HUMANO SRCE SLOBODANKE (87): Više od 50 godina je bila volonterka Crvenog krsta, ljudima je uputila važnu poruku! (FOTO)
Slobodanka Soja Milovančević iz Topole ima 87 godina, a više od 50 godina je volonterka Crvenog krsta u ovom mestu. Iako gazi devetu deceniju, i dalje pomaže ljudima, kako kaže, makar i lepim rečima.
-Radila sam pedeset i nešto godina, dve dok se nisam razbolela. Kad god bi me zvali, ostavljala bih svoj posao i odlazila u pomoć drugome. Visoke škole nisam završila, bila sam domaćica, ali oduvek sam imala sklonosti ka pisanju, ka poeziji i prozi, pa sam tako i počela da vodim dnevnik i pišem svih ovih godina o svim korisnicima. Svačiji život je roman za sebe, sve detalje pamtim i dan-danas – priča za Kurir Milovančevićeva, najstarija volonterka u Srbiji.
-Dežurala sam u kuhinji, obilazila korisnike, dnevno pešačila kilometrima daleko, bila kod bolesnih, siromašnih, svega se nagledala… Ono što je bitno za jednog volontera jeste da mora celog sebe da posveti ljudima, da oceni i proceni kako će s kim razgovarati, da ga uteši, nasmeje pomogne mu. Nema veće sreće nego kad vratite osmeh na nečije lice i nadu u nešto bolje.
I dok se priseća prošlih dana, baka Soja, koja je naširoko poznata po svom nadimku, kaže da ima pregršt prelepih uspomena iz tog perioda. Ali i onih ne baš tako lepih…
-Ljubav prema ljudima me održava u životu. Volonter mora da bude strpljiv, staložen, ne sme da bude drzak. I mnogi od korisnika me i dan-danas pamte, a mnogi su i pomrli. Sve ja to beležim. Ko je kad dobio ćerku, sina, unuka, sve je u mom dnevniku. Onaj ko umre, stavim mu crveni krstić, a oni koji su živi, zovu me i dan-danas i pamte po najboljem. Nego, pamtim i one ne baš lepe trenutke, kada su me i ispljuvali, ali i tada bih znala da odgovorim. Jedna žena me je baš vređala, a njen muž me je molio da joj oprostim.
I rekla sam mu: “Nemate pojma kakvih ljudi ima, pa vaša žena je cveće.” Žene su mnogo zahtevnije od muškaraca i to sam naučila za sve ove godine – uz osmeh konstatuje Milovančevićeva, koja je trenutno u Beogradu, da prezimi kod sina i zeta, a onda će, nada se, na proleće svojoj kućici na Oplencu, iz koje niko nije izašao neugošćen:
-Išli smo u posete domovima za stare, kod dece bez roditelja, tako sam posle svim tim ljudima napisala knjigu “Snovi i java”. Čitala bih deci pesme, pisala im uloge, reči pomažu ako ne može delo. Volonter mora da ima srce i snagu da svakog obiđe i ja nikada nisam odustala, čak i kad ne mogu siđem bar u kuhinju da pripremim obrok.
Teško mi je što zbog starosti i bolesti ne mogu da budem aktivna kao pre, a nekad sam pešačila po snegu, kiši, suncu… Šta ti je život – utone u misli baka Soja, koja kaže da ne voli da se hvali svojim dobrim delima, ali odlika samo velikih ljudi je pomagati drugima, a ne očekivati ništa zauzvrat.
Ona mi je kao porodica
Penzionerka Vera Blagojević iz Topole, koja je upoznala Slobodanku dok je bila predsednica Crvenog krsta i koja je i dan-danas posećuje, kaže za Kurir da je njoj baka Soja više od porodice.
-Nismo u srodstvu, ali ona meni zamenjuje majku, tetku, baku kojih više nema. Jedna divna žena, humana, plemenita, neustrašiva. Pomogla je svakome. Leči savetom, razumevanjem, pričom. Njen dom na Oplencu je uvek otvoren za svakoga. Iz te kuće niko nikada nije izašao, a da ga nečim nije počastila. Iako je već starica koju život nije mazio, i dalje pomaže svakome, bar lepom rečju.
