francuskih intelektualaca, novinara? Znam da ste se mnogo bavili time, zato Vas pitam…

-Narod u Francuskoj bio je protiv bombardovanja Srbije. Jedan deo intelektualne elite bio je za tradicionalno prijateljstvo, a drugi za bombardovanje. Prvi deo bio je nevidljiv jer nisu imali pristup medijima, a kada su, u retkim slučajevima mogli da iznose svoje stavove protiv rata i podršku srpskom narodu, bili bi demonizovani i dehumanizovani baš kao i Srbi u celini. Srbija je, od Prvog svetskog rata do danas, ostala verna sebi i svojim idealima. Međutim, saveznici su promenili stranu i našli se preko puta srpskog naroda. Mislim da se sada stvari menjaju. Srbija je na strani istine i pravde, a nadam se da će i druge države u zapadnom svetu da se vrate svojim korenima, sebi i da će opet biti uz Srbiju.

Kako danas ocenjujete odnose Beograda i Pariza i da li ćete Vašu funkciju možda iskoristiti da te odnose poboljšate?

-Odnosi su sada na visokom nivou, predsednik Francuske Makron i predsednik Srbije Vučić su u redovnom kontaktu. Politički odnosi 22 godine posle bombardovanja idu uzlaznom linijom i nadam se da će tako da se nastavi.

Svi se čude kako tako dobro govorite srpski jezik (koji nimalo nije jednostavan), čak i neke arhaične fraze podjednako kao i moderni sleng…U čemu je tajna, kako ste sve učili srpski i koliko vam je trebalo da ga naučite?

-Učenje nikad ne prestaje, pa i kad vam je maternji jezik, svakog dana možete da se usavršavate i da učite nove reči i izraze. Počeo sam da učim srpski iz potrebe da razgovaram sa Srbima na KiM, da razumem njihove probleme, da sagledam situaciju u kojoj se nalaze kako bih bolje mogao da pomognem. Učeći jezik, otkrio sam i kulturu i istoriju naroda. Počeo sam da učim u Francuskoj sam uz jednu knjigu, i usavršavao sam vremenom dolazeći u Srbiju. Otkad živim u Srbiji, od 2012, kontakt s jezikom je svakodnevni.

Malo ljudi zna da ste početkom 2000-tih prodavali turistima kolače koje je Vaša majka pravila da bi skupili novac da po Francuskoj širite istinu o patnjama srpskog naroda na Kosovu I Metohiji. Podsetite se, kako je to izgledalo?

-Posle osnivanja humanitarne organizacije moj brat i ja, on je imao 21, ja 19 godina, nismo imali novac za konvoj humanitarne pomoći. Došli smo na ideju da prodajemo kolače na izlazu iz crkve u Grenoblu, nedeljom ujutru. Kolače su spremale moja majka i sestra. Kad smo skupili 60 evra, mogli smo da napunimo rezervoar, sa 1500 evra mogli smo da iznajmimo kombi. Bili smo motivisani i radili mnogo. S današnje distance uviđam koliko je to bila mala pomoć jer danas šaljemo desetine šlepera. Međutim, organizovati jedan kombi u to vreme tako što prodajte kolače, bilo je podvig. Naučili smo puno toga i s osmehom na licu se sećam tog vremena.

Posle završenih studija ste počeli da se bavite humanitarnim poslom i tražili posao blizu Srbije…Šta su vam tada govorili u Francuskoj, jesu li se čudili što želite da živite na Balkanu?

-Ljudi oko mene bili su upoznati s mojim humanitarnim radom tako da se nisu čudili. Oni koji me nisu poznavali, s obzirom da sam inženjer po struci, i to ekologije, što je traženo i dobro plaćeno zanimanje u Francuskoj, čudili su se što idem da radim u Srbiji. Meni je bilo jasno, želeo sam da budem bliže Kosovu i Metohiji kako bih razvio svoje humanitarne projekte i da živim u Srbiji kako bih naučio srpski. Bio sam srećan kad sam našao posao u Republici Srpskoj, u Zvorniku, jednako kao i što su neki moji prijatelji bili srećni zbog dobro plaćenog posla u Ženevi.

Svakako je vašem odličnom srpskom (jeziku) veoma doprineo i brak sa Ivanom, koju ste upoznali, gle simbolike, na mostu?

-Da nisam otišao u Zvornik da radim ne bih upoznao svoju suprugu koja je poreklom iz Malog Zvornika, a rođena je u Francuskoj, u Ansiju, blizu Grenobla, odakle sam ja. Mi smo se upoznali na mostu između malog i velikog Zvornika. Kada sam je video, prišao sam joj, počeli smo da razgovaramo. Ona me pitala na savršenom francuskom da li sam iz Francuske, što je mene baš začudilo kako ona priča francuski isto kao ja. Od tada se nismo rastali.

Danas imate dve devojčice, Milenu i Irenu, u kom duhu ih vaspitavate, srpskom ili francuskom?

-Vaspitavamo ih u francuskom i srpskom duhu jer mi smo tradicionalna francusko-srpska porodica. Bitno mi je da moja deca znaju o caru Lazaru kao i o Jovani Orleanki. Koliko se ja osećam Srbinom, toliko se moja žena oseća Francuskinjom, a naša deca su spoj jednog i drugog.

Pre nekoliko godina ste postali pravoslavac, krstili se u manastiru Dečani, kako je došlo do toga?

-Kad sam prvi put bio u manastiru Visoki Dečani 2007. godine, otkrio sam duhovnost, i to ne samo zbog lepote zdanja, koje je impresivno, već zbog ljudi koji tu žive, zbog monaha koji daju pečat i duh manastirskom zdanju. Manastiri na KiM nisu samo objekti, muzeji, to su živa mesta na kojima postoji neverovatna energija. Želeo sam u Visokim Dečanima da krstim svoju stariju ćerku Milenu i da tamo primim pravoslavlje kako bih dao duhovnu dimenziju mojoj porodici i to je možda jedino što joj je nedostajalo.

DUHOVNA DIMENZIJA: Krštenje Arno Gujona i njegove ćerke Milene u Visokim Dečanima

Ne možete da govorite srpski u Srbici, u Dečanima, u Đakovici, delovima Prištine i mnogim drugim mestima. Živeti u takvim uslovima je nezamislivo za savremenog čoveka, ali to je realnost u centru Evrope u 21. veku, a o toj realnosti retko ko svedoči

Zanimljiva priča je vezana i za Vašeg kuma Frančeska, monaha u manastiru Draganac…

-Frančesko je sada otac Benedikt, Italijan koji je putujući po Kosovu i Metohiji poželeo da postane iskušenik, pa i monah. Zamonašio se u manastiru Draganac i radi mnogo za dobrobit dece, pogotovo u Velikoj Hoči. On je pravi hrišćanin pravoslavac koji se sjedinio s monasima s Kosova i Metohije. Srpsko pravoslavlje je ujedno i evropsko i svetsko jer je otvoreno za sve ljude dobre volje, koji imaju srce dovoljno veliko da prihvate kosovski zavet.

Srbe u kosovskim enklavama ste svojevremeno opisali kao Gale iz Asteriksovog sela, okružene bodljikavom žicom i bez čarobnog napitka. Da li se nešto u međuvremenu promenilo?

-Nažalost, nije mnogo toga. Bezbednost je možda na nešto višem nivou, ali opet dešavaju se upadi i krađe po srpskim enklavama. Srbi su uvek na meti ekstremista koji ih napadaju, te su morali da nauče kako da žive, gde smeju da idu, gde ne smeju, gde smeju da govore na srpskom a gde ne. Na primer, u Đakovicu za Vaskrs skoro više niko ne ide jer se svake godine dešavaju incidenti i napadi na Srbe hodočasnike. Ne možete da govorite srpski u Srbici, u Dečanima, u Đakovici, delovima Prištine i mnogim drugim mestima. Živeti u takvim uslovima je nezamislivo za savremenog čoveka, ali to je realnost u centru Evrope u 21. veku, a o toj realnosti retko ko svedoči. Zato mi, u okviru humanitarne organizacije Solidarnost za Kosovo, već 17 godina izveštavamo o situacicji, izdajemo knjige, stripove, časopise i dokumentarce da bi svet video sramotu u današnjoj Evropi.

Pre nekoliko godina ste uhapšeni na Kosovu…Da li ćete sada iskoristiti državnu funkciju da ponovo odlazite dole i nastavite gde ste stali? U tom smislu, da li ćete Srbe sa Kosova tretirati kao Srbe iz regiona ili…?

Za nas su KiM sastavni deo Srbije, nije region. Srbi na KiM nisu dijaspora već naši sunarodnici koji žive u južnoj srpskoj pokrajini, u matici. Kao direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu nisam nadležan niti ću se baviti Srbima na KiM. Njima se na nivou države bavi Kancelarija za KiM. S druge strane, kao predsednik humanitarne organizacije, mogu da kažem da ćemo nastaviti da pomažemo u saradnji s eparhijom raško-prizrenskom kako bismo bili uz Srbe ali i Gorance i Rome koji žive u enklavama zaboravljeni od mnogih.

EVROPSKA GETA 21.VEKA: Arno Gujon prilikom hunmanitarne posete Novom Brdu

Videli smo u slučaju nobelovca Petera Handkea, za kojeg su govorili da je fašista i rasista jer je pomagao deci iz Velike Hoče i govorio o postojanju geta u Evropi. Ko god odabere da bude na strani Srba biva tretiran baš kao što je tretiran srpski narod, demonizovan je godinama

Kada neko hoće da Vas ocrni, što rade i neki mediji u Srbiji, govori o tome da ste bili ekstremni desničar, rasista i antisemita, a malo ko zna da ste imali velike probleme upravo sa francuskim rasistima i neonacistima kada ste osnovali humanitarnu organizaciju Solidarnost za Kosovo…?

-Kad pomažete Srbima na KiM, kad govorite istinu o tome šta se dešava danas i šta se dešavalo ranije, mnogima smetate, žele da vas ocrne a ponekad čak da vam nacrtaju metu na čelu. Nisam ni prvi ni poslednji kome se to dogodilo. Videli smo u slučaju nobelovca Petera Handkea, za kojeg su govorili da je fašista i rasista jer je pomagao deci iz Velike Hoče i govorio o postojanju geta u Evropi. Ko god odabere da bude na strani Srba biva tretiran baš kao što je tretiran srpski narod, demonizovan je godinama. U tom smislu, ja delim sudbinu mnogih. To je za mene pitanje časti i nastaviću tako uprkos kritikama određenih političkih krugova.

Šta najviše volite kod Srba, a šta Vas nervira kod njih, tj.nas?

-Najviše mi se dopadaju hrabrost, upornost, požrtvovanost i briga o porodici i tradiciji. Ne nervira me ništa, samo bih rekao da treba da budemo svesni da mnogo toga zavisi od nas samih i da možemo da utičemo na svoju sudbinu više nego što mislimo. Treba svi zajedno i složno da radimo i tako postanemo jači. Nisu neki veliki tako „svemoćni“, a mi ovde nemoćni, kao što ponekad čujem u Srbiji.

PROFESOR SE POKAJAO: “Istina uvek ispliva na površinu”

Čuo sam iz pouzdanih izvora da ste nedavno u Grenoblu ponovo sreli profesora istorije koji je svojevremeno hteo da Vas izbaci sa časa zato što ste branili Srbe. Šta Vam je rekao, a šta ste vi njemu?

-Podsetio sam ga na tu debatu i pitao da li me se seća, a on mi je rekao: „Naravno, sećam vas se Arno, i izvinjavam se što sam onako reagovao.“ On je priznao da je pogrešio i da je u međuvremenu promenio mišljenje. Sada smatra da je bila greška što je Francuska učestvovala u bombardovanju. Istina uvek ispliva na površinu. Da bi istina imala više efekta, treba da radimo na tome. Pozivam sve vaše čitaoce koji žive u mnogim delovima sveta da govore o svojoj zemlji o kojoj se malo zna, jer kad bi stranci više o njoj znali, imali bi sigurno još bolje mišljenje, zaključuje na kraju razgovora za Serbian Times Arno Gujon, direktor Uprave za dijasporu Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Advertisement