Connect with us

intervju

INTERVJU, ANDREJ JOSIFOVSKI “PIJANISTA”: Zlatno je doba u Srbiji, a ne vidi se prst pred okom. Zato sam stavio “svetionik” ispred Skupštine

Published

on

“Pijanista” mu je umetničko ime, zove se Andrej Josifovski, arhitekta je po profesiji, asistent na fakultetu i ulični umetnik. Ume svojim radovima da ustalasa javnost i to radi prilično često.

Kada je nasred novobeogradskih bulevara na stub gde su kamere, koje nadziru sve što se događa, postavio maketu raspeća Isusa Hrista od kartona, nazvavši to „Nova vera“, intervenisala je policija. Posle je crtao Novaka Đokovića na šljaci, pa je od plastičnih flaša bačenih u reku, koje je svojeručno skupljao, napravio portret Jovana Memedovića. Tada su mu svi aplaudirali. Nepredvidiv je i redak glas umetničkog iskaza. Nedavno je ispred skupštine grada Beograda postavio nešto što liči na muški polni organ a deluje kao novogodišnja rasveta. Tu je tek nastala buka.

Šta ti je bila inspiracija da napraviš muški polni organ i da ga na putu do galerije postaviš neko vreme ispred skupštine grada Beograda?

-Jednoznačna imena za ovaj moj rad mogla bi biti “Istinomer”, “Svetionik” i “Srednji prst”. Istina koja nam se iz dana u dan zvanično saopštava od strane najviših organa drži nas već dugo u mraku. Zlatno je doba, a ne vidi se prst pred okom. Pred skupštinom gde sede najmudrije glave i odakle kreću sve suštinske stvari, trebalo je onda postaviti jedan ovakav svetionik da bi se konačno zauzeo pravi kurs i sa jedne i sa druge strane. Krajnje je vreme bilo da se svi zamislimo, stavimo taj prst na čelo i zapitamo se kojim se kursom treba upravljati. Kada je naš “istinomer” zasijao punim sjajem, bilo je jasno da nas oči ne varaju, jer napolju je zaista bio mrak, kaže ekskluzivno za Serbian Times Andrej Josifovski.

POSTAVLJANJE “SVETIONIKA”: Andrej sa kolegama instalira njegovo umetničko delo

Pred skupštinom gde sede najmudrije glave i odakle kreću sve suštinske stvari, trebalo je onda postaviti jedan ovakav svetionik da bi se konačno zauzeo pravi kurs i sa jedne i sa druge strane. Krajnje je vreme bilo da se svi zamislimo, stavimo taj prst na čelo i zapitamo se kojim se kursom treba upravljati.

Koliko je trajao sam rad na ovom delu?

-Idejni projekt sa neposrednom izradom eksponata trajao je par meseci.

U poslednje vreme dosta često svojim uličnim, a bogami i rečnim postavka, „uzbunjuješ“ i uveseljavaš svakodnevicu. Odakle motivi za to?

-Motivi iz prirodnog okruženja bili su inspiracija mnogim stvaraocima i ja tu nisam nikakav izuzetak. Čak i kada su motivi bili drugačiji, uvek sam gledao da za svoj rad osetim duh mesta, gde će rad biti prezentovan. To je zapravo i osnovni postulat arhitekture, pozivom kojim se bavim. Taj duh mesta i pojavnost rada moraju biti u skladu, jer tajna lepote je u skladu.

Zar nije lakše da se ogrneš svojom akademskom karijerom, ćutiš i podučavaš studente arhitekture?

-Naprotiv, kao predavač imam i pedagošku ulogu i moja je obaveza da je sprovodim časno. Zar nije najveća satisfakcija svakog učitelja da ga njegovi đaci svojim dostignućima nadmaše?

Koje si sve probleme imao zbog svojih radova? A, s druge strane, kakvi su komplimenti?

-Moje stvaralaštvo je uglavnom gerilsko, što se odnosi na sam čin oslikavanja ili postavke neke instalacije. Kasnije, čim se to desi sledi objava na instagramu, tako da sam za svoja dela bio privođen i prekršajno kažnjavan. Više puta mi je policija i progledala kroz prste, ali kad sudije i tužioci propuštaju kriminalce, ne vidim da sam sad ja nešto posebno povlašćen. Estetika je pored narativa najbitnija za moje radove, tako da oni na prvi pogled, treba da kod posmatrača izazovu osećaj lepog. Ukusi su različiti, a pored toga i narod je podeljen i strukturalno i politički, tako da su i komentari različiti.

Prisluškivanje je prema tome institucija i u funkciji je kontrole društva. Ja svojim radom otvoreno kritikujem nakaradne pojave u društvu, koje ovaj režim favorizuje, jer na njima gradi svoju  egzistenciju. Moja delatnost je, imajući to u vidu, štetna i onda je prirodno da budem pod prismotrom, da se stvari ne bi otrgle kontroli

Kako se nosiš sa svime time?

-Najvažnije je da niko pri posmatranju mojih radova ne ostane ravnodušan. Za mene bi to bilo poražavajuće. Jedno je sigurno, a to je da pohvale više prijaju, mada mi i dobronamerne primedbe puno znače.

Kada te pozovem telefonom, razgovor počinješ: “Pozdrav našim dragim slušaocima“, jer si uveren da ti prisluškuju telefonske razgovore. Kakav je to osećaj?

-Režim koji upravlja našim životima je u suštini autokratski, a kao takav, on se po prirodi stvari zasniva na radu mreže doušnika. Prisluškivanje je prema tome institucija i u funkciji je kontrole društva. Ja svojim radom otvoreno kritikujem nakaradne pojave u društvu, koje ovaj režim favorizuje, jer na njima gradi svoju  egzistenciju. Moja delatnost je, imajući to u vidu, štetna i onda je prirodno da budem pod prismotrom, da se stvari ne bi otrgle kontroli.

Šta tvoju svakodnevicu čini uzbudljivom, a šta je ono što ti brzo „gasi lampice“?

-Najveće uzbuđenje se javlja u trenutku rađanja neke ideje, za koju mi se učini da će njena realizacija biti pravi bum i da nikog neće ostaviti ravnodušnim. Ono što me najbrže iznervira je politikantstvo i populističke diskusije bez argumentacije, koje se svode na diskreditovanje sagovornika vređanjem i iznošenjem neistina.

Moju pažnju najviše okupira degradacija nauke, obrazovanja, kulture i institucionalno kršenje zakona, ljudskih sloboda i prava, što smatram da direktno ugrožava dalji opstanak našeg društva

Tvoj otac je hrabar čovek, jedan od prvih ovdašnjih uzbunjivača, doktor Borko Josifovski, nekadašnji direktor beogradske Hitne pomoći koji je ukazao na kriminalne veze lekara te zdravstvene ustanove i privatnih pogrebnih preduzeća. Šta ti kaže ćale na sve to što radiš? 

-Moj otac je strogi kritičar mojih radova i mogu da kažem da je za mene vrlo merodavan, što mi puno znači. Drugim rečima, kada on kaže da je nešto dobro, onda sam ja siguran da je to tako. Moj stvaralački pristup je dosta buntovan i sigurno je, da je to u znatnoj meri podstaknuto progonom koji država sprvodi protiv mog oca. Sa druge strane, on nikako ne želi da se moje stvaralaštvo vezuje za njegovo stradalništvo, jer smatra da to može znatno da ograničava mogućnosti mog umetničkog izraza.

Šta ti kažeš ocu?

-Prirodno je da mladost bude buntovna, a ja sam još uvek mlad. Bar tako izgledam.

Šta trenutno okupira tvoju umetničku pažnju?

-Moju pažnju najviše okupira degradacija nauke, obrazovanja, kulture i institucionalno kršenje zakona, ljudskih sloboda i prava, što smatram da direktno ugrožava dalji opstanak našeg društva.

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Nebojša Babić

Advertisement